Осијек је био град у Славонији са највише немачких становника, те ни Мађари ни Хрвати нису лако могли остварити значајнију јавну улогу, а камо ли један Жидов. Зато се млади и амбициозни ЈOZUA FRANK преобрати у приљежног римокатолика, и као новокомпоновани Хрват (како се сам декларисао) узе име ЈOSIP. ЈOZUA је већ раније увелико прихватао идеологију странке HSP и челника ANTE STARČEVIĆA, те се као новокомпоновани Хрват лати антисрпске реторике, надмашујући и самог „OCA DOMOVINE“!
У релативно кратком времену ЈOZUA се прогура у најуже руководство HSP, стичући подршку првосвештеника RKC и владајуће структуре у Пешти и Бечу! Након првог ватиканског концила у Загребу 1900.године, присташе FRANKA названи frankovci, све чешће посежу за насиљем над Србима у градовима, где су се они организовали и укључили у политички живот у тадашњој Угарској, супростављајући се таквом злочиначком наступу франковаца, али кроз деловање у угарском и хрватском сабору, а не на улици! ЈOZUA jе предлагач формирања NARODNE GARDE у анексионој кризи 1908.године као наоружаних формација странке ХСП, које би физички ликвидирале све Србе у тадашњој Аустроугарској, што је команда 13.корпуса у Загребу поздравила са одушевљењем, те зато не чуди да су управо војници 42.домобранске дивизије предњачили у бестијалним ратним злочинима у Мачви 1914.године!
ЈOZUA је имао сина IVANA, који се још као студент права истакао у антисрпским активностима у загребачкој организацији странке HSP, те га је чак и Стјепан Радић због такве активности јавно прозвао 1902.године током великих антисрпских демонстрација у Загребу, да је “skupljao čete rulje, postavljao im predvodnike, davao naloge i primao izvješća o razbijanju i pljački srpskih dućana i stanova”! Међутим, IVAN FRANK није кажњен за такву своју активност, док је затвором кажњено 72. учесника за пљачку и наношење телесних повреда Србима. И сам је Стјепан Радић био кажњен након септембарских догађања у Загребу! IVAN FRANK се нарочито истакао у организовању антисрпских демонстрација у Загребу након Сарајевског атентата,које су биле тако разорне да је то био повод за увођење преког суда у Загребу. Током Великог рата, FRANK као резервни официр учествује на фронту у Галицији, да би се 1917.године вратио у саборске клупе јер је био посланик, и наставио са изразито антисрпским и антијугословенским иступима у својим говорима. Изразити је противник уједињења у заједничку државу, и један од иницијатора да се одмах у Хрватској укине уставно стање и заведе војни комесаријат, како би се у сабору онемогућио рад посланицима клуба Хрватско-српске коалиције који заступају идеје Југословенског одбора, који из емиграције сарађује са српском владом на будућем стварању заједничке државе СХС. У децембру 1918.године, загребачка градска власт је ухапсила IVU FRANKA због организовања насилних демонстрација против уједињења, и покушаја оружане побуне. Ипак, зато што је имао посланички имунитет ослобођен је поводом католичког Божића од одговорности, те није суђен као остале коловође.
Након уједињења у децембру 1918.године, група емиграната већ у јануару 1919.године у Бечу оснива „Hrvatski komitet“, који је као политички циљ имао стварање самосталне Хрватске, самосталне Црне Горе и прикључење Војводине новоствореној Мађарској! Позвали су IVU FRANKA да се стави на чело те групе,те он у пролеће 1919.године одлази у Грац а потом у Беч. Прва активност тог комитета је организовање пропагандног наступа тзв „Generalnog konzulata kraljevine Crne Gore“ у Риму, где се ствара емигрантска штампа издавањем листова „L’Eco del Montenegro” и „Il Montenegro”,који су почетак дугогодишње сарадње монтенегринских србофоба и хрватскиx клерофашиста кроз читав двадесети век, преливајућу се у двадесет први.
FRANK је рачунао са отвореном подршком талијанске владе раду „Hrvatskog komiteta“, али је Рим био шкрт због великохрватског става око Далмације. Након пропасти споразума са Талијанима Франк се трајно враћа у Будимпешту, где долази до бурне расправе око стратегије даљег наступа „Hrvatskog komiteta“ који ће се временом све више растакати, да се сам од себе угаси. У тим расправама је FRANK дошао у отворени сукоб са STJEPANOM DUJIĆEM, бившим потпуковником аустроугарске војске и једним од иницијатора стварања UHRO (Ustaša-Hrvatska revolucionarna organizacija), који га је у једној расправи чак и ранио у руку!
Пошто је DUJIĆ преузео хрватске активности у Мађарској, ангажујући се на стварању центра ЈANKA PUSTA, FRANK је од самог почетка постао критичар активности PAVELIĆA и UHRO. Дефинитивно се повукао из политичког живота након склапања Рапалског уговора између краљевине Италије и краљевине СХС, када се „Hrvatski komitet“ као група активиста угасио у Будимпешти.
FRANK је одржавао везу са својим нећаком, EUGENOM-DIDOM KVATERNIKOM, који је био један од најближих сарадника АNTE PAVELIĆA у Италији, убеђујући младог усташу да се дистанцира од АNTE, кога он далеко дуже и боље познаје!
Франк је умро у Будимпешти 1939.године, не дочекавши проглашење NDH као свог политичког сна, али су нови следбеници HSP 2007.године организовали пренос посмртних остатака и њега и његове супруге у данашњу Хрватску, и сахрану у породичној гробници на загребачком Мирогоју (гробље)!
