Напомена уредништва: Ово је скраћена, прилагођена сајту, верзија текста реферата са Округлог стола “Канонизација Алојзија Степинца – изазови и одговори”, који је одржан 05.05.2016.г. у Удружењу књижевника Србије у Београду. Комплетан реферат публикован је, заједно са осталим рефератима са овог Округлог стола, у Зборнику истог назива, који се појављује управо за Сајам књига у Београду.
У овом реферату говорићемо у сажетим цртама о геноциду (који Владимир Умељић назва србоцидом) над Србима у Херцеговини за време Другог светског рата и улози Римокатоличке тзв. цркве у организацији и чињењу тих злочина. Тај геноцид представља континуитет вековне политике римокатолика према српском народу, а главни инспиратор геноцида над Србима, вековима је био Ватикан. Када се има у виду та вековна србофобија Запада (која је по правилу покретана или усмеравана из Ватикана) може се извести несумњив закључак:
Од мисије Светитеља Саве који је брата венчао на православно краљевство, стратешка нит Ватикана на Балкану, која је у зависности од околности само мењала своју форму, била је (и остала) – борба против српског православног народа до истребљења. Ватикан је вековима баштинио и свесрдно подржавао концепцију ксенофобне великохрватске србоцидне идеје уз помоћ расистичког “Хрватског државног и историјског права”. Србоцид се спремао и спроводио како у римокатоличкој Аустро-Угарској монархији и клеро-нацистичкој НДХ, тако и у комунистичкој Југославији, Туђмановој Хрватској, све до данашње Хрватске под влашћу Грабар-Китаровић.
Страшну најаву србоцида у Другом светском рату, Срби су добили од самог папе Пија XII. После обарања Конкордата од стране СПЦ, у службеном гласнику Ватикана Oservatore Romano 17.12.1937. године, он најављује будући српски погром: “…Дубоко сам уверен – доћи ће дан када неће бити мален број душа које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно примили велико добро као што је оно, што је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи…”. Јасно, да не може јасније.
Тај србоцид је у клеронацистичкој НДХ обухватао биолошки, културни и духовни геноцид, што је академик Динко Давидов назвао “Тотални геноцид”. Да је србоцид спровођен у потпуној симфонији световне и “духовне” власти, то јест Павелићевог режима и римокатоличког клира, постоје многобројна необорива сведочанства.
Око 110 стратишта сведочи о стравичном усташком геноциду над Србима у Херцеговини. Биле су то бездане јаме ждерњаче српског народа у НДХ. О животињском усташком дивљању и улози Римокатоличке тзв. цркве у њему, упечатљива сведочења стигла су и од самих римокатолика. Једно од најпотреснијих докумената о том “удруженом злочиначком подухвату” римокатоличког клира и усташтва, стиже од Дучеовог генерала Александра Лузана упућено Мусолинију. Верујем да није на одмет цитирати делове тог писма:
“<…>журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао. <…> Од наших обавештајних официра сазнао сам да су Павелићеве усташе претходног дана починиле неки злочин у селу Пребиловци <…> Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ни једно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазишло свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева, и као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечије кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратаимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.
Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре.
На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио! И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никоаг! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! <…> На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!”
Истине ради, треба истаћи и један више него редак пример у Римокатоличкој тзв. цркви. Мостарски бискуп фра Алојзије Мишић, колико је мени познато, био је једини међу целокупним епископатом Римокатоличке тзв цркве у НДХ који је осудио усташке злочине према Србима. Писмо које је Мишић послао Степинцу 7. новембра 1941. године о усташким злочинима у Херцеговини, дирнуло би и покренуло на акцију спречавања тих зверстава сваког нормалног човека али не и нацистичког сарадника папу Пија XII и “блаженог” надбискупа Хрватске и “Апостолског војног викара усташа и домобрана” Алојзија Степинца. Они у марту 1942. године после смрти бискупа Мишића, за новог Мостарског бискупа постављају нескривеног усташког пропагатора др Петра Чула, кога је поглавник НДХ Анте Павелић одликовао “Оредном реда за заслуге – велереда са звијездом” уз образложење да је др Чула заслужан за ширење усташтва.
У Херецговини је забиљежено учешће римокатоличког клира у практично свим видовима ратног злочина геноцида који је вршен над Србима. Због недостатка простора, овде ћемо навести само најокорелије представнике римокатоличког клира који су директно учествовали у злочину геноцида над православнима Србима у Херцеговини, без описивања злочина.
Фра Лео Петровић (доктор филозофије!) као секретар мостарског римокатоличког бискупа, био је предводник у многим акцијама мучења и силовања широм Херцеговине. Поред њега, у Мостару се приликом мучења и истребљења Срба истицао и римокатолички клирик-фрањевац фра Радослав Главаш, који је био и професор у фрањевачкој гимназији у Широком Бријегу.
У Љубушком срезу љубушки жупник дон Босиљко Вукојевић активно је помагао усташама у прогону и многобројним злочинима над Србима. Поред њега, коловође усташког оргијања били су фра Боно Јелавић из Витине, фра Јуро Врдољак, Симон Бунтић, жупник из Черна, као и римокатолички свештеници Божо Чурлин, Милош Дане и други.
У Ливну фратар др Срећко Перић познат је по проповди испред олтара да све Србе треба побити, почевши од његове сестре која се удала за Србина и да после покоља дођу код њега да их разреши од греха. Поред Перића у Ливну су окрварили руке српском крвљу и жупник у Видуши Боривоје Мач, жупник у Подхуму фра Боно Гребенаровић, жупник у Љубунчићу фра Виктор Бантић и жупник Шиштана дон Божо Шимлеша.
У Дувну је жупник фра Мијо Ђунтић био главни организатор масовног убијања и покрштавања Срба, а усрдног помоћника имао је у фра Карлу Грбовцу.
У Лиштици је са олтара позивао римокатолике на крвави обрачун са Србима фра Игнације Пенавић. У крвавом пиру имао је усрдне помагаче у фра Здравку Зовку, фра Маринку Јелчићу, фра Трпимиру Муси, гвардијану манастира Срећку Гранићу и другим римокатоличким клирицима.
У Чапљини су се међу организаторима покоља над Србима истицали злогласни дон Илија Томас (жупник у многострадалним Клепцима одакле је светитељ Вукашин из Клепаца, практично је командовао усташким сектором у тој области) и фра Тугомир Солдо, са римокатоличким жупником Ником Филиповићем. У Чапљинском срезу и многи други римокатолички клирици су били организатори усташких зверстава: фра Андрија Јелчић, фра Цирил Иванковић, фра Слободан Лончар, фра Петар Сесар, дон Илија Мајић…
Дон Маријан Вујиновић, жупник у Требињу, био је члан усташког заповедништва и у том својству позивао је Србе да пређу у римокатолицизам говорећи да је то једини начин да буду поштеђени.
У Метковићима жупник, декан фра Владо Билобрк даје упутство да се побију сви Срби, укључују и покрштене. У покољима у долини Неретве овом зликовцу свесрдно су помагали дон Ћиро Бубић, дон Мато Шинковић, дон Мартин Гудељ, фра Божидар Симић, дон Петар Антић.
Жупник Јозо Зовко, римокатолички свештеник из Љубиња посебно се истицао у покатоличавању Срба.
У Прозору је гвардијан из Шчита фра Младен Лутић био један од главних организатора усташких злочина у том срезу.
У Стоцу је римокатолички свештеник Марко Зовко био предводник прогона и истребљења Срба.
У Имотској крајини фра Станко Милановић био је на челу усташке власти (његови помоћници у усташкој власти у Имотском били су фра Станко Брадарић, жупник фра Крсто Радић, фра Ћиро Ујевић) и по његовом наређењу створен је логор за православне Србе у Имотском и то на католички ускрс 1941. године!
У Коњицу и Јабланици се више римокатоличких клирика истицало у прогону, мучењу и убијању Срба: фра Тугомир Муса, фра Никола Иванковић, фра Славко Лубурди, римокатолички свештеник М. Крпо био је десна рука усташког логорника др Звонка Јерковића… Поред покоља Срба, у Коњичком срезу је било изражено насилно покршатавање Срба у коме је нарочито активан био фра Никола Иванковић…
У злогласном Широком Бријегу фратар Ото Кнезовић је био толико надахнут усташтвом да је тражио да се убијају не само Срби, него и Хрвати који не желе да иду у усташе.
Римокатолички свештеник Анте Бакула био је надахнитељ и предводник покоља над Србима у Горњем Храсну.
У Билећи и Гацку практично није било римокатоличког становништва, па није било ни римокатоличког свештенства. Улогу хрватских кољача у Гацку је преузело “хрватско цвијеће” како су усташе у НДХ називали муслимане.
Може се уопштено рећи да су посебно ревносни помагачи и надахнитељи усташких зверстава долазили из реда фрањеваца, поготово злогласни су били они из Широког Бријега у Херцеговини. Многи римокатолички клирици, ратни злочинци, одликовани су лично од стране Павелића. За надахнуће и “обуку” будућих кољача, велика “заслуга” лежи на многобројним римокатоличким нижим и вишим школама које су представљале истински расадник кољача. Посебно се по том питању у Херцеговини истицао самостан у Широком Бријегу са римокатоличком гимназијом и римокатоличком црквом. Виктор Новак у свом знаменитом Magnum Crimen-у пише да су из тог римокатоличког центра фратри сејали смрт на све стране. Фра Радослав Главаш васпитава читаво покољење усташких питомаца фрањеваца, наводимо неколицину најокорелијих: Владо Мандић, Љубо Стојчић, Павао Кљајић, Драго Путица, Иван Зовко… Оно што на крају треба истаћи, Римокатоличка тзв црква никада се није оградила од злочиначког деловања римокатоличких бискупа и осталог клира, који су отворено сарађивали са хрватским ратним злочинцима.
Велики српски песник, Херцеговац, Јован Дучић, згађен инсистирањем на југословенском путу Југословенске владе у избеглиштву чак и после Меморандума о усташким покољима који су добили из СПЦ, 17. априла 1942. године написао је протестно писмо Радивоју Кнежевићу, једном од вођа државног удара од 27. марта 1941. године, у коме оштро критикује снисходљив однос владе према покољима у НДХ. На жалост, од тада до данас, као да се није значајно променила свест чланова наше владе. Дучић је и две песме посветио народу чији је једини изум у историји био “србосек”. Из песме “Сину тисућљетне културе” наводимо прве две строфе:
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
На ове речи великог српског песника може се само додати констатација да је главне смернице и печат тој “тисућљетној култури закржљале расе” како је описа Дучић, давало лажно хришћанство, то јест Ватикан.
Пре резимеа, једна лична дигресија, неколико речи о покољу у српском селу Придворица где је страдало преко 160 лица (од којих се, по списку у цркви, налазе имена 46 Гојковића, најближе родбине мог покојног оца). Усташе су на великe православнe празникe вршили покоље над Србима, па се и покољ у Придворици десио на Божић 1942. године. Стравични покољ није преживео ни један Србин који се затекао у селу. Иако су у усташким архивима откривена имена свих 150 крвника овог страшног злочина јер их је све Павелић одликовао, за овај злочин нико није одговарао. Још један доказ да код Тита није било популарно да неко одговара за злочин над Србима. Лично сам учествовао у откопавању моштију Придворичких мученика и њиховом похрањивању у крипту обновљене цркве у Придворици. Све кости у тим гробницама покрај цркве у Придворици, без изузетка, биле су златножуте, што нам говори да се ради о светитељима Господњим. То нам даје велику утеху, Господ не заборавља своје мученике, поготово неће заборавити мученике који су пострадали на дан Његовог Рождества.
Резиме. Православни Срби немају само огромне градове зверски убијених Срба под земљом, видимо да су то грандиозни градови живих душа на Небесима. Да се историја не би понављала, из ње се морају извлачити поуке. Срби морају поштовати своје умрле који су убијани само зато што су били православни хришћани. Но, то поштовање својих жртава мора да прати сазнање да смо ми православни хришћани, “светлост свету” и да је свакако боље бити на страни страдалих због Христа, него на страни убица хришћана. Ако то знамо, онда знамо и да нисмо сами и немоћни – уз нас је непобедива војска српских светитеља и мученика у Небеској Србији – уколико их се не одрекнемо. По речима светог владике Николаја српског: “О страдалци нови под хумкама влажним, победа је ваша над хришћанством лажним”. Да завршимо у том духу, речима Алексе Шантића, другог великог српског песника из Херцеговине: “И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама”.
