У протеклих век и по, у временима ратова који су вођени на српском етничком простору потомци Бахових хусара из појединих породица остављали су дубоке трагове свога злочиначког антисрпског делања које не сме да се заборави, што је системски покушавано током трајања две заједничке државе у којима је наметана југословенска лажна прича, у краљевини о некаквом „троплеменом једнородном народу“, у републици још погубније „братство-јединство“, што је Србе коштало око три милиона живота!
………………
Након стварања Аустроугарске 1867.године, угарски парламент већ 1868.године усваја угарско-хрватску нагодбу којом регулише ограничену аутономију хрватског сабора, коју хрватски повијестничари упорно покушавају представити као некакав међудржавни споразум, а били су само круновина угарског краља, те се у Хрватској химна називала краљевка, док се у Далмацији називала царевка, јер су били у саставу аустријске царевине а владар је био исти, цар и краљ Фрања Јосип I.
Руководство HSP било је веома незадовољно том наметнутом нагодбом, нарочито сe својом оштрином истицао хусарски потомак ЕУГЕН КВАТЕРНИК, који је отворено заговарао оружани устанак против угарске цивилне власти.
Кватерник је био у контакту са крајишком браћом ЋУЈИЋ, који су му казивали о великом незадовољству крајишника што ће бити развојачени, јер ће то потпуно разорити дотадашњи начин живота у сеоским задругама, намећући нову борбу за голи живот.
Желећи да искористи крајишко незадовољство, Еуген Кватерник наговара браћу Ћујић да се подигне оружани устанак 1871. године, који се по месту где су покушали да се организују назива Раковичка буна.
Анте Старчевић је покушао да одговори Кватерника од те авантуре, али није успео у намери, те се неколико десетина устаника под командом РАДЕ ЋУЈИЋА (каперан са ратним искуством) сукобљава са војном јединицом која их лако разбија.
Браћа Ћујић се склањају у Босну, тада отоманску царевину, те ће уз помоћ српских патриота стићи до Србије, а Кватерник и двојица челника HSP платиће главом ту авантуру, док ће неколико десетина крајишника зарадити дугогодишњу робију.
**************************
Даљи рођак Еугена имао је сина Славка, који је завршио војну академију и као млад офицор службовао у Словачкој, али је био зет страначког првака HSP Јозуе Франка, вође екстремног крила званог франковци, те је своју србофобију доказао у Великом рату када је био окупаторски управник Београда, спроводећи терор без граница.
Командант аустроугарске армије на талијанском фронту 1916.године, Светозар Боројевић именује мајора Славка Кватерника за свог ађутанта зато што зна хрватски језик, а већину војника чине управо обвезници из јужнословенских покрајина Двојне монархије.
Након распада талијанског фронта крајем октобра 1918.године, потпуковник Кватерник се враћа у Загреб својој породици, ставља се на располагање Народном вијећу самопроглашене непризнате државе SHS (Словенаца, Хрвата и Срба) која покушава да формира своју војску, како би очувала жељене територије од мађарских, аустријских и талијанских предатора!
Захтев Народног вијећа у Загребу да српска војска убрзано поседне Међимурје и Прекмурје није могао да се реализује, те српска команда сугерише да се организују добровољци за одбрану, којима ће помоћи српска војска сукцесивно.
Кватерник се одмах укључује и истиче у борбама за одбрану тих хрватских покрајина, те бива одликован српским орденом Белог орла са мачевима за своје заслуге.
Кватерник је већ 1919.године примљен у чину пуковника у заједничку војску краљевине СХС, али је убрзо пензионисан када је утврђено да је он онај ратни окупаторски управник Београда. Уместо заслуженог суда додељен му је лагодан живот пензионера, али он не мирује и укључује се у терористички усташки покрет, где има истакнуту улогу сарадника надбискупа Стеринца у организовању младих чланова Католичке акције, будућих усташких бојовника.
Славко Кватерник ће 10.априла 1941. прогласити NDH преко круговалне постаје Загреб (радио станица) пошто се извукао из подрума за угаљ у немачком генералном конзулату, где се крио после двадесетседмомартовског пуча у Београду, док раздрагана светина баца цвеће и Гавриловићеву саламу посадама немачких тенкова тек пристиглих из Мађарске у Загреб!
Славко је именован војсковођом хрватског домобранства у NDH, али ће већ 1942.године доћи у сукоб са Павелићем који га пензионише, те он одлази у Братиславу, где има утицајне познанике из времена када је тамо службовао као млад аустроугарски официр.
Пред долазећом Црвеном армијом склониће се у Аустрију где га после победе над фашизмом хапcе америчке војне власти, на захтев тужилаштва обновљене Југославије.
Војни суд у Загребу осудиће га на смрт вешањем, за злочине у NDH које је потицао као именовани војсковођа хрватског домобранства.
*****************************
Славко је имао сина Еугена, званог DIDO, који се још као гимназијалац укључио у бројне антијугословенске активности под утицајем свога ујака ИВЕ ФРАНКА, истакнутог члана HSP, угледног адвоката и посланика у хрватском сабору.
Као студент права морао је DIDO да емигрира јер је полиција утврдила да је један од челних активиста тајне загребачке усташке организације, укључен у припреме за покушај атентата на краља Александра у Загребу 1932.године.
Млади Кватерник ће у емиграцији постати један од најближих сарадника Павелића, потпуно се посветивши пословима организовања терористичких акција у Југославији, стварајући службу безбедности међу усташама-емигрантима у камповима у Италији и Мађарској, успостављајући тесне везе са талијанском службом OVRA, и немачком GESTAPO, које су му биле узор.
Вешто је избегавао све замке југословенског обавештајца Владете Милићевића, експерта за усташку емиграцију, који је најпре из Беча па потом из Рима, плео густу мрежу!
Његова улога у припремању атентата на краља Александра у Марсеју није у потпуности расветљена, иако је утврђено да је био главни планер који је свакако знао стварне наручиоце самог атентата, који су до данас остали непознати!
Одмах по повратку у Загреб заједно са Павелићем, формира RAVSIGUR (Равнатељство за јавни ред и сигурност) као копију немачке кровне службе безбедности RHSA, те ствара UNS (Усташка надзорна служба) као копију GESTAPO-а, у чији састав укључује и систем концентрационих логора за планирани геноцид над Србима у НДХ.
Организовао је брутално мучење Јелке Погорелец током истраге, зато што је била сарадница Владете Милићевића и као љубавница Густава Перчеца, потпуковника аустроугарске војске, управника усташког кампа Јанка Пуста у Мађарској, фотографисала документа о сарадњи усташа и мађарске војне службе, који су јавно објављени у штампи када се она вратила у Јаугославију.
По непотврђеним сазнањима, један је од иницијатора да се преко кроатокомуниста покуша добити признање NDH од стране Совјетског савеза, те је зато и покренута иницијатива за стварање KP NDH, а кроатокомунисти су били релативно заштићени од полицијског прогона све до напада на Совјетски савез, чак и они утамничени у дворцу Керестинец недалеко Загреба, који су били заговорници стварања совјетске републике Хрватске када се разори Југославија, а мачекова полиција похапсила их је још у јесен 1940.године!
Иницијатор је систематског геноцида над Србима, те ће већ у априли месецу 41. лично надгледати операцију планске ликвидације СРБА у месту ГУДОВАЦ.
Иако је био жидовског порекла (мајка Олга је ћерка Јозуе Франка) организовао је систематско истребљење Жидова у NDH по немачком моделу, чак копирајући и доделу статуса почасног аријевца, што је гарантовало живот онима који су од могуће користи усташкој власти.
После смене и пензионисања свога оца Славка почиње да критикује потезе и одлуке недодирљивог поглавника Павелића, што се претвара у притајени сукоб, те је разрешен дужности шефа RAVSIGUR-а и удаљен из усташког руководства.
Интервенцијом немачких нацистичких главешина у Загребу дозвољено му је да са породицом оде у Братиславу, док је UNS наставио свој крвави посао и логори несметано функционисали.
Фрањевачки ред RKC склања га благовремено најпре у Аустрију, а потом у Италију, те преко ватиканских пацовских канала одлази са породицом у Аргентину, где се осећа сигурним.
У часопису усташких емиграната Хрватска ревија писао је критичке текстове о НДХ, не штедећи Павелића.
Дидо Кватерник је 1962.године страдао у саобраћајном удесу, отказао му је волан аутомобила, те је део усташке емиграције близак Максу Лубурићу упорно кривио Павелића за ту смрт, као наставак сукоба још из Загреба.
Међутим, Аргентина је тада уз Перу била сигурна кућа бројних главешина нацизма и фашизма, а DIDO је лично и учестовао у тајним операцијама са многима, те није искључено да се неки сумњичави после Ајхманове отмице благовремено осигурао за мирну статрост, пошто мртва уста не говоре, а његова су могла штошта да открију!
