После окупације Југославије, чим се врати из емиграције наредио је Анте Павелић да се уведе у употребу кориенски правопис као тобож чисто хрватски, а да се забрани свака употреба дотадашњег фонетског правописа.
Неки од језичких стручњака су чак писали драгом поглавнику, да је то штетна и беспотребна наредба, јер се ијекавска варијанта језика који је у службену употребу уведен још одлуком управе тадашњег бана Куена-Хедерварија након неуспеле мађаронизације, захваљујући упорности језикословца Богослава Шулека довољно разликује од Бечког договора, тачније од његовог чланка у часопису NEVEN из 1856.године под насловом „SRBI i HRVATI“, где он на више од 30 страна доказује да је стваралаштво Вука Караџића заправо „великосрпско посизање“ за целокупном штокавском књижевности!
Отада Шулек упорно и доследно води борбу против загребачких „вуковаца“, како се називају језички стручњаци који примењују Бечки договор!
Међутим, њихови разлози су остали без утицаја и сво време постојања NDH коришћен је архаични кориенски правопис, који је имао бројне присталице и међу стручњацима, али и међу писцима и песницима. Тако је забележено у ДНЕВНИКУ Владимира Дедијера да је чак и многохваљени песник Владимир Назор у партизанима замерао Моши Пијаде што се користи фонетски правопис у текстовима агенције ТАНЈУГ, тада смештене у једном селу код Босанског Петровца, а то је територија NDH и има се користити кориенски правопис!
(Назор је познат по улизичкој оди поглавнику Павелићу, али и по улагивачкој песми Титов напред!)
Чим је створена прва заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца, потом преименована у Југославију, почели су плански челници странке HSS (Hrvatska seljačka stranka) да у свом страначком гласилу користе кориенски правопис, као тобож борбу против наводне „великосрпске језичке доминације“ у заједничкој држави.
Када је споразумом Цветковић-Мачек створена Banovina Hrvatska 1939.године, одмах је покренут процес преиспитивања употребе службеног језика у темељној лингвистичкој расправи Razlike_između_hrvatskoga_i_srpskoga_književnog_jezika”i srpskoga književnog jezika, те је покренут и часопис “Hrvatski jezik“ као будућа подлога поглавниковој наредби, после које су све државне службе и новине одмах користиле кориенски правопис, а приручник “Koriensko pisanje” је објављен тек 1942.године, док је уџбеник групе стручњака “Hrvatski pravopis” објављен тек 1944. године!
То језичко чистунство, упорно се провлачило кроз цео период трајања заједничке државе у којој су управо кроатокомунисти били дежурни шнајдери „братства-јединства“, те се одмах након почeтка растакања федералне државе већ 1967.године појави захтев Matice hrvatske о службеној употреби Hrvatskog književnog jezika, иако је Новосадским договором из 1954. и 1960.год то било договорено. Жестока реакција Срба је показала да је такав захтев малчице преурањен, али хрватски језички чистунци нису одустајали и већ 1971.године (време „хрватског пролећа“) штампан је Pravopis hrvatskog književnog jezika, али је после оштре реакције бравара BROZA целокупан тираж заплењен и уништен.
Међутим, после доношења савезног устава 1974.године, усвојен је републички устав SR Hrvatske у ком је написано да је у употреби Хрватски књижевни језик, а Срби су по том уставу били држaвотворни народ у Хрватској и Врховни суд је донео пресуду да се тај спорни члан устава мења, али то до распада заједничке државе није учињено, али је стриктно примењивано у административној пракси, па је и терминологија у ТО Hrvatske била она домобранска из времена постојања NDH, а лагало се упорно да је то заправо стара „хрватска војна терминологија“ иако хрватска држава није постојала пуних 816 година (од 1102.године до 1918.године), а ту „стару“ терминологију је измишљао управо језикословац Богослав Шулек који је преводио правилнике мађарског HONVEDA, када су у Пешти одлучили да формирају четири домобранска пука у којима ће се командовати на хрватском језику, али су били мађарске војне формације јер је држава била краљевина Угарска!
Данас поједини хрватски лингвисти упорно заговарају употребу израза „наш језик“, како би спречили употребу израза Српски језик, као одреднице за језик којим говоре Срби, а распадајућа ЕU већ користи израз BHS као одредницу за заједнички језик, правдајући то уштедом у штампаним материјалима јер нема међусобних превода, али су материјали штампани латиницом, иако је службено писмо у Србији ћирилично!
