У некадашњој заједничкој држави ВЕЛЕБИТ је био најдужи планински ланац, масив који са приморске стране краси крш, а са континенталне стране густе шуме и планински пашњаци.
Данашња хрватска власт рекламира га у ЕU као својеврсан парк природе идеалан за екстремне спортове као трчање у дивљини, планинарење, спелеолошке изазове, алпинизам, вожњу бицикла уређеним стазама!
Једном речју дар божији у данашњем бетонском свету да се посетилац рекреира, надише чистог ваздуха и чио и оран врати радним обавезама у велики град!
Премрежен је разним видљивим ознакама за ово и оно, обавезно на енглеском језику, само нема ниједне ознаке да се ту налази место где птице ни данас не певају, удолина где је у NDH био хрватски логор за ликвидацију Срба, злогласно ЈАДОВНО!
Већ крајем априла 1941.године ту су плански довођени Срби из целе новостворене NDH, од Сремских Карловаца до Мостара – српски чиновници, полицајци, жандари, учитељи, некадашњи страначки прваци, нарочито српски добровољци из Великог рата, ту су доживели страшан крај.
Пуна 132 дана радила је та фабрика смрти без застоја, чак је била организована и својеврсна школа клања, где су младе усташе училе практично како се то ради, ножем, маљем, секиром, а крашке јаме у близини логора биле су природне скривене гробнице, обрасле грмљем и растињем у ненасељеном крају, где су и ретка насеља била подаље, а тога лета ни чобани са стадима нису навраћали, и они су као и птице избегли подаље.
Само из једне јаме извађено је шеснаест кубика костију, што одговара бројки од око 40000 људи, али ту има више бездани које су пуњене лешевима, али нису истражене!
Поред Срба, ту су свој крај нашли и бројни међу загребачким Жидовима, док су се у њихове виле и станове усељавали повратници-усташе из Италије и Мађарске, као заслужни грађани новопроглашене државе.
Јулски устанак Крајинских Срба прекинуо је даљи безбедни довоз Срба и Жидова железницом, а одлука талијанске окупационе власти да поново запоседне другу окупациону зону потпуно је прекинула те транспорте.
Усташе су зато на брзину поклале све логораше на острву Паг као својеврсном депандансу логора Јадовно, притом спаљујући лешеве, те је управо то потакло талијанску војску да формира службену комисију, и изврши асанацију терена.
Тако је заправо настао први службени запис о усташким зверствима, јер је лекар Stazzi Dr. Santo детаљно описао налаз на лешевима, па потакнут страхотама прикупио и сазнања о доласку жртава на ПАГ, где су доспели преко Госпића као стварног одредишта свог последњег путовања у теретним вагонима, са третманом горим од стоке!
После победе над хрватским клерофашизмом, проглашено „братство-јединство“ цементирало је сваки покушај појединаца да детаљније истраже судбину жртава.
Тек је у лето 1961.године, организовано на Јадовно најавила долазак велика група мајки, жена и сестара побијених Срба из славонског места Грубишно Поље, које су захтевале да обележе двадесетогодишњицу страдања својих најмилијих, који су побијени само зато што су били Срби, православне вере!
Другови кроатокомунисти су на све начине отежавали акцију подизања споменика на месту логора ЈАДОВНО, упорно забрањујући долазак православног свештеника и обред парастоса жртвама, као тобожњи покушај рушења „братства -јединства“!
Тек је у лето 1990.године, пре почетка сукоба са Србима у наводно младој демократској Хрватској, одржано опело жртвама које је служио тадашњи владика Горњокарловачки у присуству веће групе родбине жртава.
Грађански рат у Хрватској и догађања са „БЉЕСКОМ“ и „ОЛУЈОМ“ потпуно су онемогућила поновни парастос и организовано одржавање сећања на невине жртве.
Тек 2010.године поново је покренута акција проналажења локације самог логора ЈАДОВНО, пошто је локална власт у Госпићу службено изјавила да нема никаквих сазнања о месту које се тражи.
Иако у дубокој старости, др ЂУРО ЗАТЕЗАЛО, истраживач у регионалном документационом центру у Карловцу, одвео је чланове истраживачког тима из Београда на Велебит, и упркос потпуно измењене слике околине логора (јер су из шумарије Госпић плански секли шуму у околини да промене визуелну слику), пронашао је саму локацију и остатке минираног споменика, пошто су младе усташе по други пут убијале и само сећање на Србе, током оружаног сукоба!
Сваке године на пригодни парастос долазе потомци жртава, а локална власт се упорно труди да им отежа посету како би одустали, јер у самом Госпићу живе бројни потомци некадашњих кољача са Јадовног, који су јелте узорни католички кршћани, који су само били „еколози“!
А ВРЕМЕ ЈАЧА СЕЋАЊЕ ……………
