Након грађанског рата у Хрватској деведесетих година прошлог века и злочиначког етничког прогона Срба из Крајине, неоусташки режим је преуредио ЈУСП (Јавна установа спомен подручје) JАСЕНОВАЦ, намеран да га прикаже као својеврсан „рекреативни центар“ само за Србе, Жидове и Цигане (Роми), иако смештен у мочварној средини уз реку Саву!
У модерно уређеном простору могуће је погледати и наводни списак логораша, али добро обавештени знају да је то заправо списак заточеника некадапње „К-настамбе“[1] логора Стара Градишка, назване „Гагрин хотел“ по управнику логора, који је био део комплекса неколико логора ЈУСП Јасеновац!
Манипулација тим списком видљива је у примеру логораша GAGLIARDI MANKO, рођен у Загребу, Талијан, убијен од усташа 1942.године у логору Стара Градишка, али није реч о неком антифашисти који је устао против NDH, већ је реч о усташком идеологу, једном од првобораца, који је почео деловати и пре милог поглавника Павелића.
Као припадник франковачке легије истакао се још у антисрпским демонстрацијама у Загребу током Анексионе кризе 1908.године, да би активно деловао у органима аустроугарске власти у току Великог рата, прогонећи Србе и пројугословенске интелектуалце Хрвате!
Не чуди да је већ 1919.године један од најближих сарадника Ивице Франка, те ће у Риму где делује почетком двадесетих година прошлог века успоставити сарадњу са талијанским фашистима, и након повратка у Загреб бити повереник преко кога се финансирају хрватске терористичке активности у краљевини СХС, док је Павелић само адвокатски приправник у канцеларији Хорват, која бесплатно брани терористе ВМРО у процесима у Скопљу, те се тако и остварује почетна сарадња будућих усташа и вмроваца!
После атентата на Радића у скупштини 28.године, МАNKO поново одлази у емиграцију, наговоривши и Павелића да напусти Загреб после увођења Шестојануарске диктатуре.
Талијанска власт га одређује за поверљиву особу преко које иду финансије за устапке терористе у Италији, али и у краљевини Југославији, те Павелић нема увид у све трошкове, што грамзива госпођа Мара покушава да промени након свог доласка у емиграцију, али улази у невидљиви сукоб са још грамзивијим Манком, који неда паре, ни трошковник на контролу.
После договора Стојадиновића и Мусолинија 37.године, о пасивизацији усташа у Италији и слободног повратка групе усташа у Југославију, одређен је и Маnko за повратак у Загреб по поверљивим пословима, где ће дочекати и проглашење NDH и повратак Павелића из емиграције.
Иако усташки првоборац, MANKO није добио никакву државну функцију, и већ у јуну 41. склања се из јавности у санаторијум dr.ĐURE VRANEŠIĆA, истакнутог усташе, члана „Doglavničkog vijeća“ NDH, али и агента GESTAPO-а који у санаторијуму држи Мiroslava Krležu, да га наводно не би ухапсио Dido Kvaternik.
У августу га посећује krilnik Јuco Rukavina, који са њим разговара неколико сати насамо, да би други дан по МАNKA дошла лимузина, која ће га уместо на Тушканац (поглавникова резиденција) одвести у логор Стара Градишка, где ће бити заточен до марта 1942, године, док не исприча све што зна о догађајима и појединцима.
Госпођа Мара није трпила самовољу поглавникових сарадника, а нарочито крађу пара, док поглавник није трпио да захвалност дугује људима који су му у емиграцији крчили пут до вође хрватских фашиста!
Случајно (!) се догодило, да је и МАNKO затворен у групи усташких првобораца пошто су Немци детаљно изучили документе Специјалне полиције у Београду, где су били и извештаји Владете Милићевића из Рима, где је пратио активности хрватских терориста, вешто плетући мрежу међу њима, а Немци су та сазнања употребили да ојачају свој утицај на Павелића!
Данас се отворено покушава негирати почињени хрватски геноцид над Србима, Жидовима и Ромима, те се и жртве међуусташких обрачуна намерно приказују као „жртве“, иако су били творци тога злочиначког система!
[1] К-настамба је зграда за католике, који су уписивани у пријемну књигу евиденције.
