Није неопходно да рат буде објављен, да би смо знали да се он уистину и води. Огроман број људи данас у свету није ни свестан да на одређени начин учествује у некој врсти рата. Формална објава рата не одређује његову суштину, као што ни формална објава краја рата не мора увек да значи успоставу мира, бар не онога какав смо очекивали. У основи сваког мира лежи претходни рат, или боље речено резултати рата, који у великој мери карактеришу успостављени мир.
Након завршетка II светског рата, као „најврућег рата“ у историји људског рода, наступио је период „хладног рата“, који се везује пре свега за заоштреност односа између великих сила, у чијој основи су стајали супростављени односи између САД и Совјетског Савеза, са низом „врућих ратова“ широм света, у којима су учествовале многе мале неразвијене земеље и земеље у развоју, као последица хладног рата и избијања антиколонијалних револуција. Формално се сматра да је хладни рата трајао од 1946. до 1991. Као узрок хладног рата сматра се II светски рат и његови резултати. Као резултат хладног рата сматра се победа НАТО пакта и распад Совјетског Савеза. Суштина хладног рата била је спровођење политике са „позиција силе“ од стране великих држава, ради остваривања политичких циљева, а да ипак не дође до општег ратног сукоба.
Хладни рата је у ствари последица распада Антихитлеровске коалиције, односно бивших савезника у II светском рату и сукоба између две супер силе САД и СССР. Још током рата међу „савезницима“ је владала велика сумњичавост и неповерење. Пре завршетка рата В. Черчил се носио мишљу и био спреман да изради план напада на Совјетски Савез. Као што је познато Черчил је сковао крилатицу „гвоздена завеса“, коју су по њему комунисти спустили између „свог“ и „слободног света“. Дакле, идеолошке разлике и сукобљености између СССР и САД и њихових савезника довела је до подела света на „свет комунизма“, „свет неслободе“ и на „слободни свет“. Земље чланице антихитлеровске коалиције, као победнице, након рата приступиле су подели „ратног плена“, односно новим територијалним разграничењима између појединих држава и њихових интересних сфера. Совјетски Савез је настојао приграбити што више земаља Источне Европе у „загрљај“ комунистичког света, и ширити идеје комунизма на запад. САД и њени западни савезници стали су у чврсту одбрану „слободног света“ и западних вредности и одлучно се супроставиле совјетској експанзији.
Да ли су само идеолошке разлике између социјалистичког лагера на челу са СССР и земаља западног капитализма на челу са САД, биле узрочник избијања хладног рата. Марксистичко учење, као идеолошка основа социјализма и комунизма, по коме су антикапиталистичке револуције неминовност, на једној страни, и учење следбеника Адама Смита, по којима је капитализам, са стадијумом либерализма, најсавршенији модел друштва, на другој страни, налазе се у сталној супростављености, која доводи до перманентног надметања, до коначног слома једног и победе и пуног оживотворења другог на глобалном нивоу. Зато II светски рат можемо сматрати врућим ратом који је одложио неминовни сукоб између Совјетског Савеза и западног капиталистичког света. Одмах, након завршетка II светског рата, наступа хладни рат, који се може као такав сматрати хладним ратом за Варшавски блок и НАТО пакт, односно челне земље тих савеза, СССР и САД, а на периферији су вођени врући ратови у којима су се на индиректан начин сучељавали СССР и САД.
Дакле, хладни рат, је попримио и своју геополитичку димензију, у коме „економија као судбина“ није више једини узрок сукобљености, него географија и простор у геополитици попримају исту функцију као новац и производни односи у марксизму и либерализму, на њих се своде основни аспекти људског битисања, па добијамо „географски рељеф као судбину“.(1). Данашњи односи у свету, пре свега односи између Русије и САД, могу се најлакше разумети уз помоћ геополитике, као науке како владати.
Данас, све чешће чујемо тврдње да се „обновља хладни рат“, да је „извесна нова трка у наоружању“, „могућ је нуклеарни рат“ и сл. Да ли је то нека посебна новост, или новост уопште. Супростављеност између САД и њених савезника у НАТО и Русије, није ништа мања, иако су нестале некадашње идеолошке разлике, пре свега у односу на економска начела друштвених система, која се могу сматрати једнаким, у већини земаља глобализованог света. У чему је онда данашња супростављеност и сукобљеност између наведених земаља. Шта је узрок сукоба, а шта су последице.
Након распада Варшавског пакта, распада СССР и пада Русије у тешку друштвену, економску и социјалну кризу, хладни рат није аутоматски престао. Деловање САД у свету, у међународним односима, са позиција силе је настављено, чак у отворенијој форми, без задршке. Руска Федерација као следбеник СССР током 90-тих година прошлог века, скоро целу деценију, више је била објекат, него субјекат, међународних односа. Била је под снажним притиском САД, али на тај притисак није могла одговорити.
Од формалног окончања периода хладног рата, односно од пада Берлинског зида, НАТО и САД почињу своју експанзију на исток. Та експанзија се одвијала у неколико етапа. САД врло активно учествују у транзиционим процесима у земљама бившег Варшавског пакта, са врло прагматичним деловањем у сфери одбране и безбедности, инаугуришући Програм Партнерство замир, стваљајући земеље Источне Европе под свој безбедносни кишобран. Активним војним ангажовањем у ратовима на простору некадашње СФРЈ и сврставајући се на једну страну у сукобу, преузимају управљање кризама и ратним сукобима на постсовјетском и постјугословенском простору. Пријемом у НАТО балтичких земаља, Пољске, Чешке, Словачке, Мађарске, Румуније, Бугарске, Словеније, Хрватске и Албаније, НАТО и САД стављају под своју пуну контролу Источну и Југоисточну Европу, и кроз форму непосредног војног присуства, завршавајући на тај начин, процес опкољавања Русије са истока и југоистока.
САД као победнице у завршеној етапи хладног рата, оствариле су мноштво бенефита, као што су: 1) поред тога што су САД сила мора, поред тога што контролишу морске путеве, САД преузимају контролу Источне Европе и у великој мери контролишу и имају превласт над „хертлан-дом“ (срцем земље); 2) поред јасно изражене и испољене војне моћи САД испољавају снажан утицај у сфери идеологије, економије, испољавају снагу „привлачног зрачења“, шири своју културу; 3) ставаљају под своју контролу врло важне регионе за властити развој и доминацију у свету, спречавајући стварање евроазијског блока и стратешког савеза Русије и Немачке и 4) ушле су у двориште Русије и настоје управљати политичким процесима у самој Русији.
Многи који говоре о „новом хладном рату“, Русију сматрају главним узрочником тог рата. И то само због тога што се Русија „подигла из пепела“ и постала више од регионалне силе и на тај начин почела ограничавати америчко „срљање по свету“. САД су врло осетљиве на алтернативне политичко-идеолошке пројекте у свету. САД настоје задржати позицију хегемона савременог света, гигантске геополитичке, стратешке и економске империје, која контролише све најважније процесе на планети. Ради очувања наведене позиције САД нису спремен само за наставак хладног рата, него и за врући рат, најпре локалног-регионалног обима, па и светског рата. Но, да ли ће до врућег рата доћи, то није баш сасвим извесно. Наша „радовања“ или „туговања“ због избора Трампа или Хилари за председника САД, показују само наш емотивни однос према личностима, а заборављамо на основне геополитичке силнице којима се управљају САД у својим одлукама које су од важности за цео свет. САД нису брод који лако и често мења курс пловидбе.
Стратегија националне безбедности САД коју израђује и доставља конгресу Председник САД у првих 150 дана свога мандата (пракса уведена 1986. у различитим формама) темељи се на свеобухватним проценама и анализама, а не на председениковим личним аспирацијама. Основе за израду националне стратегије САД су: 1) Свеобухватни интереси, циљеви и домети САД у свету, који су од виталног значаја за безбедност сједињених држава; 2) Спољна политика, присуство у свету, одбрамбене способности као неопходни вид застрашивања и одвраћања могуће агресије су главни инструмент реализације стратегије националне безбедности; 3) планови за краткорочну и дугорочну примену политичких, економских, војних, и других елемената националне снаге САД, укључујући њихов потпун баланс, ради заштите и промовисања националних интереса.(2)
Да ли ће нови хладни рата узроковати и одређене промене војно-доктринарних поставки супростављених страна? Русија је иначе у својој војној доктрини предвидела употребу нуклеарног оружја, у случају да не може да се одбрани конвенционалним средствима у случају агресије од стране НАТО и САД. У врху америчке администрације постоје заговорници употребе нуклераног оружја у случају рата са Русијом. За многе америчке политичаре и генерале, Русија је главна претња, главни непријатељ кога треба уништити свим расположивим средствима, укључујући и нуклеарна.
Русија је знатно напредовала у војно-технолошком слислу. Осавременила је многе борбене системе који у кључним доменима ратне технике надмашују САД. НАТО покушава оспособити своје војне снаге за брже реаговање, за скраћивање врмене потребног за довођење у стање борбене употребе. Актуелни генерални секретар НАТО пакта Јенс Столтенберг, каже да НАТО треба да стави у стање повишене борбене готовости око 300 000 војника, и да знатано скрати време за њихово довођење у стање такве операбилности да могу борбено деловати у што краћем року, знатно краћем од сада планираног. Сви ти војници су планирани да изађу на границе са Русијом. Ради се о мало необичном броју војника. Одједанпут 300 000 војника, а само пре неколико седмица се говорило о распоређивању неколико батаљона у балтичким земљама и у Пољској, те о једној оклопној бригади војске САД.
И поред „НАТО шенгена“ (о овоме смо раније говорили) и свих покушаја повећања операбилности НАТО трупа, довођење 300 000 војника у зоне употребе је врло сложена операција и захтева доста времена. Такође, питање је да ли НАТО може, и за које време, да прикупи 300 000 војника. Све ово до сада представља показивање „мишића“, виртуелно груписање и прегруписавање снага. НАТО и САД били су безбрижни док су без последица и без адекватних реакција других земаља, изазивали кризе и сукобе, њима управљали. Развили су посебне доктрине изазивања, управљања кризама и извођења операција наметања мира. У таквим околностима су знали колике снаге су им потребне, знали су да не постоји озбиљна снага која им може представљати изазов у погледу њихових панова и акција. Данас када се Русија са својим војним снагама појави у заједничким вежбама са Војском Србије, то је за Расмунсена бившег генералног секретара НАТО, изазивање нестабилности и угрожавање мира на Балкану. Он резолутно изјављује да је Србији место у НАТО, и да ће она тамо стићи пре или касније. За Расмунсена Србија у НАТО, није од неке велике помоћи НАТО-у, али јесте од велике штете за Русију. И овакви ставови су рудименти хладног рата.
Америчко-руски односи се циклично развијају. Било је и мрачних периода у тим односима, а и периода бољих односа. Вероватно ће и лични контакти и односи између новоизабраног америчког председника господина Доналда Трампа и председника Русије господина Владимира Путина, дати нови тон америчко-руским односима и да ће доћи до њихове релаксације.
Хладни рат, који је више последица измишљања претњи, него њихове реалности, је за сада врућа тема, који вло изгледно неће мењати форму нити се загрејавати.
(1) Александар Дугин, Основи геополитике, књига 1.
(2) The national security strategy: Documenting strategic vision, Secend Edition, Don M. Snider, 15.03.1995.
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
слика http://makfax.com.mk/svet/vesti/%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B1%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%BF-%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD-%D0%B1%D0%B8-%D0%BC%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D0%BB/
