Чим се привидно средише односи између новог Совјетског руководства и Тита, Ватикан и наводне демократске државе дадоше зелено светло за обнову усташке емиграције, средства будућег притиска на југословенско руководство да не промени своје већ договорено антисовјетско постављање у светском комунистичком покрету!
Аргентински својеврсни „нови оснивачки конгрес усташтва“ имао је тако улогу претеће батине за евентуално непослушне, али са строго ограниченом моћи, јер је забрањена свака видљива терористичка активност. Дозвољене су новине, пропагандна акција антикомунистичког карактера, текстови који дају привид некаквих идеолошких противника комунистичког поретка, наводних хрватских бораца за „стварну“ демократију!
Ауторитет поглавника Pavelića био је гаранција таквог деловања,које се ши роко размахало међу бројном хрватском дијаспором у обе Америке и Аустралији. Али, рањавање Pavelićа, његова пасивизација и бекство у Шпанију, пореметили су тај рад и изазвали прве потресе у дотада на око хомогеној емиграцији.
Поглавникова смрт и избор новог руководства, где (не случајно) челник постаје Stjepan Hefer, десни HSS-ovac без икаквог утицаја на стару усташку емиграцију, радикализују иступ неколико истакнутих вођа фракција које се већ боре за утицај над пристиглим усташким подмлатком и у земљи и у дијаспори, што слаби дотадашњу успешну контролу нове усташке емиграције.
Младе снаге желе конкретне акције, део њих су потомци хрватских злочинаца поражених код Блајбурга, или злочинаца ликвидираних као крижари, шкрипари и разни јамари, који су се после ослобођења крили широм некадашње NDH.
Процес либерализације путовања у иностранство смањио је број политичких миграната али је знатно повећао број припадника разних фракција нове хрватске емиграције, који су били легални гастарбајтери и могли на својим путовањима тамо и овамо носити скривени материјал!
Зато поједине радикалне емигрантске фракције почињу издавати часописе у којима се штампају и упутства за вршење диверзија, са детаљним описом и фотографијама приручних средстава а не само стандардних минско-експлозивних направа.
То задаје главобољу контролорима у иностранству али и кроатокомунистима који врше својеврсну поделу на подношљиве и неподношљиве фракције емиграције, указујући надзорницима на опасност од терористичких аката наспрам југословенских клубова и ДКП (дипломатско-конзуларно представништво). Југословенски клубови су били дефинисани као удружења грађана по законима земље домаћина, те њихове просторије нису посебно штићене!
Зато почиње „спонтана“ акција спречавања прослава Дана републике у тим клубовима, које организују републике из којих има највише чланова-гастарбајтера у дотичном клубу!
Саме прославе се дефинишу као културно-забавне манифестације у сарадњи са југословенским ДКП, па тако земља домаћин има покриће пред својим антикомунистима који то не одобравају. Тада и почиње сарадња усташких терористичких фракција са неонацистима у земљама Европе, што алармира њихове режиме да сарађују са југословенским властима на прикупљању сазнања о намерама, како би се предупредиле нежељене активности, али последично почиње подузимање мера контразаштите тих терористичких фракција, које подржавају и помажу разне фракције у службама безбедности домаћина.
Прву „спонтану“ акцију на ДКП извели су 29.11.1961. године припадници тајне организације HKB (Hrvatsko križarsko bratstvo) у тадашњој Западној Немачкој, који су наоружани упали у просторије Економског представништва Југославије у месту БАД ГОДЕЗБЕРГ код БОНА, уништавајући све што им је допало под руку, цепајући и палећи службене списе. Домар Јово Поповић ненаоружан се храбро супротставио нападачима, али су га они хладнокрвно изрешетали, и потом се мирно предали пристиглој полицији.
Ухапшени терористи на суђењу нису крили да припадају HKB које је основао fra RAFAEL MEDIĆ, што јасно казује о умешаности Ватикана у нове планове о тероризму као облику борбе усташке емиграције!
Суђење је трајало дуго, злочинци су добили релативно благе казне, а фракција HKB је забрањена у тадашњој Немачкој!
То усложава рад органа безбедности југословенске државе, која користи дипломатске обавештајце да прате деловање терористичких фракција, али без вршења аката насиља наспран истакнутих појединаца, уз континуирано указивање земљи домаћину на њихову активност!
