Многи су ватикански мештри имали филмске судбине, али је животни пут фра Крунослава Драгановића ретка прича и међу њима!
Још као гимназијалац истицао се у акцијама католичке цркве, да би након свршених студија на Политехничкој школи бечког универзитета одлучио да заврши богословију у Сарајеву, где се и заредио и постао близак сарадник надбискупа Ивана Шарића који га шаље у Рим, да своје усавршавање настави на ватиканском Оријенталном институту.
Због израде докторске дисертације („Masovni prelaz katolika na ‘pravoslavlje’ na hrvatskom jezičkom području za vrijeme turske vladavine“) боравио је у Турској, а саму дисертацију одбранио је на немачком језику 1935.године!
Враћа се потом у Сарајево где ради у канцеларији надбискупије Врхбосанске!
Након избора за доцента на Теолошком факултету одлази 1940. у Загреб, где га затиче априлски рат и проглашење NDH! Он тада добива свој први поверљиви задатак од државе, да отпутује у Београд и образложи бројним хрватским официрима Југословенске војске потребу, да се они врате у НДХ и помогну формирање нове хрватске војске назване Хрватско домобранство. Вешт полемичар, Крунослав успешно обавља поверени задатак, кандидујући се за најповерљивије акције у хрватској држави.
Не чуду стога да је у августу 1943.године именован за представника NDH у Ватикану, и то на предлог надбискупа Степинца!
Истовремено је именован и за хрватског делегата у MCK (Mеђународни црвени крст) што није случајност, јер од Степинца има задатак да преко ватиканских веза успостави контакт са представницима англоамеричких обавештајних служби у Швајцарској, како би пренео понуду да прихвате опстанак државе NDH ако пређе на савезничку страну, што планира група политичара HSS, али и група у самом усташком руководству. Крунослав и то успешно обавља, међутим амерички председник Рузвелт одлучно одбија тај предлог, намеран да се хрватски народ казни због почињеног геноцида над Србима, Жидовима и Ромима!
Још током свог трајања, влада NDH договорно пребацује у Ватиканску банку део опљачканог српског и жидовског новца и драгоцености, а Драгановић има ексклузивно право располагања тим новчаним средствима.
Не чуди стога да је изабран за члана интерне групе која је организовала ватиканске „пацовске канале“, за збрињавање нацистичких и фашистичких ратних злочинаца!
Не случајно у ту акцију је укључен и МCК, те је видљиво како је сама операција планирана знатно пре краја рата, како би се сачувало потенцијално језгро за будућу борбу против комунистичких планера светске револуције, како су преименовани ратни злочинци!
Драгановић је тада запослен у Заводу СВ. ЈERONIMA у Ватикану, и руководи групом хрватских католичких свештеника који у логорима за расељена лица у Италији и Аустрији проналазе ратне злочинце које трајно збрињавају у земљама Јужне Америке! По сазнањима америчке службе CI A, само ова група је збринула више од 20 000 усташких и нацистичких злочинаца, а било је неколико таквих група!
Све је то рађено под плаштом ватиканске агенције „Nacionalna katolička dobrotvorna organizacija“ која је збрињавала лица која тобож нису имала докумената, а бежали су пред „комунистичким освајачима Источне Европе“!
Да би наставио интензивнију сарадњу са новоформираном хрватском терористичком емиграцијом он 1964.године прелази у Аустрију, у градић Пресбаум поред Беча, не прекидајући свој поверљиви однос са Ватиканом!
Ту се интензивније посвећује истраживању дешавања на Блајбуршком пољу у мају 1945.године, јер је почела кампања за ревизију тзв „блајбуршке трагедије“! Након радикалне промене Брозовог става о федерацији после Брионског пленума (видљиви почетак унутрашње разградње Југославије), Драгановић се ненадано појављује у Београду, а медији западних земаља шпекулишу причом како је киднапован у Трсту и прокријумчарен у Југославију, где ускоро бива именован за професора Сарајевске католичке богословије, спокојно радећи до своје смрти.
Преминуо је 1983.године у државној болници Кошево, пажен и негован као угледни грађанин, а сахрањен на гробљу „Баре“ у присуству мале групе католичких свештеника!
Добро обавештени хрватски емигрантски кругови су тврдили да је цео његов повратак у Сарајево био договор између Броза и Ватикана, у припреми за нормализацију прекинутих односа после суђења кардиналу Степинцу, и пријема ТIТА код тадашњег папе (после неколико година) док је увелико трајао „маспок“!
Шта је Крунослав испричао иследницима нове политичке полиције (али у Сарајеву!), још чека непристрано истраживање историчара, уз меру опреза да је све то претходно договорио са мрачњацима у Ватикану који упорно плету антиправославну мрежу, користећи све и сваког за своју корист!
____________________________________________________________________________
MEŠTAR – локални израз за мајстора у Далмацији.
MASPOK — назив за шовинистички покрет почетком седамдесетих година у републици Хрватској, који је тражио промену статуса те републике у федералној заједници.
