После свега две седмице на функцији, Доналд Трамп је запањио свет својом кампањом „шока и трепета“ (алузија на назив операције америчког напада на Ирак 2003) да испуни обећања која је дао кад је био само председнички кандидат. Сама чињеница да један политичар ради оно што је рекао да ће да уради је изгледа нервно растројила његове противнике. Нешто што неки у америчким медијима називају „Синдром растројености због Трампа“ већ достиже критичне размере.
Повлачење из Транспацифичког партнерства, наредба о зидању зида на граници са Мексиком, наредба о истрази о гласачким малверзацијама (која ће, ако буде правилно спроведена, скоро сигурно разоткрити масовно незаконито гласање лица која немају америчко држављанство а која у САД живе легално или нелегално, с обзиром да доказ држављанства није потребан (!) при регистровању за гласање), инсистирање да жели да се добро слаже са „убицом“ Владимиром Путином, и скраћивање разговора са аустралијским премијером због идиотског обећања Барака Обаме да ће прихватити муслиманске избеглице које наши другари са континента „доле испод“ сами не желе да прихвате – све то је разбеснело дежурне бунџије.
Али је праву објаву рата изазвало његово наређење да уведе ограничења на улазак у земљу људи из седам већински муслиманских земаља које је Обама означио као проблематична места а да нико од напредних надзорника „толеранције“ и „исламофобије“ није ни писнуо. Како је приметио Срђа Трифковић, Трампова наредба представља први корак у увођењу идеолошког теста у циљу спречавања идеолога џихада да уђу у Сједињене Државе (види “The Real ‘Muslim Ban’” и мој чланак “If He Doesn’t Like Trump’s Exclusion of All Muslims, Obama Must Exclude Advocates of Sharia and Caliphate”).
Ако Трамп успе да ову наредбу спроведе у дело, то ће му обезбедити позицију с које ће моћи да прегази своје непријатеље у обе политичке партије – и они то знају. Зато је њихова реакција толико хистерична и цинична. Мејнстрим медији, неуморни непријатељи Трампа и америчког народа, ретко помињу да је списак земаља заправо Обамин. (Искрено, то је лош списак. На њему се налази Иран – а колико су терористичких напада у САД или Европи извели Иранци, или било који шиити? А погледајте ко није на њему: Саудијци (11. септембар), Пакистанци (терористички напад у Сан Бернардину), Палестинци (терористички напад у Форт Худу), Авганистанци (напад у Орланду). И, кад смо већ код тога, где су на списку Федерација Босне и Херцеговине или криминална псеудо-држава „Косово“?) Ипак, треба од некуд почети, а наредба се може подесити у неком наредном времену.
То јест, ако уопште буде било прилике да се спроведе. Јер, поступајући на бестидно политички начин, судија федералног окружног суда у држави Вашингтон је зауставио наредбу, што је Девети подручни суд (где је упућена жалба Беле куће), који је и најгори у земљи, управо 9. фебруара и потврдио. (Као што се обично каже у Врховном суду САД: „Овај случај долази као жалба на пресуду Деветог подручног. А додатни разлози за поништење пресуде укључују…“) Трамп би могао да тражи да се цео Подручни суд изјасни (што би, опет, био узалудан покушај) или да се жали Врховном суду САД. Под условом да Врховни суд уопште и прихвати да размотри жалбу, што уопште није извесно, највероватније ће се поделити на 4 према 4 (у најбољем случају, с обзиром да место деветог судије још увек није попуњено). Штавише, што неки претпостављају да може да се деси, псеудо-конзервативни судија Врховног суда Ентони Кенеди – онај исти који је одобрио истополне бракове – би могао да стане на страну света који терористе дочекује широм отворених руку, у ком случају би Трамп изгубио 5 према 3. У оба случаја, то би значило укидање Трампове наредбе. Он има опцију да наредбу повуче и затим је поново изда у модификованом облику отпорнијем на судско поништавање, али би ипак остала јасна порука: одлука о томе ко може бити безбедно пуштен да уђе у САД више неће бити у рукама легално изабраног председника, кога Устав и федерални закони овлашћују да доноси такве одлуке, већ у рукама неизабраних судија, сходно њиховим личним афинитетима. Ово је сушта супротност принципу владавине права.
Рано кресање Трампових крила ради спречавања његове намере да нашу земљу заштити од опасних уљеза представљало би само један елемент опасности која му прети. Још опасније је настојање да се фактички организује „обојена револуција“ на улицама, као реприза већ опробаног рецепта из других земаља: Филипина, Србије, Грузије, Украјине (двапут), Египта, Либана – да именујемо само неке од успешних примера. Сада се та иста комбинација Дубоке државе и Џорџа Сороса спрема да изврши преврат против изборне воље америчког народа да се наша земља обнови и сачува.
Насиље против „погрешне врсте“ политичког говора се легитимише и преко мас-медија нормализује. „Антифашисти“ обучени у црно, нове верзије Маових црвених гардиста и Ремових смеђокошуљаша, туку и прскају мирне грађане сузавцем. Такозвани новинари наглас размишљају о томе да ли треба извршити атентат на председника или не. Једна позната личност јавно фантазира о дизању Беле куће у ваздух.
Американци су подељенији него што су икад били још од 1861. Израз „грађански рат“ се све чешће чује, како у „хладној“ варијанти, тако и у контексту могућност да постане „врућ“. Пола Америке мрзи ону другу половину. Постали смо практично странци једни другима, не слажемо се више чак ни око основних принципа везаних за Бога, човека и смисао живота. Сецесионистички покрети добијају незабележену подршку (поготово у Калифорнији – само нека иду и са собом понесу својих 55 демократских електорских гласова!).
Све заједно, има основа за обазриви песимизам. Трамп је победио своје републиканске ривале, победио је Хилари, а можда може да победи и удружене ништарије које су се мобилисале против њега. Али далеко од тога да је то сигурна ствар. Он је у тој борби практично сам, са малобројним савезницима од поверења у сопственој партији, па чак и у својој тек рођеној администрацији. (Ово је посебно забрињавајуће кад је реч о области националне безбедности, о чему ћу писати неком другом приликом.)
Да би Трамп победио, мораће да се држи сопствених инстинкта и визије. Прављење компромиса ради придобијања оних који му се противе било би фатално. Оне које може да придобије придобиће само тако што ће испунити своје основно обећање да ће опоравити привреду и обезбедити посао за радне људе.
Заправо, Трамп није потпуно сам. Још увек има оне десетине милиона људи који су гласали за њега, и који мрзе његове непријатеље исто онолико колико Трампови непријатељи мрзе њега.
Медијима, „антифа“ разбојницима и онима који фантазирају о атентату на председника сада може деловати забавно гажење сваког правила грађанске и моралне уздржаности, у циљу рушења Трампа. Али би требало да двапут размисле, па онда још једном. Јер страна која започне грађански рат није нужно и страна која га добија.
Џејмс Џорџ Џатрас је бивши амерички дипломата и спољнополитички саветник републиканског вођства америчког Сената. Аутор је важне студије, „Како амерички медији служе као преносници за намерно изазване ратове“. Twitter: @JimJatras
