Мало је познато да је током трајања NDH у окупираном Београду несметано радио тзв Ured NDH као неформални конзулат, ком су загребачке власти упорно покушавале да добију легитимитет од владе Недића!
Проглашење NDH већ десетог априла, затекло је знатан број Хрвата на служби у институцијама југословенске државе, те су нове усташке власти зато тражиле од опуномоћеног представника Трећег Рајха у Загребу да омогући рад својеврсном конзулату у Београду како би бројни грађани НДХ могли решавати разне имовинско-правне, трговачке и административне већ почете случајеве, међутим упућени су војно-окупаторском управнику у Београду, јер је Србија била окупирана а влада генерала Недића је формирана од војног управника Србије за разлику од владе Вишијевске Француске, која је имала чак и међународне односе са низом држава, укључујући и Америку!
Немачки генерал дозволио им је несметан рад гарантујући безбедност малобројном персоналу, пошто из дотадашње југословенске администрације нико није похрлио да се удоми код усташа.
Немац је дао дозволу за рад како би им одмах утрапио сложен посао на регулисању кретања становника Срема, који су преко Земуна снабдевали разорени Београд (тачније бројне немачке команде у Београду и Земуну) живежним намирницама и свежим поврћем и воћем, што су црноберзијанци већ почели да преузимају а земунски фолксдојчери нису имали такву надлежност у NDH као савезничкој држави.
Упетљани између локалне немачке управе у Земуну, новоформиране усташке администрације у Земуну и окупаторског управника у Београду, наводне дипломате су ипак будно пратиле дешавања међу Србима-избеглицама из NDH, Хрватима -избеглицама из NDH који су били чиновници некадашње банске управе али противници усташа, те православним свештеницима родом из Србије који су били на служби у БиХ и Хрватској, откуда су одмах административно протерани као страни држављани!
Устанак српског народа у NDH још више је компликовао рад хрватских дипломата, који су вешто користили бројне проблеме српских избеглица да реше своје егзистенцијалне проблеме, још увек несвесни да су расним законима NDH стављени у категорију дивљих звери које се систематски истребљују!
Ипак, иако штићени од Немаца „хрватски извидници“ су били под будним оком српске полиције и жандармерије, те није било случајева киднаповања истакнутих Срба-избеглица и њиховог пребацивања у NDH.
Иако је недићева полиција прогонила малобројне комунисте и партизанске присталице није било никакве сарадње са полицијом НДХ (чак и кад су Немци то захтевали), јер је Илија Паранос вешто запетљавао кроз административне зачкољице те немачке захтеве, свестан да Немци виде суштину али га толеришу док им чини укупан посао!
Загреб су нарочито интересоовале активности избеглог круга око IVE PEROVIĆA, некадашњег бана Савске бановине, који је као избеглица сумњичен да води групу енглеских сарадника у Загребу, који имају упориште међу домобранима-присташама МAČEKA!
Поред Perovića сумњичен је круг избеглица из Сплита, некадашњих Орјунаша (ОРЈУНА — Организација југословенских националиста) чији чланови у Далмацији отворено приступају ЈВуО борећи се у редовима ДЧД Момчила Ђујића!
Када је на захтев Немаца створена HPC (Hrvatska pravoslavna crkva), ангажовали су се дипломати на акцији повратка православних свештеника избеглих у Србију (који су родом из NDH), што је тадашње привремено руководство СПЦ осуђивало и осујећивало свим снагама, директно притискивано и уцењивано од немачке окупационе управе! Деведесетих година прошлог века, током крвавог грађанског рата у Хрватској тражили су копредседници UN администрације Vensovog плана (Bilt и Stoltenberg) да се у Београду отвори URED VLADE HRVATSKE а у Загребу Биро владе Србије, желећи тако да започну процес „међународног признања“ нових република, иако је Савезна република Југославија била избачена из OUN и под међународним санкцијама, али нови окупатори нису много марили за погажено међународно право!
