Након растакања заједничке државе Југославије, од проглашења хрватске независности, слави се 22. јун (пардон, липањ) у шуми Брезовица код Сиска, као дан „хрватског“ антифашизма. Надобудни притом истичу, да је то заправо био почетак антифашистичке борбе у окупираној Југославији, а повели су је управо Хрвати, да се зна, јер се то дуго намерно заташкавало!
Истине ради, догађање у липњу те далеке 1941.године у Хрватској, било је нешто мало другачије, од новокомпоноване „истине“, па да се потсетимо.
Група од 39 комуниста и симпатизера у Сиску, махом радника и понеки школарац, чувши за нацистички напад на Совјетски Савез, самоорганизовано је отишла у оближњу шуму, да се склони од очекиваног хапшења, у тим новонасталим околностима. У селу Жабно код Сиска, у шуми Шипражје, одлучују на састанку да оснују одред, бирају командира, и објављују почетак антифашистичке борбе (а не беше никакав народни збор).
Наредних месец дана, лутајући околном шумом, у потрази за тим „плашљивим“ Србима, којих су по казивању усташке власти већ биле пуне околне шуме, узалуд ће хрватски антифашисти чинили надчовечанске напоре да икако ступе у контакт са тим страшним српским четницима, како их већ у службеним документима назива власт НДХ. Ни партијска централа у Загребу, коју повијестничари упорно зову „хрватски ћаћа“, није била боље среће, те се антифашистичко трагање настави у сисачкој регији, док напокон не успеше да допру до окружне веза за Кордун, где су већ договарали саветовање у шуми Абез код Вргинмоста (данас преименован у Гвозд), на ком је усвојен став, да се на Кордуну и Банији мора пружити оружани отпор хрватском фашизму, који проводи геноцид над српским народом. У време заједничке државе, на месту договора у шуми, саграђени су камени ступчићи као колобрани, а на сваком је било уписано име учесника, и то латиницом за Хрвате, а ћирилицом за Србе, уз пригодан текст о „партији као водиљи“ општенародног устанка. Након овог састанка, устанички вођа са Баније, Васиљ Гаћеша, са групом српских устаника напада 23/24.јула усташку посаду у Банском Грабовцу, где заробљава 12 пушака са муницијом, уписујући Банијце у људе, како је тада говорио прост народ српски, за подизање устанка против хрватске злочиначке власти. Хрватска власт одмах организује казнену експедицију, те успут напада и антифашисте „Сисачког партизанског одреда“, који ће се растерани, тек крајем јула, најзад прикупити у шуми Брезовица, сазнавши за општенародни устанак у Дрвару и Србу. Уследиће потом партијска преговарачка акција, да се некако убеди Васиља Гаћешу, да прихвати те хрватске антифашисте. Васиљ ће се подуже премишљати, дал да прихвати те „kranjce“ или да их отера, онако српски, јер ето месец дана су ту, али не опалише ни метак, не убише ниједног усташу, не нанеше штету хрватској фашистичкој држави, а боре се за слободу.
Ипак ће ретки комунисти успети да убеде Васиља, да се ти хрватски антифашисти прихвате организовано, како би се могли показивати народу на народним зборовима, да није сам, ето и Хрвати су против те хрватске злочиначке власти.
Тек тада ће сисчани кренути у српске крајеве, да би 22. септембра (пардон, рујна) у шуми Шамарица, ступили у редове српских устаника. Али, то није никакав почетак организоване хрватске антифашистичке борбе, реч је заправо о појединцима а не о народу, који тада слави одлазак „ дичних хрватских синова“ на далеки Источни фронт, да раме уз раме са осталим европејцима сломе те „азијате“, и успоставе нови поредак!
У српским устаничким редовима, сисчане ће нарочито пазити и чувати, да им се не дај боже што ружно не догоди, а камо ли да неко и настрада, а дошли су у борбу за Слободу! Иако су били пажени и чувани, ипак ће после почетка усташке офанзиве на Шамарицу, почетком новембра месеца 1941.године, сисчани донети одлуку да се склоне док офанзива не прође, и вратиће се назад у град Сисак, о чему се баш и незна детаљно!
Стварно стање на терену Хрватске, најупечатљивије описује Владимир Бакарић, први човек хрватске партије, који у новембру 1942.године у Бихаћу, на првом заседању АВНОЈ-а изјави, да поздравља већнике у име партизана из Хрватске и нарочито нагласи –„ tačnije Srba partizana iz Hrvatske, jer Hrvata praktično i nema u partizanima”!
После победе, удомљени на државним и партијским функцијама, сисчани су заборављали да истичу свој допринос антифашистичкој борби, притом нарочито не потенцирајући тај важни 22. липањ, као почетак антифашистичке борбе!
Тек после доношења устава из 1974.године, када поче изградња хрватске државе, опсетише се да им недостаје дан „хрватског устанка“ против мрског окупатора, а Срб је био српски, те нису ни могли да га својатају!
Зато ће почети изокола, да се „власи не досете“, најпре причом о јакој партијској организацији у граду Сиску, а потим и о значају изласка сисчана у околну шуму, где су основали „први партизански одред“ у Југославији!
Ситницу, да целе те `41. године, у Крајини нико не користи израз партизан, већ најпре устаник, па потом герилац, када „случајно“ стигоше први „шпанци“, доносећи тај израз за мале борбене групе, па тек потом уведоше крајем године израз партизан, ревизори историје упорно превиђају, а сисчани ето већ у липњу прогласили партизански одред!
Друга неразјашњена ситница, како то да су они већ 22 липња прогласили устанак, а бравар у Београду тек 4.јула (пардон, српња) донео одлуку о општенародном устанку, а партијска дисциплина била строга, а казне још строже, нарочито за самовољу!
Али, док је хрватски неофашизам бујао као квасац деведесетих година прошлог века, била је преко потребна „прича“ да су заправо Хрвати први у тој заједничкој држави почели антифашистичку борбу, и то као партизани, а она српска у редовима ЈВуО, то се не рачуна, то је и добри Винстон одбацио, а он је био објективан, као прави британски политичар!
Од почетка слављења 22. липња, хрватско руководство дели одликовања преживелим „сисчанима“, заклињући се притом у антифашизам, претходно брутално порушивши све партизанске споменике, изузев понеког, сакривеног у скрајнутим селима крајинским!
Притом, никада и нигде не помињући, да су Срби као народ у Хрватској, били носиоци антифашистичке борбе, извојевавши слободу и хрватском народу, који је већински био у редовима фашистичке хрватске војске!
Додуше, када српска деца из Вуковара рецитују песме Бранка Ћопића у Србу, код споменика општенародном устанку, полиција после узима изјаве од малолетних рецитатора и наставника као организатора, јер узнемиравају хрватске „домољубе из обрамбеног рата“, а живци су им тако танки, страдали од четничке артиљерије и пратећег арсенала!
Уосталом, хрватска антифашистичка борба има потпуно исте карактеристике, као и већина „добро организованих покрета отпора“ у земљама ЕU, који су нанели тако огромне губитке немачкој окупаторској војсци, те још до данас није утврђен тачан број ликвидираних, зато се ни не објављује, да се не потресу Немци!
______________________________________________________________________
Budnica – песма из времена Ilirskog preporoda, са патриотским садржајем!
„Kranjac“ – назив за Hrvata у Војној Крајини, настао после Крбавске битке, када је већина Хрвата пред османлијама избегла у покрајину Крањску, па их је царица Марија Терезија потом враћала силом, да у Крајини не би било само српско (војничко ) становништво, и аустријске занатлије.
