Савремени свет представља нешто потпуно другачије од онога што нам о њему приказују медији. Некада велику тешкоћу представља примена ове истине у конкретној ситуацији, ма колико она била добро позната. Томе има неколико разлога. Међу њима посебно треба истаћи степен масовности кампање за увођење одређених “постулата”, степен њихове уведености у свакодневни живот (степен “реализације” у пракси), а такође и, понекад, одређена рутинираност “постулата”, њихово усвајање као датости у току дугог временског периода.
У такве сложене феномене спада и област медицине и здравствене заштите. То је изузетно корумпирана област, којом се већ одавно не управља из националних институција, па чак ни међународних организација, већ се том облашћу глобално управља. Међутим, у овој области постоји и посебан феномен који се зове “међународна епидемија”, који можда може да претендује на једно од првих места по питању дохотка (са једне стране), као и по својој суровости (са друге стране). У оквирима овог фениомена посебно треба издвојити ХИВ, Свињски грип и епидемију Еболе, који су, премда не једини, али свакако најпознатији случајеви пројаве указаног феномена.
Што се тиче питања епидемије ХИВ/АИДС-а, треба рећи да ХИВ (вирус недостатка имунитета) доста често бркају, а често и свесно мешају са АИДС-ом (синдром стеченог недостатка имунитета). То свесно мешање у ствари је изузетно важан фактор за схватање проблема. АИДС је реалан проблем, а ХИВ представља специјалну операцију невиђених размера по спровођењу масовних фармацеутских испитивања над становништвом. Веза између АИДС-а и ХИВ-а до дан данас научно није доказана. То изгледа невероватно? Размислимо, због чега? Да ли можда због тога што су то медији учинили “чињеницом”. Али та “чињеница” постоји на фону одсуства самог вируса… Проблем слабљења имунитета су свалили на вирус који до дан данас “не успевају” да нађу!
Главни светски полигон ХИВ-а је Јужноафричка република. Према статистици ЈАР заузима прво место у свету по броју инфицираних вирусом имунодефицита: више од пет милиона људи – практично је то сваки десети становник земље! Ако очима које су заразили медији, погледамо на ситуацију са АИДС-ом у ЈАР, можемо се са једне стране ужаснути размерама епидемије, а са друге стране – задивити се уникалним државним програмом за помоћ становништву. Заиста, у којој земљи света становништво (и то још тако велики његов проценат) бесплатно добија лекове против ХИВ-а? Међутим, у стварности се ради о том данку који ЈАР мора да плати глобалним фармацеутским компанијама, убијајући притом здраве људе (постојање ХИВ-а нема никаквих симптома осим “позитивних тестова”). Да приметимо да многа лица која добијају лекове против ХИВ-а умиру. Али да ли умиру само од вируса?…
Због чега је баш Јужна Африка изабрана за такав полигон? Одговора на то питање има више него довољно. Као прво, то је једина земља у Африци која може бити финансијски опљачкана са највећом ефикасношћу. Као друго, то је земља која сама по себи потенцијално представља највећу претњу Западу у случају свог успешног развоја. Због тога, обратимо пажњу да поред чисте пљачке (оформљене као “уплата данка”) нама непрекидно појашњавају: од вируса се може заштитити само уз помоћ контрацепције. Пропаганда одрађује своје: у складу са статистиком, прираст становништва у ЈАР знатно је смањен, а просечан број деце у Јужноафричкој републици током 2015. године износи свега два детета (упоредите са шест из периода шездесетих година прошлог века). То суштински разликује ЈАР од свих других земаља на континенту (на пример, у Малију су породице са 7-8 деце, уз одсуство епидемије ХИВ-а, па самим тим и нижим степеном пропаганде о неопходности “заштите” од тог вируса).
Буквално ових дана у ЈАР је започет нови стадијум глобалне “ХИВ” операције. У недавно публикованом тексту у часопису The New Age, говори се о томе да се појавио читав низ резистентно оболелих од АИДС-а којима је потребна нова врста лекова. Штавише, петпоставља се да ће се ускоро појавити резистентни и према тој новој групи лекова и они се такође “не могу оставити без помоћи”. Овај стадијум потврђује то да су циљеви ове операције много даљи од пљачкања и смањења становништва. Као што видимо, експеримент који је спроведен у ЈАР је дуговремен и вишестепен и као што се сада испоставило, обухвата неколико покољења становништва.
Подсећамо, не ради се о оболелима од АИДС-а, него о људима које су прогласили “зараженим од вируса”. Ти људи немају никакве симптоме, чак ни смањење имунитета! Заиста је тешко замислити да је афера достигла такав васељенски ниво и да је толико цинична по својој суровости и некажњивости, по количини људи који су у њу укључени у читавом свету. Но, чињенице нас присиљавају да постављамо све више питања на која нема одговора. Главно од тих питања је – где је вирус? Све до сада, “не успева се” да се вирус открије. Навођено је мноштво разлога за смењивања председника ЈАР Табо Мбекија 1999. године, укључујући и оптужбе за спровођење неолибералне политике. Међутим, често се заборавља да је управо он покушао да заустави пљачкање земље под заставом мистичног вируса. И суочио се са глобалном мафијом фармацеутских компанија чији буџети на стотине хиљада превазилазе буџете најбогатијих земаља света… Сада знамо како се формирају ти гигантски буџети…
Управо у том контексту треба разматрати и низ других међународних епидемија, посебно “Птичијег грипа” и Еболе. На “Птичији грип” смо већ и заборавили, иако је он пре десет година подигао доста буке. Све до сада није јасно зашто је следећа операција по питању масовне вакцинације становништва била заустављена. А на телевизији су већ били приказивани шефови држава и влада који су постављали своје руке за вакцинацију. А потом је изненада наступио Генерални секретар УН и објавио да је, наводно, дошло до грешке… Европа се успротивила: пренесите своје испитивачке полигоне као што је и уобичајено, у Африку. Међутим, као што знате, различите расе имају различиту подложност за разне болести, због тога је за експерименте са Европљанима ипак потребна компонента за тестирање… Управо због тога је Ебола требало да почини зверства у Африци (тамо је била прва фаза – показати размере опасности које прете Европи у случају тврдоглавости), али је обавезно требало да се тестира на представницима европске расе (што се и десило). Штавише, она је неизбежно морала стићи у Европу, макар и ограничено, али да реално стигне. И то се десило. И Европа је одступила. Само она може да плати оно што је потребно. Западна Африка није у стању да то плати. Она може само да послужи као полигон за демонстрацију размера претње. На недавно одржаном заседању СБ УН (11. август) посвећеном Еболи (први пут у историји ОУН разматра питање о болести као хитну тачку дневног реда) наведена је цифра за “исплату” – 5 милијарди долара. Нико не очекује да то исплате заражене епидемијом Либерија, Сијера Леоне или Гвинеја. Треба да то исплате богате земље, укључујући и оне у којима се налазе на лечењу или у карантину и ти који не желе да добију те преседане на својој територији.
