Хомеинијева сјена над Сарајевом и Бакирова Исламска држава

335

Исламска република Иран готово четири деценије након револуције (1979) је не само у фокусу свјетске политике него се позиционирала као важна препрека геополитичким циљевима либералне демократије и претендент на статус глобалне силе у новом, мултиполарном међународном поретку, формирајући специфичан идеолошки и политички систем, темељен на идеји теократско-републиканског дуализма.

Западу је након краја Хладног рата одговарало постојање Ирана као „непријатељског система“ – Другог и Другачијег, али Иран није прихватио такву ограничену улогу него је постао кључни играч конзервативних идеологија и традиционализма. Истовремено, путем владе Алије Изетбеговића ушао је на велика врата у БиХ а мало касније и у Хрватску. Потпуни амерички неуспјех у рату у Ираку и Сирији (од 2003. надаље) отворио је Ирану могућности ширег повезивања с Русијом, Кином, Венецуелом и земљама “Старе Европе” (Њемачком и Француском). Будући да су успјешне земље у сусједству (Кина и четири Азијска тигра) такођер утемељене на дуалистичким начелима, Иран се није морао либерализовати као што се крајем Хладног рата либерализовала Источна Европа.

Нуклеарне амбиције Ирана и воља нове администрације УСА да то не дозволи, да употријеби сва средства да то спријечи, представљају нови оквир сукоба. Иако је ријеч о поводу, штавише релативно оправданом поводу за сукоб, разлози су много дубљи а амерички интереси, у региону и цјелом исламском свијету, су порасли и представљају главни узрок свих сукоба, ратова и рушења режима силом НАТО-а.

Амбиције Ирана да се укључи у нову расподјелу моћи у оквирима који су шири од регионалног видљиве су из његове вишеструко обнављане молбе за укључивање у чланство Шангајске организације за сурадњу (Shangai Cooperation Organization) те из његовог нуклеарног програма, за који није сасвим јасно је ли претежно војног или претежно енергетског карактера. Иран би хтио развити директнију сурадњу са БРИК земљама (Бразил, Русија, Индија и Кина), а већ је успоставио политичке односе са Русијом.

Иранско-руска сурадња укључује и помоћ у нуклеарним енергетским пројектима, а америчка политика нарочито подозрјева због евентуалног дубљег и не сасвим јавног аспекта те сарадње. Осим политичких и војно-безбједносних разлога, иранско-руско повезивање има и енергетско-економски аспект, посебно у вези с евентуалним алтернативним коридорима транспорта енергије у тој регији (Fouskas и Gokaj, 2005). Сјеверно-јужна “осовина”: Москва-Јереван-Техеран (уколико до ње дође) могла би бити важна алтернатива западно-источној “осовини” Вашингтон-Анкара-Баку-Ташкент, и то у подручју у којем и Иран и Русија и Сједињене Државе имају значајне интересе.

Поред чињенице да је Иран развио алтернативни политички систем који се темељи на идеји дуализма и комбинацији републиканског и теократског политичког модела, унутар којега се толерише али и примјењује ограничена демократска пракса, Иран се истовремено појављује као исламски образац регионалне силе, која има утицај на неке муслиманске земље, па у њима може играти и стабилизирајућу и дестабилизирајућу улогу. То се у првом реду односи на Ирак, чија је шиитска популација прилично бројна и са којом Иран поступа одмјерено и корак по корак – знајући да постоје обавезе које ова заједница и институције власти морају осјећати према улози и америчким интересима.

Иран врло често демонстрира “тврду силу” (hard power) и легитимише се као агресивни играч на геополитичкој сцени, нарочито зато што има и капацитет за развој нуклеарног оружја те за војне акције регионалног карактера. Иран не скрива амбиције да буде респектабилна сила у глобалним размјерима. Све га то чини значајном земљом и у глобалним оквирима, нарочито у контексту развоја мултиполаризма у савременом свијету.

Иран је био и остао највећа препрека доктрини и пракси либералног интервенционизма, а тиме и амбицији да се крај Хладног рата а посебно бруталне и крваве побједе у арапском свијету у задњим годинама искористе за апсолутну и неповратну глобалну превласт и хегемонију либералне демократије која је поражена чак и у УСА. У идеолошком смислу Иран је имао сличну улогу коју је за вријеме Хладног рата имао Совјетски Савез, те се – нарочито након 2001 – успоставио као главни идеолошки контрапункт и антипод либерално-демократској глобалној амбицији. Истовремено, Иран је постао дио теорије и праксе о глобалној и свеприсутној опасности од исламског фундаментализма, те о општем рату против тероризма, и заузео мјесто оног нужног злог и опасног фактора међународних односа, насупрот којем се редефинисала и сама либерална демократија – нарочито у околностима у којим је крај Хладног рата означио и нестанак видљивог и познатог непријатеља. У том смислу Иран и Запад требали су један другог јер су један другоме били жељени противник. Јачање једног стварало је оправдање за постојање оног другог. Парадоксално је дакле да се истодобно с јачањем тензија у односима између Запада и Ирана појавио и висок степен потребе обију страна да се, у сталном сукобу, потврђује оправданост постојања и дјеловања оба актера сукоба.

Јачајући утицај америчких савезника у региону (Саудијске Арабије, Катара и Уједињених Арапских Емирата) ојачао је истовремено и конзервативне снаге у самом Ирану. Иран и Запад требали су дакле један другог да би консолидирали властите политичке системе и идентитете након хаоса и ратова у арапском свјету и злочина и нестабилности које су ти ратови и њихов укупан резултат донијели на три континента.

Међутим, све анализе у сфери значаја различитости политичких система и глобалне равнотеж, престале су бити важне, пред чињеницом која најпотпуније обиљежава положај Ирана у свјетској заједници и њен однос према тој заједници. То је улога ове земље у спонзорисању тероризма, у подршци терористичким организацијама и појединцима и њеној активној улози на свим ратним жариштима, која је дестабилизирајућа и изразито негативна. Нарочито на просторима бивше Југославије, у ратном сукобу, Иран је само извозио радикалну исламистичку идеологију, обавјештајце и убице првог реда, те огромне количине оружја, које су са знањем америчке владе, преко Хрватске, стизале на ратиште БиХ. Дакле, у мултиетничкој БиХ за иранску државу постоји само једна страна коју идеолошки, пропагандно и логистички подржава – коју наоружава за убијање других вјерских или етничких заједница. А то отвара питање: може ли улога Ирана икада бити позитивна за БиХ и може ли икоме требати таква политика и држава?!

Свакако је ту и дилема: како, откуда и откада се шиитски Иран позиционирао међу сунитским муслиманима у ризичном дјелу БиХ који представља бошњачко-хрватску федерацију?

Контакти и сарадња између бошњачког политичког естаблишмента и иранског државног врха започели су 1979. године, побједом Хомеинија. Настављени су 1992, када су тадашњи предсједник Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић и његов син Бакир постигли начелни споразум о војној, политичкој и привредној сурадњи.

Наредне су године у Иран отпутовали Изетбеговићеви најповјерљивији ратни сурадници Хасан Ченгић и Омер Бехмен како би договорили механизме војне помоћи, која је уз пошиљке оружја и муниције за Армију БиХ подразумијевала и долазак иранских војних инструктора (касније распоређених од Сарајева до Бихаћа), али и агената иранске тајне службе ВЕВАК. Службено је обавјештајна сарадња с Иранцима започела 1994, када из БиХ у Техеран одлазе Бакир Алиспахић, Ирфан Љеваковић и Неџад Угљен, а потом и прве групе „курсиста“, пажљиво селектираних, вјерски и идеолошки провјерених кадрова, који су у Ирану похађали специјалну обуку. Ирански утицај на војне и полицијске структуре се проводио под дирекним надзором Изетбеговићевог војног обавјештајца Фикрета Муслимовића и Зијада ефендије Љеваковића.

Након што се под снажним притиском Американаца Алија Изетбеговић у фебруару 1996. (послије упада војника ИФОР-а у камп на Погорелици) формално одрекао иранске војне и обавјештајне помоћи, активна улога иранских емисара у БиХ замаскирана је оснивањем бројних културних, научних и образовних организација, институција, удружења.

Ирански културни центар у ратном Сарајеву 1994. године отворио је тадашњи ирански министар вањских послова, Али Акбар Велајати. У складу са дугорочним циљевима Ирана, боравак обавјештајних служби Ирана у БиХ прикриван је кринком хуманитарног рада, оснивањем разних курсева, школовањем и стручним усавршавањем држављана БиХ у Ирану. Разграната је мрежа хуманитарних организација, научних института, удружења грађана, културних друштава, приватних предузећа кроз чији су се рад обављале обавјештајне активности: Научно-истраживачки институт ИБН СИНА, Центар за културу Исламске Републике Иран у Сарајеву, РТВ ИРИБ (Ирански радио и ТВ сервис), Иранска новинска агенција ИРНА (касније премјештена у СиЦГ), Друштво иранско-босанског пријатељства, Персијско-босански колеџ, Ирански центар за реконструкцију и развој ИРЦА, Удружење грађана НУР (свјетлост), Удружење грађана Фатих, Удружење грађана Кевсер, Хуманитарна организација Обнова, ХО Хасиб, ХО Бирдс-Естехлал Институт – Техеран, ХО Ирански црвени полумјесец, ХО Косар, ХО Мост пријатељства, д.о.о. Дуга, Хеyва д.о.о. и друге, Фондација „Мула Садра“, Телевизије Сахар, Бехар и ИРИБ.

Блиска сарадња високих официра Армије БиХ Фикрета Муслимовића, Енвера Мујезиновића и Џемала Најетовића са припадницима Иранске револуционарне гарде која је успостављена у ратним годинама, у мирнодопским је увјетима настављена кроз Друштво иранско-босанског пријатељства, у којем су некоћ најутјецајнији војни обавјештајци изнимно активни. Претпоставља се како је, поред Научноистраживачког института Ибн Сина, најважнији пункт Иранске револуционарне гарде у БиХ Перзијско-босански колеџ који је отворен 1999. у Илијашу код Сарајева. Наводно је ирански колеџ основан са циљем и прикривања идентитета припадника Револуционарне гарде, који у БиХ долазе с дипломама наставника, а заправо се баве обавјештајним пословима.

У првој седмици марта 2017. године, Национално безбједносна агенција УСА је објавила посебни извјештај о дјеловању Иранске обавјештајне заједнице у БиХ. Извјештај заправо представља пресјек сазнања о дјеловању и активностима иранских обавјештајаца у посљедњих петнаест година, и базирана је на подацима које је прикупила Обавјештајно-безбједносна агенција (ОБА) БиХ.

У извјештају 2783 НСА, посебна пажња посвећена је акцији шифрованог назива „Платон“, коју су службеници ОБА-е провели у најстрожој тајности. Тај извештај има службени назив „Анализа оперативне акције ‘Платон’“, а сачињен је 7. јуна 2009. године и заведен под бројем УР-04-429/09, куцан је на више од стотину страница. Осим информација ОБА-е, у извјештају НСА-е кориштене су и информације до којих су дошле западне обавјештајне службе. „НСА располаже с око 650 имена припадника највише иранске, али и још неколико обавјештајних служби исламских земаља у БиХ, док је у службама у БиХ у оптицају још 330 имена. Тај број од скоро 1.000 припадника тајних обавјештајних служби Ирана, Пакистана, Кувајта и Саудијске Арабије је алармантан и представља посебну кочницу на путу БиХ ка НАТО-у, али и представља велику пријетњу за националне сигурности западних земаља, а нарочито САД“, стоји између осталог у извјештају НСА-а.

„Према подацима ОБА-е, од БиХ грађана на листи се налазе Амел Хаџимејлић и Халил Елезовић, рођен у Стоцу, бивши преводилац једној групи држављана БиХ који су завршили обуку код Иранаца у кампу „Пазарић“; тренутно борави са супругом у касарни у сјеверном дијелу Техерана. На списку су и Мидхат Хаџалија и Есмир, извесни Мехо, као и Рамиз Мулаомеровић“, стоји, између осталог у извјештају НСА, у којем је наведено да је ОБА највише података сакупила за Мулаомеровића који је једно вријеме био одборник у Скупштини општине Трново, али је радио и у СЈБ Трново и ПУ Тарчин, те у Агенцији за истраживање и документацију (АИД).

„Према расположивим подацима Рамиз Мулаомеровић је боравио у Ирану током 1995. када се налазио у групи држављана БиХ који су упућени у Иран и том приликом је користио лажну путну исправу на име Амер Хоџић. Том приликом са њим су у Иран отпутовали и Абаз Ћутук, Мевлудин Бабајић и Салих Пинџо. Радио је за Министарство обавјештајних послова и сигурности Ирана (МОИС), у Пазарићу га је обучавао лично Али Бајет. У току 1995. године био на обуци у Ирану. Након повратка у БиХ, одржавао сталне контакте са иранском обавјештајном службом“, наводи се у извјештају ОБА.

Такође, откривено је да је и читав низ интелектуалаца постао саставни дио иранских обавјештајних служби, а посебно МОИС-а. Један од њих је, према тврдњи из извјештаја ОБА-е, и професор Филозофског факултета у Сарајеву, Невад Кахтаран, а затим и директор Радио ТВ Исламске Републике Иран у Сарајеву (Ириб) Мухамед Реза Голзарди.

За босанске безбједњаке посебно је био интересантан и један од људи који је држављанство БиХ добио захваљујући свом учешћу у рату – Јавдан Амјад звани Меџид, припадник Комитета шиитске организације која делује на подручју БиХ. Његово име се помиње и у више оперативних акција шифрованих имена „Сидро“ и „Маратон“, гдје је недвосмислено закључено да ради за више тајних служби Ирана, а да је у сталном контакту са шефом ИРГЦ-а Али Сабетом.

Присуство припадника иранске тајне обавјештајне службе у БиХ нагло је појачано од почетка 2012. године, као и активности иранских службеника и дипломата.

„Често се помиње и име новог градоначелника Зенице, Фуада Касумовића, те његова веза са иранским тајним службама. Сарадња Касумовића почела је још у вријеме док је био замјеник директора царине“, стоји у извјештају НСА-а.

С тим у вези западне обавјештајне службе тражиле су податке о (не)службеном боравку Фуада Касумовића у Ирану крајем јуна 2012. године. Иако је тврдио да је тамо званично, касније је то демантовао и рекао да је ишао приватно и о свом трошку. Посјета је трајала 5 дана и према подацима западних служби Касумовић се тада сусрео са Аболгхасем Пархизкаром (један од највише рангираних официра ВЕВАК-а, односно МОИС-а). Интересантно је да је Аболгхасем Пархизкар два пута током 2014. године посјетио БиХ али са дипломатским пасошем и оба пута се тајно срео са Фуадом Касумовићем, наводи се у извјештају НСА. Да ствар буде озбиљнија, након повратка из Ирана Касумовић, који је тада обављао дужност замјеника министра финансија и трезора БиХ, организовао је ифтар-вечеру за амбасадора Ирана и његове сараднике у сарајевском хотелу „Загреб”. За то је експресно сазнала Амбасада САД и одмах започела својеврсну истрагу о вези Касумовића и Техерана. Према изворима ОБА-е, задњих година (од 2012. године) особе повезана с иранском обавјештајном службом највише контактирају представнике невладиног сектора и особе окренуте радикалном исламу и тероризму.

Из анализе иранског присуства у БиХ и кретања њихових дипломата и службених лица, након посебне и заједничке анализе Граничне полиције БиХ и Обавјештајно безбједносне агенције БиХ, може се извући неколико закључака:

1. Појачано је присуство иранских службених лица и дипломата у БиХ, видљиво у поступцима политичког врха у Сарајеву, посебно Бакира Изетбеговића који прима у приватну посјету, у кругу породице, у властитом дому, иранског министра културе Сејид Мухамед Хусеинија – 14.1.2013. и поновљену, ненајављену посјету 28.5.2013. двије недјеље након прогона двојице дипломата. Стална комуникација Бакира Изетбеговића са амбасадором Исламске Републике Иран у БиХ Сеyед Хосеин Рајабијом те Изетбеговићева посјета Техерану 24. и 25. октобра 2016. године, те пријеми на највишем нивоу од стране Ајатолаха Али Хамнеија и предсједника Исламске Републике Хасана Роханија, потврђују интерес и намјеру обе стране (СДА и укупна бошњачка политика са једне стране а Иран са друге) да се та сарадња настави и интензивира без обзира на оштро америчко-израелско противљење.

2. Интензивна активност и кретање унутар БиХ, контакти са невладиним сектором и лицима индицираних на радикални исламизам и тероризам, поготово контакти са лицима из Г.Маоче као и учестали преласци границе на готово свим постојећим граничним прелазима (начин провјере пропусности граничних прелаза) у вријеме вјерских и државних празника, када је надзор над преласком умањен, показују да иранске службе користе териториј Босне и Херцеговине као простор из кога врло лако улазе у Србију а преко Хрватске и у Европску унију. Регистрована су и одустајања од преласка границе, у многим случајевима, након што уђу у пограничну зону БиХ, што недвосмислено указује на присуство иранских сарадника у Граничној полицији БиХ, који откривају степен надзора који се у датом тренутку врши на граници и евентуални, повећани ризик од преласка границе.

3. Ипак, Одлуком министарства безбједности БиХ, којим је тада руководио Фахрудин Радончић, ирански дипломати Хамзех Доолаб Ахмад и Јадиди Сохраб, проглашени су непожељним особама и протјерани су 14.5.2013. Иако су дјеловали као други и трећи секретар у амбасади, утврђено је да раде за министарство националне сигурности Исламске Републике Иран (МИСИРИ). Протјеран је и Мухсин Баyат Гиасхи.

Анализом и поређењем доступних информација о идентитетима из различитих националних извора, могуће је пратити и поступке иранских безбједњака и обавјештајаца и са лажним идентитетима. Утврђено је да иранске службе користе идентификацијска документа сљедећих држава: Босна и Херцеговина, Либан, Ирак, Турска, Сирија, Израел (преко Хамаса и Палестинске управе у Гази)…

У суштини Иран није признао Косово и никада није подржавао ни лобирао за Албанце.

Када се сва политичка кретања и интереси у сфери дјеловања Исламске Републике Иран анализирају, однос према овој регионалној сили не може бити једноставан.

Сарадња Ирана и Русије и дубоко партнерство у самој БиХ не би смјело изазивати забуну ни недоумице. Босна и Херцеговина је у пројекцији Исламске Републике Иран важна одскочна даска за Европу те важан мост до сунитских муслимана који на босанске муслимане гледају са пијететом. Иран се никада неће одрећи својих позиција у БиХ нити амбиција да преко ње снажно дјелује у Европи и међу сунитима. За Иран босански муслимани су управо тројански коњ за улазак у оба свијета, која се традиционално, историјски и културно налазе у идентитету босанских муслимана.

Зато су иранске позиције искључиво базиране на њиховом односу и вишедеценијској сарадњи са муслиманима тј. породицом Изетбеговић, Младим муслиманима и Странком демократске акције. Сви интереси које је Иран формулисао и прије рата у БиХ и потврдио у самом рату задржани су и у новој стратегији међународне и вјерске политике Ирана. И то ниједно савезништво не може промијенити.

Узурпација Босне и Херцеговине коју Изетбеговићи врше већ четврт вијека мора бити онемогућена и заустављена а непријатељски орјентисаним исламским земљама које нуде модел властитог политичког уређења европским муслиманима мора се смањити маневарски простор у БиХ и морају се онемогућити у деструктивним политикама.

Сентименталност и погрешно разумијевање интереса и међусобних односа који владају између регионалних и свјетских сила не смије бити препрека правилног разумијевања иранске позиције у БиХ и формулисања адекватног одговора на такву политику. Иран је у Босни и Херцеговини непријатељски оријентисана земља!

Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.