Две православне душе су у трептају изгубљене за овоземно, али су рођене за нетрулежно, непролазно – рођене су за вечност!
Мучеништвом се Богу винула душа мајора Романа Филипова – руски пилот, који се до краја крваво борио са сиријским хијенама, које су пре тога обориле његов авион!
Готово у исто време вечност је добродошлицу пожелела и хиландарцу оцу Кирилу, великом духовнику српског манастира на Светој гори, ког је Господ Бог у наручје узео брижљиво као што се он на земљи бринуо за православље.
Иако су одласци ове две душе, у заглушујућем вртлогу српске данашњице, прошли готово без значаја, ипак било је и оних који су осетили да мајор Филипов и отац Кирил заједно враћају пољуљану наду и веру да и данас постоје хероји православља. Показали су да хероји и свеци нису само мит, некада некоме испричан, него реалност – наша реалност.
У цркви Светог Вазнесења Господњег у Београду 8. фебруара одржана је молитва за Филипова и оца Кирила. Молитву су иницирали Ветерани Српских Падобранаца, жалећи што нису са њима и други ветерани ове елитне војне јединице, попут Драгана М. Филиповића, који са караула расејаних широм света чувају мајку Србију.
У прелепој цркви било је двадесетак молитвеника, међу којима су били и чланови отаџбинске организације Последње линије одбране, који су приклонили главе Господу и помолили се за два витеза православља.
Заједно су све те лучоноше стајале поново у цркви обнављајући свете завете, слушајући речи свештенка који је богослужио. 
Сетним гласом свештеник је рекао да као у даљини одзвањају речи када неко прича о некадашњим великим и мудрим духовницима, као и да су застртибуком хероји и њихова дела из прошлости.
Сваки Србин и Сваки Рус зна, или би бар требало да зна, да су православне душе увек имале своје духовнике и своје хероје, који су, од Бога позвани, будили и спасавали народ.
Тукао се у Сирији мајор Филипов, ког је постхумно Владимир Путин одликовао орденом за храброст, са непријатељем до последњег даха. Није он ту само бранио свој живот, него је и својом жртвом и херојством будио веру, љубав, наду оно што је Запад успео да успава називајући све то митом. Иако заспало Запад мора да зна да то никад не може убити у православнима. Срби су у овом руском хероју препознали свог Лазара, Обилића, Синђелића, Тепића, јунаке са Кошара… Видели су брата, хероја, окруженог хијенама које су желеле његову смрт, не знајући да ће се Романова душа винути тамо где више нема ни бола ни патње, да ће отићи тамо где ће се прикључити великој војсци руских и српских јунака.
Мање бучно али једнако светло Богу је отишао и монах Кирил Хиландарац. Као што је пре њега на одру лежао свети отац Николај Велимировић, Патријарх Павле, лежао је и Кирил на скромној постељи. Монаси кажу да 30 минута није давао знаке живота.
Братија је помислила да је окончао овоземни живот, али Кирил је отворио своје дубоке плаве очи и затражио да га причесте. Није хтео ка Богу без тога. Када је добио причест склопио је своје очи и кренуо у вечност, где ће бити један од православних војника који брину за спас свих нас који не верујемо у мит, него у Истину.
Будите се и стражите браћо.
