На загребачком гробљу Мирогој спокојно почивају земни остаци најпознатијег усташког пропагандисте САВИЋА МАРКОВИЋА званог Штедимлија, аутора књиге „ЦРВЕНА ХРВАТСКА“ у којој тврди да се од Дувна до Драча некада простирала „Црвена Хрватска“ као држава Хрвата!
Штедимлија се позива на „Љетопис попа Дукљанина“ и радове Иве Пилара као наводне „објективне изворе“ за ову тезу, која ће се потом провлачити у разним теоријама монтенегринских историчара као фундамент на ком граде своје савремено Монтенегринство!
Овом је књигом стекао популарност у сепаратистичким круговима у Загребу, и усташким и комунистичким, те постао сарадник бројних публикација које су више мање заговарале растурање заједничке државе Југославије.
Када касних тридесетих година прошлог века избије теоријско-полемички сукоб на наводној левици, бранио је Штедимлија здушно Мирослава Крлежу од својих земљака Милована Ђиласа и Радована Зоговића, водећих комунистичких идеолога!
Чим се прогласи NDH, заједно са Секулом Дрљевићем оснива Crnogorski nacionalni komitet и Ured Crnogoraca u Zagrebu, a власти NDH су овај „уред“ третирале као амбасаду „независне Црне Горе“!
Убрзо постаје Штедимлија сарадник листа HRVATSKI NAROD, гласила усташке власти, као водећи пропагандиста.
Стога не чуди да га је лично Павелић изабрао да пише текстове о HPC (HRVATSKA PRAVOSLAVNA CRKVA) као „аутохтоној заједници православних Хрвата“, која је у време „великосрпског терора“ била непризната и забрањена!
Штедимлија већ 5. јула 1941. године објављује чланак „Das freie Montenegro” (Слободна Црна Гора) у хрватском недељнику на немачком језику „Neue Ordnung”Нови поредак). У том чланку тврди да су Црногорци оригинално Хрвати и Илири а не Срби, као и да је језик којим се говори у Црној Гори само један дијалект хрватског језика. Такође износи како Православна црква у Црној Гори никада није била део Српске православне цркве, и да Црногорци признају Папу за духовног лидера док Римокатоличка црква штити Црну Гору.
Штедимлија је у јесен 1944.године отишао у Салцбург на лечење, али га је већ у лето 1945. ухватила Црвена армија и отпремила у Совјетски Cавез, где је потом десет година провео у гулагу.
Након побољшања односа са Хрушчовом, југословенско комунистичко руководство је затражило од Совјетског Савеза да га изручи Југославији.
Штедимлија је потом у Загребу осуђен на осам година затвора за своја дела објављена током рата. Робијао је у затвору Стара Градишка, али је помилован већ после пет година а његов пријатељ свемоћни Мирослав Крлежа довео га је у Југословенски лексикографски завод, да несметано настави свој антисрпски „научни рад“, јер су његови некадашњи критичари Ђилас и Зоговић тада били државни непријатељи браварове Југе. Одмах се активно укључио у пропагирање рушења капеле на Ловћену и подизање Мештровићевог маузолеја!
Преминуо је 1971.године, баш кад је почело ново буђење хрватског клерофашизма, а хрватска влада му је посмртно 2002. године доделила статус бившег политичког затвореника! Након осамостаљења Црне Горе, многе његове „тврдње“ су преточене у реалност, те тако постоји „црногорски језик“ и некаква ЦПЦ (ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА), регистрована у МУП као својеврсна НВO, док је латиница службено писмо у Црној Гори!
