Када се у јулу месецу 1941.године спонтано покрену масовни српски устанак у NDH, и када се руководство KPH одмах плански укључи да се наметне српским устаницима, почеше у августу месецу у Загреб да пристижу наводни шпански борци, како ће се назвати интернирци из логора у Француској, које тада држе немачке окупационе власти.
Реч је о бившим интербригадистима из шпанског грађанског рата, држављанима краљевине Југославије који су 39. године избегли у Француску после војничког слома и били смештени у прихватне логоре, где су их немачки војници затекли после своје окупације Француске!
Чим су у мају 41.год почели преговоре око стварања KP NDH, дало је усташко руководство сагласност да се појединци родом из NDH могу вратили из тих логора у домовину, те је та акција хрватских власти почела пре немачког напада на Совјетски савез!
Колико су педантни Немци извршили обавештајну припрему за контролу ангажовања тих „шпанаца“ након њиховог доласка у Загреб, где су сви стизали возом из Немачке јер су добровољно већ претходно радили у фабрикама војне индустрије, није довољно истражено у време браварове државе јер би изазвало још већу подозривост око стварне позадине ангажовања тих појединаца у НОБ!
Чињеница је да је међу самим „шпанцима“ постојала оштра подела на групу која се још пре рата вратила у Југославију, они су се углавном преко Београда укључивали у устаничке одреде, и на загребачку групу која се ангажовала на територији NDH у чисто српским срединама, као тобожњи војни стручњаци да се наметну устаничкој маси уместо ретких официра југословенске војске који су избегли заробљавање, и као патриоти се укључили у устанак против хрватских клерофашиста који врше геноцид!
Чињеница је да су ти „шпанци“ одмах на терену почели оштар међусобни обрачун са групом „шпанаца“који су још 37.године у самој Шпанији дали политичку подршку Милану Горкићу а не бравару Брозу, те су сада користили стање конфузије да општенародни устанак усмере за политичко освајање власти, притом упорно тврдећи српском народу да они имају подршку Русије, како су тенденциозно звали Совјетски савез!
Када су у Крајину почели стизати емисари ЈBуО са Равне горе, са задатком увезивања устаничких група у јединствен антифашистички фронт отпора, почели су ти „шпанци“ обрачун са њима, и касну јесен су обележила бројна убиства тих емисара али и народних вођа који су се супроставили намери да се уместо оружаног обрачуна са хрватском војском и органима власти отпочне оружана борба са талијанским војним посадама, које до тада уопште нису нападале српску устаничку војску, већ су чак покушани и међусобни споразуми о ненападању (на талијанску иницијативу)!
У овим активностима, у Крајини су се нарочито истицали црногорски „шпанци“, загребачки студенти, синови некадашњих зеленаша из Божићне побуне, породично васпитани у србофобији!
Индикативно је да су они одмах повучени из Крајине када су успели да устаничку борбу преусмере на сукоб са талијанским окупаторима, те се тада последично настављају акције усташких покоља српског цивилног становништва по селима, јер су партизани ангажовани на блокади места у којима су смештене талијанске посаде!
Не случајно, током трајања браварове државе у свим затвореним сукобима унутар врха југословенских комуниста увек су ти „шпанци“ били у савезу са кроатокомунистима у борби са наводним „великосрпским снагама“!
Деца тих „шпанаца“ су у деведесетим годинама прошлог века у Београду чинила ударну групу другосрбијанских активиста, који су наставили породичну традицију борбе против „великосрпства“, као зла васколиког на простору некадашње Југославије!
Потомци тих „шпанаца“ су данас у бројним научно-истраживачким институцијама, разним и бројним NVO цивилног друштва, разним саветодавним телима ЕU и Америке која помажу демократизацију Србије (како називају меку окупацију), која се полако али сигурно усправља, притом разобличавајући штетно деловање тих усрећитеља!
