Хашки трибунал и Савет Безбедности Уједињених Нација

Руководство три међународна кривична трибунала је током текућег месеца пристигло у СБ УН ради пружања извештаја о раду тих установа. Наравно, посебно треба обратити пажњу на извештај о раду МТБЈ који је презентовао Теодор Мерон. Извештај је, као и увек раније, био лажан. Погледајмо шта је овај пут налагао Теодор Мерон пред СБ УН. Као и обично, главно питање је било о скраћењу рада МТБЈ. Тако је, на пример, Мерон тврдио да се “предузимају напори за што брже разматрање оптужбе” у процесу против Радована Караџића. Изјавио је да ће се постарати да се разматрање тог процеса заврши до 2015. године.[1] Међутим, не треба заборавити да се сада овај процес налази у фази дела одбране и “напори” за његов што скорији завршетак, значили би и напоре за скраћење времена одвојеног за одбрану. При том је Мерон свесно формулисао своје речи тако, да остане нејасно шта у ствари значи “завршити разматрање предмета”?[2] Да ли то значи крај расправе или изрицање казне? Разлика може износити и неколико година!

Ефикасност Меронових “напора” видна је и у процесу Војиславу Шешељу. Ако се у претходном извештају Мерона, представљеном СБ УН у мају текуће године, говорило да ће пресуда Шешељу бити изречена у марту 2013. године, сад је речено да ће то бити у јулу. Где је гаранција да се то време неће продужити и на још пола године? И још неколико пута тако? На тај начин, руководилац међународног трибунала који тврди како је трибунал образац међународног правосуђа, држи више од 10 година у затвору оптуженог, не изричући пресуду. И опет не објашњавајући разлоге (!), поново продужава рок.

Мерон је поново слагао чланове СБ УН да се рокови за разматрање предмета одлажу због болести оптужених. А у стварности видимо да тешко болесни генерал Ратко Младић има најгушћи распоред рада, неколико путаа напорнији него код здравих оптуженика. И поново су чланови СБ УН прогутали ту лаж. Међу успехе у раду МТБЈ Мерон је набројао пресуде Харадинају, Готовини и Толимиру. Такав извештај се другачије не може окарактерисати, него као изругивање.

Поново је одложено време за изрицање пресуде у предметима Станишићу и Симатовићу, а такође и у предмету Прлић и други,[3] као и у предметима Жупљанина и Станишића. Ни једна одлука Жалбеног већа МТБЈ такође није донета у складу са раније предоченим графиконом. Другим речима, у оним предметима у којима се не сме журити, трибунал жури, а тамо где је већ одавно требало изрећи пресуду, трибунал одуговлачи.

Наравно, читаво то изругивање Мерона могућно је само уз допуштење самих чланова СБ УН. Тако на пример, на седници СБ на којој се разматрао извештај Мерона, представник Француске је наступио у улози адвоката трибунала, “објаснивши” да се одуговлачење са изрицањем пресуде В. Шешељу објашњава “сложеношћу тог предмета”. Једино што је Француз заборавио да објасни у чему се огледа та сложеност.[4] У суштини је процес над Војиславом Шешељем најлакши од свих: никаквих убедљивих доказа кривице није било предочено и сваки нормалан суд би већ одавно морао ослободити Шешеља. Међутим, уколико се расуђује са звоника Француске и њених интереса (и фалсификовања њене улоге у рату у бившој Југославији), онда је, наравно, предмет Војислава Шешеља изузетно компликован – како осудити човека против кога не само да није био презентован никакав доказ његове кривице, него су биле предочене чињенице масовних и грубих фалсификата од стране тужилаштва. Тако да је заиста потребно суду још времена, како би размислили како да сакупе своје конце, а можда и да дочекају (или организују) смрт оптуженог. Што је пауза у предмету Шешељевом дужа – то боље за трибунал. Ако је раније, за време саслушања, Шешељ могао и да саопшти какве све провокације чини трибунал у односу на његово здравље, то су сада, по завршетку саслушања, њега лишили могућности да јавно иступа и ми немамо информације шта се тамо догађа. Тако да се физичка ликвидација В. Шешеља не може искључити у тихом периоду, све време продужаване “припреме за пресуду”.

Не смемо заборавити да пред МТБЈ и његовим истинским газдама стоје потпуно други задаци, од оних који су званично прокламовани. Као прво – за Хашки трибунал је важно да успе да реши задатак посмртне осуде Слободана Милошевића. Због тога је нужно обезбедити “правилне” пресуде у предмету Шаиновића и других, у предмету Станишића и Симатовића, као и у предмету Ђорђевића. И заиста, за тај задатак почела су се проналазити решења. Крајем новембра на апелационом већу Ђорђевић је признао низ злочина који се инкриминишу српском руководству, међутим, изјавио је да, забога, он сам није крив и да су “њега навукли”. Ко може “навући” министра унутрашњих послова, изнад кога је у хијерархији власти само председник, свима је јасно. Тако да се предмет, како би се рекло, креће у “потребном” за трибунал правцу.

Постаје апсолутно очигледно да руковдство МТБЈ непрекидно лаже СБ УН, а СБ УН све време ту лаж прихвата. И све благодаре и благодаре Мерону на одличном раду. И све продужују и продужују пуномоћје МТБЈ и МТР. Међутим, први пут за последњих 10 година Русија није гласала “за”, приликом доношења Резолуције СБ УН о продужетку пуномоћја судијама МТБЈ. Али није гласала ни “против”. За време разматрања извештаја Мерона у СБ УН, представник Русије у СБ УН је изјавио да у свом раду МТБЈ “није демонстрирао ни праведност ни ефикасност. Очигледно је само велико самохвалисање”.[5] Руски представник је затражио да за следећи полугодишњи извештај у СБ УН, руководство МТБЈ достави графикон са разрађеним распоредом за сваки предмет појединачно, уз распоред дана рада. И оно што је најважније у Чуркиновом говору, јесте то да ће Русија бити спремна да разматра продужетак пуномоћја сталних судија и судија аd litem тек после узимања у обзир тог распореда. То је важна изјава, али недовољна. Руска  федерација може и дужна је да оконча кршења без преседана, права генерала Младића. Судије А. Ори и К. Фљуге изгубили су сваки легитимитет да буду чланови судског већа у предмету против генерала Ратка Младића. Њих двојица су директно заинтересовани да Ратко Младић буде осуђен. Приликом читања пресуде генералу З. Толимиру, 12. децембра 2012. године, судија Фљуге је то поново потврдио. И то је урадио демонстративно!

Важно је истаћи да је судско веће у предмету генерала Младића тако састављено, да постоје правне основе да се сруши процес, између осталог и ради продужетка рада МТБЈ. Тако, за разлику од суђења у процесу Р. Караџићу и В. Шешељу (и низу других), где су у састав судског већа одређене и резервне судије, у предмету Ратка Младића такве судије нису одређене. То значи да у случају да један судија поднесе оставку или се разболи, или му се деси каква било непријатност, процес треба започети изнова. Највероватније управо то и представља циљ због кога нису одређене резервне судије у састав судског већа, у предмету који се води против Ратка Младића. У сваком случају, продужетак судског процеса у таквом судијском саставу је немогућ. Русија је дужна да гласа против продужетка пуномоћја судијама Орију и Фљугеу и на тај начин прекине грубо кршење међународног права.