„Идуће године послије затварања Хашког трибунала, судска Архива биће повјерена на чување Сарајеву и смјештена у репрезентативном здању старе градске Вијећнице“ – јављено је недавно из главног града Холандије, али није изазвало већу пажњу српских медија.
Зачудо, Архив неће остати у Хагу, гдје је овај суд столовао и гдје се налази и Међународни суд правде, који се такође бавио тужбом за „геноцид у Сребреници“, а неће бити ни пренесен у Сребеницу, гдје је геноцид „извршен“. Неће отићи ни у Њујорк, иако су УН оснивач овог суда, а ни у Вашингтон, иако су САД његов финансијер. Зашто баш у Сарајево?
Зато што су у Холандији, као и у САД, загарантована права на цјеловиту информацију и комплетан Архив би био доступан јавности, а поготово истраживачима, научницима, новинарима, правницима. Сребреница је, опет, на територији Републике Српске, која је заинтересована да се што прије сазна како су изван суднице вођени процеси који су је стигматизовали као „геноцидни ентитет“. Избором Сарајева, ништа од тога. Напротив! Сарајевски чувари архива побринуће се боље него и саме хашке судије и тужиоци да сакрију све што српске „злочине“ и муслиманско-бошњачку „невиност“ ставља под сумњу. Они су се уортачили у одбрани званичне верзије о грађанском рату у БиХ.
Потписан је и одговарајући уговор којим је озваничена нова фаза успјешне сарадње муслиманског Сарајева и западних интервенциониста. Како тек сада сазнајемо од бившег предсједника суда Италијана, архивски материјал је још од уназад осам година припреман да, усудићемо се да претпоставимо, опере лошу професионалну репутацију и још гори морални кредибилитет тужилаца, судија и овог суда у цјелини, као правног инструмента империјалног насиља суперсиле и њених вазала. По истој слободној претпоставци, Бошњаци ће се побринути да поставку архиве у Сарајевској вијећници додатно прилагоде схеми по којој су били невине жртве, а Срби, помало и Хрвати – злочинци.
Откуд нам такве негативне претпоставке? Послије свега што нам се посљедњих деценија дешавало у Хашком трибуналу и око њега, нико ваљда није толико наиван да очекује да из Хашког архива у Сарајевској вијећници сазнамо зашто је Насер Орић ослобођен, зашто нико није оптужен за Возућу и Скелане, зашто није суђено муџахединима који су се фотографисали са одсјеченим српским главама, зашто нико од власти у Сарајеву није оптужен по командној одговорности, и одговарао за Казане, за стријељање у Великом парку, за неколико хиљада српских жртава у граду, како је Шешељ ни крив ни дужан „одрапио“ 12 година у притворској јединици у Шевенингену, итд., итд.
А, такође, неће бити изложене одбране оптужених и њихових адвоката, експертизе одбране и свједоци одбране, које је судско вијеће игнорисало.
А што је најважније, у старој градској Вијећници у Сарајеву неће бити архиве о политичким и међународнополитичким узроцима избијања грађанског рата у БиХ. Неће бити стенограма о мајоризацији српских представника и Скупштини, Влади и Предсједништву, ни о Цимермановим инструкцијама Алији Изетбеговићу да повуче потпис са Лисабонског споразума, који је био посљедња шанса да се избјегне рат. Неће бити ништа о америчкој опструкцији европских мировних иницијатива, као ни о стратегији САД да продужавањем рата изнуде борбено ангажовање и останак НАТО-а у Европи и послије пада Берлинског зида.
То је препуштено Сноудену и Викиликсу, које САД гоне по свијету не зато што лажу, него зато што откривају непријатне истине о политици суперсиле. У Хашкој судници стављен је табу на те опасне везе и када би неко од оптужених, адвоката или свједока поменуо кључну улогу САД у босанкој трагедији, закуњале судије би се нагло тргле, нервозно прекидале говорника, правиле паузе, подизале тон и пријетиле. Укратко, ни у једном тренутку нису заборављали откуда им стижу баснословне плате.
Суд се идуће године затвара и ваља прећи на маркетиншку фазу чишћења непријатних трагова. Његови менаџери морају да похране непрегледна брда материјала који се годинама гомилао у његовим депоима. Да није ријеч о метафори, могли су се увјерити оптужени, њихови адвокати, експерти и свједоци јер су одмах по доласку у Хаг за сваки предмет добијали гомиле папира који нормалан човјек не би стигао пажљиво да прочита ни мјесецима након предвиђеног окончања процеса. Да би се од тога направио сређен материјал и селекција пожељних прилога, требало је много рада и памети, али и познавања прилика на терену.
Постоји индиција да је не само тај големи и сложени подухват у Хагу иза сцене координисао један релативно анониман Сарајлија. Ни Бошњак ни Србин ни Хрват, бриљантно интелигентан и тотално аполитичан, био је идеалан кадар за високо софистициране позадинске послове у Трибуналу. Овог прије четврт вијека још младог човјека природа је обдарила таквом памећу и талентом да се суверено кретао у најразличитим областима – од источњачке филозофије, балистике, музике и анимираног филма до информационих технологија. Са ратом је избјегао из града, а јавио се само једном од бројних сарајевских пријатеља који су навраћали у Хаг. „Радим нешто повјерљиво за Трибунал и од вишка прихода купујем некретнине“. А приликом двочасовне посјете породици у Сарајеву међународна полиција је обезбјеђивала читав кварт. Ако не од Сноудена и Викиликса, можда једног дана када више не буде важно, и од њега сазнамо нешто од онога што недостаје у архиви, а нисмо до тада знали.
Трамп је, не само у предизборној кампањи него и као новоизабрани предсједник, изјавио да неће да понавља грешке претходника и да САД више неће рушити режиме у иностранству и обрадовао читав свијет. А ту негдје, јел да, спадамо и ми са простора бивше Југославије. То, међутим, не значи и да ће поменуте грешке Трамп ретроактивно исправљати, чак ни у мјери у којој је би то било уопште могуће. Али, ако већ неће бити ратних репарација и одштете за настрадале и истина би била љековита. Неће је бити ни о Украјини, Ираку, Либији, Египту, Сирији, па што бисмо баш ми били часни изузетак.
У данас 95 одсто муслиманском Сарајеву и претходно прилагођена Хашка архива временом ће селективно нестати у некој „поплави“ или „пожару“. „Босански јавашлук!“ У сваком случају, САД и западни савезници су обезбиједили вишеструки катанац за своју нејавну улогу у распаду ех Уu и рату у БиХ. Из депоа Хашког трибунала би се, поред осталог, могло много сазнати о „геноциду“ у Сребреници. Међутим, Срби у Србији су законом против негирања геноцида, сами себи забранили да истражују шта се стварно догодило у Сребреници. А ако то падне на памет некоме Србину из Српске, добиће верзију верзије Архиве која представља политички маркетинг Хашког трибунала и бошњачког естаблишмента.
Очекивања да ће са затварањем, рад Хашког трибунала постати мета стручних и научних анализа и оспоравања озбиљних западних представника правне струке, изјаловила су се. Актери су напросто о свему унапријед мислили. Али, боже мој, недавно је послије 100 година откривено да су британске службе увукле САД у Велики рат тако што су Нијемцима потурили лажну информацију да амерички путнички брод превози оружје за покрет отпора у Европи. Од њемачког торпеда настрадало је неколико стотина цивила, а остало је позната историја Првог свјетског рата. Дакле, има наде.
