Три центра моћи у „hrvatskom proljeću“ одмах су јавно истакли своје захтеве који се могу сврстати у следеће приоритете:
— успостава новог федерализма и темељна реформа државног уређења СФРЈ на бази суверенитета њених република, те тако и јачање елемената хрватске државности
— темељна реформа савезног привредног система, те тако чување и јачање хрватског привредног, политичког, језичког и културног идентитета
— децентрализација, дебирократизација и демократизација југословенског друштва
Из ових истакнутих приоритета центри моћи су узимали своје појединачне захтеве као са шведског стола те су убрзо показали све противречности међусобног односа SKH и Мatice hrvatske, тако дајући све већи значај студентским захтевима који су видљиво постајали захтеви улице а не студентске заједнице.
Младо руководство SKH упорно је захтевало „čistе računе“ у међусобним односима република у југословенској федерацији (иза тога се крио покушај да се наметне став да девизе од туризма остају у републикама где су и зарађене, што је руководство Словеније одмах свесрдно подржало)!
Туризам је био (договорена) стратешка грана југословенске привреде, целокупна федерација је улагала у развој и изградњу туристичких капацитета на Јадрану који су географски највише били смештени у Хрватској и Словенији, а далеко мање у Црној Гори.
У хотелима се храна страним туристима продавала за девизе, те је тако Хрватска приходовала највише девиза у федерацији.
Међутим, производња хране за те хотеле на Јадрану највећим делом је била у пољопривредно-индустријским комбинатима у Војводини и ужој Србији те су цене тих производа обрачунаване у динарима, тако је разлика у заради била видљиво остварена у хотелским предузећима на Јадрану.
Тражење таквих „čistih računa“ заправо је било планско пљачкање произвођача хране, чему су се аргументовано успротивили из свих републичких руководстава, а највише из Србије (која је такође имала подмлађено руководство које је тежило реалним односима у привреди, а не договорним на штету републике)!
Тако је директно отворено питање реалне прерасподеле укупно стечених девиза јер је Југославија све више јачала своје трговачке везе са несврстаним земљама. Велики комбинати и грађевинска предузеђа су своје услуге њима наплаћивали у девизама или увозом стратешких роба на југословенско тржиште, што је до тада решавано договорном економијом у којој главну реч воде партијски координатори а не привредни стручњаци!
Таквим захтевом су млади хрватски лавови неочекивано почели директно да љуљају дотадашњу апсолутну моћ СКЈ, те индиректно и самог недодирљивог Броза (који их је подржавао)!
У Загребу је убрзо основан и штампан часопис под именом «Hrvatski gospodarski glasnik» (HGG) као –hrvatski list za gospodarsko-politička pitanja– у ком је почела стручна расправа о свим моделима „čistih računa“.
Покренула су га браћа Vlado и Marko Veselica, који су као објашњење за име часописа истицали да је у основи реч- gospodar -, како би се уопште могло дискутовати о битним питањима власништва.
Убрзо је постао један од утицајнијих часописа у Хрватској, ком је тираж растао из броја у број.
Заправо је тако Мatica hrvatska вешто отела питање „čistih računa“ од SKH и омогућила да усташка емиграција почне да учествује у економско-политичким питањима реформе југословенске федерације, истицањем сепаратистичких захтева кроз форму стручне дискусије.
Часопис је излазио до свог 14.броја када је после седнице у Карађорђеву забрањен, a део чланова редакције као и браћа Veselica завршио је потом на робији због наводног покушаја обарања државе Југославије. Међутим, након усвајања устава из 1974.год бројна питања из привредних односа која су покренута у том часопису била су камен спотицања у међурепубличким односима све до насилног разбијања заједничке државе!
