СЛИКА СРБИЈЕ У РУСКОЈ ПРОЗИ
Руска књижевност је свагда била инспиративна – не само за тумачење, него и за различита поређења и аналогије. Тако се потписнику ових редова чини да данашња Србија личи на ону кобилицу из сна Раскољниковљевог, који је, као дете, гледао страшан призор: некакав пијаница, са својим пајташима из кафане, убио је своје коњче које није било способно да вуче гомилу пијаних лудака… У кола је смештао све више и више другова по непочинству, тукао кобилицу, чак и по очима, и, на крају, усмртио је. Било је оних који су га молили да то не чини, али је он, у лудачком бесу, викао да је животиња његова, и да се то никог не тиче…
Тако се ради са Србијом веома дуго, а од 5. октобра 2000. наовамо интензивно… Земља пропада под „неолибералним реформама“, у име „транзиције“, а њен народ изумире огромном, ратном брзином: губитак становништва од 2002. до 2011, између два пописа, је преко 400 хиљада људи – неки су отишли ван земље, а неки под земљу…А властодршцима пијаним од ЕУ-ММФ ракије зване „брља“ никад доста; они злостављају Србију, и, ако се нешто скоро не деси, злостављаће је до смрти…Тако се потписнику ових редова чини: Србија је кобилица из „Злочина и казне“, коју бичују и воде ка уништењу пијани бездушници, маскирани у „демократски изабрану“ власт у Београду.
Но, ово није текст који ће бити надахнут Достојевским.
Јунак ове повести се, дубоко смо уверени, може наћи на једном другом месту – код Гогоља.
СТИЛ – ТО ЈЕ ЧОВЕК
Наравно да је стил човек.
Какав човек пише оваквим стилом?
„Виктор Иго нам је то оставио. То, да снови стварају будућност. Зато, кад погледам Србију данас, ја је видим – сутра. Видим оно што јесте мој сан, и због чега сам и ушао у посао у ком сам. Хоћу, и не шалим се, да сањам и створим будућност. И видим, верујем у то, уређену земљу, са изграђеним путевима и пругама, са новим фабрикама, са људима који раде, и који се више ничега не стиде. Најмање себе и своје земље. Пристојне људе, у пристојној држави. И,врло брзо, потом, у европској држави“(1,72). Или оваквим: “Због свега тога и верујем у успех реформи. И зато сам толико убвеђен да ће, већ 2017, свако ко укуца, на Гуглу – „успеле реформе у свету“, као одговор добити низ чланака, са једним заједничким именитељем- Србија. А ако мислите да је то немогуће, сетите се Игоа. Он је усадио то у сваког од нас. Да сањамо, будућност. И да знамо да је могуће. Остварити тај сан“ (1,74).
И ОПЕТ, ТАЈ СТИЛ
Ево још примера: “Када стижеш у Давос, не можеш да се не сетиш „Чаробног брега“ Томаса Мана и његовог Ханса Касторпа, који је, за разлику од нас, овде стигао лети. Стигао је, за разлику од нас, возом који се све време пео до 1.560 метара надморске висине. И њега је, као и нашу малу делегацију из мале Србије, дочекао призор сивог језера и дугачког, а опет некако ситног, збијеног села у Алпима… Када је Ман једног лета, пре више од 100 година, стигао у Давос и осетио потребу да пише о санаторијуму (тадашњој Европи), у којем (којој) насмрт болесни људи воде расправе о насмрт болесним идејама, није се много разликовао од неких својих јунака. /…/ Док стижемо на Чаробни брег, размишљам како се Ман променио после Давоса. Ја сам се променио пре Давоса. Сам Давос давно пре мене… Данас је овде све другачије. И сви су другачији. Србија постаје другачија. Зато смо овде. На Чаробном брегу./…/ Богатство и моћ су врло једноставни. Нема никаквих претензија у људима који контролишу и светски мир и светску економију. Ужурбани су, неконвенционални, скромни и надасве фокусирани. Овде се праве послови, овде се штеди време, и овде се – слуша./…/ Срећем и старе пријатеље. Ли Кећанг, кинески премијер, звезда је Давоса. За њим и за гостима из Азербејџана буквално трче. Паре су на истоку, и тржиште, и потрошња, и опет – паре.Све траје веома брзо у Давосу. Крећемо да правимо пругу? Да. И имамо је од октобра 2017? Да, и долазим на отварање. А ја сам пресрећан. Хвала! Јурцам даље.Ројтерсов и Блумбергов форум. Кратко са председницом ММФ Кристином Лагард. Па Херман Греф из Збербанке. Јохан Шнајдер, потпредседник владе Швајцарске и министар економије. Премијер Турске Давутоглу. Пријатељ Мохамед Алабар, директор “Иглхилса”, који гради Београд на води. Џаред Коен из „Гугла“… И сваки пут пазим шта причам. Они су овде да чују шта Србија има да им каже. Шта нуди. Шта може и шта хоће. И никада нисам срео никога ко те прати са толиком пажњом. Сваки и најмањи детаљ им је важан. Отворили су све пријемнике, а ја пажљиво шаљем сигнале. Све их зовем у Србију.Трчање од форума до форума, од маргине до маргине, по Чаробном брегу чаробно прекида сјајни Франс Тимерманс потпредседник Европске комисије. Један од најмоћнијих људи у ЕУ. /…/ Толика да је накратко зауставио време и у Давосу. И моје и своје. Причамо надугачко, не обазирући се на сатницу. Бележим то као један од најпријатнијих тренутака. И поново јурим даље… /…/ Огроман посао смо завршили. На лицима су нам осмеси. На самом крају, док почињемо дугачко спуштање, кажем у себи: Збогом, Хансе Касторпе. Ти си отишао у низију у којој су грмели топови и узео пушку у руке. Ми идемо у Србију. Наша грмљавина је престала. Идемо да радимо! У живот“(2).
КАКАВ ЈЕ СТИЛ У ПИТАЊУ?
Нећемо говорити о садржају оваквих текстова, који нуде ружичасту маглу у свету што се руши, економски, политички, културно; у свету који се припрема за Трећи светски рат. Нећемо говорити о убацивању „Чаробног брега“ у дневник, који личи на то „како мали Перица чита Томаса Мана“. Говорићемо, понешто, о стилу. Јер, стил је човек, као што већ рекосмо.
Професор србског језика и књижевности би вам рекао: овако пише девојчица – бубалица, која чита, али не разуме, цитира позната имена да би се видело да је начитана, али не поима контекст у коме нешто цитира. Нема озбиљних граматичких и правописних грешака, али је њена имагинација стереотипна, лишена дубљих увида – дводимензионална. То је, искрено говорећи, оцена три; четири минус може да добије само из сажаљења. Узмимо само реченицу:“А ако мислите да је то немогуће, сетите се Игоа. Он је усадио то у сваког од нас. Да сањамо, будућност. И да знамо да је могуће. Остварити тај сан“.
Већ чујем глас професора: “Девојчице, из кога си Игоовог дела преузела реченицу о сновима? Зар је она битна само за Игоа? Зар није било толико писаца који су тврдили да треба да сањамо сан да би он постао будућност? Рецимо, из француске књижевности, могла си се позвати на Жила Верна – он је био већи сањар. И одакле ти ова тврдња да је Иго „у све нас“ усадио сањарско – маштарске идеје, које треба да се претворе у будућност? Како је то „усадио“? Кроз лектиру? Па, Иго није у лектири, и мало људи га чита, чак и његове „Јаднике“, који много боље одговарају опису стварности у Србији него сањарско – маштарске сличице. Не знаш шта да кажеш? Хтела си да нас фасцинираш, као раније када си помињала Радомира Константиновића, Макса Вебера, кинеску философију и слично? Тројчица, девојчице, тројчица…“
ДНЕВНИК ИЗ ДАВОСА: ГОГОЉЕВСКО ЧИТАЊЕ
А стилска анализа дневничког записа из Давоса? Како њој приступити?
Једноставно. Нека читалац поново прочита одломак из опуса писаног у Швајцарској, и одломак из Гогољевог „Ревизора“.Ево како петроградски чиновничић, писарчић најнижег ранга, ситна варалица пред уплашеним корупционашима из провинције, објашњава своју улогу у руској престоници:“Ех, Петроград! То вам је живот, Бога ми! Ви, можда, мислите ја тамо само преписујем; не, ја и начелник одељења смо врло добри пријатељи. Дође тек па ме лупне по рамену:“Дођи ми, побратиме, на ручак!“/…/Тек што се појавим на улици, већ чујем са свих страна:“Ено“, веле,“иде Иван Александрович!“ А једаред су чак мислили да сам главнокомандујући: испаде ти војска из касарне и поздрави ме са пушком пред прсима. /…/ Мени мисли необично лако теку. Све што је било под именом барона Брамбеуса, Фрегате Надежде, и Московски Телеграф…све сам то ја написао/…/ Сваки дан сам на баловима. Ми смо тамо саставили једно друштво да играмо виста: министар иностраних дела, француски посланик, енглески, немачки посланик и ја./…/Мени чак на поштанским пошиљкама пишу: ваше превасходство. /…/О, ја сам све њих научио памети. Мене се и Државни савет боји./…/Ја сам свуд, свуд. У двор сваки дан идем. Ја ћу сутра бити произведен за фелдмарш…“(3,64-68)…
ТАЈНА ХЉЕСТАКОВШТИНЕ
У чему је успех Хљестакова за кога су помислили да је ревизор из престонице што је дошао да види неподопштине локалне бирократије, која пљачка обичан свет, у болници изгладњује болеснике, а суд претвара у свињац? Прво – то је нечиста савест бирократа, а, друго, Хљестаков лаже тако убедљиво зато што и сам мисли да говори истину. Поверује му и јадни народ, који сматра да је он стварно ту да прима њихове молбе и жалбе на корупционаше.
Бедни чиновничић из Петрограда у корумпираној провинцији постаје громада којој се сви клањају, дају јој паре, обигравају око ње. На крају, наравно, испадну будале. Лажни изасланик из Петрограда одмагли, са свиме што им је узео, а долази прави ревизор.
НАРАВОУЧЕНИЈЕ: КАД СЛЕДЕЋИ ПУТ ЧУЈЕТЕ ДА НЕКИ ПОЛИТИЧАР ИМА ВИЗИЈУ, ЗОВИТЕ ЧИКЕ У БЕЛОМ!
УПУТНИЦЕ:
1. Александар Вучић: Српски сан, НИН 3343/2015.
2. http://www.sns.org.rs/novosti/vesti/aleksandar-vucic-dnevnik-iz-davosa
3. Николај Гогољ: Ревизор, Просвета, Нолит, Завод за уџбенике, Београд, 1981.
