Од како је у Србу почео устанак против NDH Срби чине апсолутну већину бораца, руководство кроатокомуниста које се наметнуло устаницима причом да раде по упутству из Москве, упорно покушава да кроатизује устаничку масу, што им не успева у прве две године борбе.
Тек након Курске битке у лето 1943.године у којој је Црвена армија сломила кичму немачког Вермахта, било је јасно да ће нацисти изгубити рат и група усташких вођа почиње акцију успостављања контакта са британским преставницима, упућујући истовремено неколико чланова руководства HSS на тајни контакт са преставницима партизана о преласку домобранских јединица у партизане, тако да се они укључе у рат са нацистима, све у циљу да се некако сачува NDH, како би спречили оправдану жељу српских антифашиста да се обрачунају са припадницима хрватске власти и војске, који су починили геноцид над Србима, Жидовима и Ромима!
Представници HSS су успоставили контакт са партизанским руководством у Жумберку, које им омогућава излазак на слободну територију, и у сарадњи са главним штабом НОП Хрватске одлазак у Врховни штаб где их је примио Јосип Броз, обазривокријући тај контакт од Срба!
Договорено је да у домобранском главном стожеру у Загребу организују групу хрватских „домољуба“ (читај великохрватских планера) који ће систематски организовати наводни прелазак у партизане „освешћених домобрана“ којима се признају чак и чинови, како би се повећао укупни број Хрвата у партизанским редовима, али и приказало да се они раме уз раме боре са партизанима Крајине, који су тада били већина партизана у Хрватској!
Након заседања АВНОЈ (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије) које подржава британска политика, која истовремено у Лондону подржава и избегличку владу краљевине Југославије, интензивира се акција преласка домобранских јединица у редове партизана који тада имају статус паравојске, јер нису признати од земаља антифашистиче коалиције за разлику од припадника ЈВуО, који су призната, легална војска!
Тако почиње процес похрваћивања партизана у Жумберку, где су Хрвати већински у саставу домобрана, за разлику од Крајине где су Хрвати већински у усташама!
Овај процес се наставља нарочито после састанка велике тројице у Техерану где су партизани добили статус антифашистичког покрета, што утиче на појачано опредељивање у домобранским редовима за долазак у партизане, као сада легализовану војску. Тако многи официри-домобрани, некадашњи официри Југословенске војске поново постају наводни Југословени, баш пред појачани сукоб партизана са припадницима ЈВуО.
Након што су немачки органи у Загребу сазнали за тајни контакт усташке групе са британским представницима, Павелић је наредио хапшење вођа групе иако су радили по његовом одобрењу, те је тада похапшена и она група домобранских официра и политичара HSS који су сарађивали са партизанима, али се процес преласка у партизане наставио!
На периферији подручја које контролишу усташко-домобранске снаге, домобрански официри су самоиницијативно хватали везу са партизанима преко чланова народноослободилачких одбора након објављивања прогласа ZAVNOH (Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Хрватске) који гарантује домобранима да неће бити кажњавани за евентуално учешће у казненим операцијама над становништвом на ослобођеној територији (читај Србима!).
У Далмацији је након капитулације Италије, по наређењу британских представника команда талијанског корпуса у Сплиту предала наоружање из магацина у околини града, преставници народноослободилачког одбора су организовали извлачење тог наоружања ван насеља, те је проведена мобилизација војно способног становништва и формиране су две дивизије партизана, које су се пред надирућим немачким јединицама склониле у Босну преко Динаре и Мосећа на територију коју држе крајишки партизани, а цивилно становништво је евакуисано на острва, откуд их британски бродови превозе у Египат, у сабирни центар ЕЛ ШАТ.
У Сплиту је остало преко девет хиљада разоружаних Талијана, чим су ушли у град Немци су похапсили неколико генерала и преко педесет официра, те су после истраге групу одговорних за предају наоружања стрељали, а остале отерали у заробљеништво.
Историчари у Брозово време упорно су избегавали да казују да је већина далматинских партизана мобилисана после капитулације Италије, и да је тек тада танка већина партизанских бораца у Хрватској постала заиста хрватска!
Ове су партизанске далматинске јединице заједно са талијанском антифашистичком дивизијом Гарибалди током 1944.године водиле свакодневне борбе са немачко-усташким снагама у Далмацији, потискујући их према граду Ријеци, око кога су вођене тешке борбе да би се ослобођење пренело преко Истре све до Трста, који су партизани ослободили петнајстог маја 1945. године, али су их енглеске трупе одмах избациле из града, не дозвољавајући да остану у њему!
Овакво учешће домобрана-партизана било је основ да кроатокомунисти плански спрече деусташизацију Хрватске, те су многи чиновници NDH одмах наставили да раде у органима народне власти, а прича о „братству-јединству“ је искоришћена да се забрани изношење истине о хрватском геноциду над Србима, Жидовима и Ромима у NDH, него се упорно казивало о злочинима окупатора и његових слугу, иако су талијански и немачки гарнизони у NDH били стационирани на основу споразума са владом NDH као извршном влашћу савезничке државе, а не као окупатори!
