Повереник за заштиту равноправности је затражио од др Владимира Димитријевића да се изјасни о притужби коју је Поверенику поднело ЛГБТ Удружења „Да се зна“. (овде) Притужбом се др Владимиру Димитријевићу ставља на терет извршење дискриминације „по основу родног идентитета, сексуалне орјентације и породичног стања“. Као дискриминаторски оцењени су његови вредносни ставови изнети у ауторском тексту У одбрану природне породице који је објављен на Димитријевићевом сајту vladimirdimitrijevic.com, јер они према оцени Удружења Да се зна стварају „непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење“ за припаднике ЛГБТ заједнице.
Поступајући по притужби Удружења Да се зна, Повереник је против др Димитријевића покренуо управни поступак (чл. 40. ст. 4. Закон о забрани дискриминације, овде). Члан 36 став 2 Закон о забрани дискриминације овлашћује Повереника да не поступи по притужби „ако је очигледно да нема повреде права на коју подносилац указује“. Следствено, тиме што је покренуо поступак против др Димитријевића Повереник је наводе из притужбе морао да оцени као доказ који на први поглед (prima facie) са одговарајућим степеном вероватноће чини основаном претпоставку да је дошло до дискриминације. Снагу таквих prima facie доказа потенцијалне дискриминације за Повереника имају, између осталог, следећи Димитријевићеви ставови који су наведени у притужби: „Хомосексуалне везе нису емотивне и да су развратне“, „мењају систем вредности“, „да је једино природна заједница између мужа и жене“.
Да би могли да оценимо да ли је Повереник за заштиту равноправности уопште могао да на основу навода из притужбе ЛГБТ Удружења покрене поступак против др Димитријевић, претходно треба да утврдимо шта се у правном поретку Републике Србије сматра дискриминацијом.
Првенство треба дати уставном одређењу дискриминације и то из најмање два разлога. Као прво, устав је акт највеће правне снаге, због чега сви остали општи правни акти морају да буду у сагласности са уставом, а као такав устав је и основни извор овлашћења за рад свих државних органа. Као друго, одредба о забрани дискриминације (чл. 21. Устава РС) се налази у уставном одељку о људским и мањинским правима и тиче се ових права, а управо одредбе о људским и мањинским правима спадају у једине одредбе Устава које судови и управа могу непосредно да примењују решавајући конкретни случај (чл. 18. Устава РС).
Зато Повереник за заштиту равноправности у свакој фази поступка мора, пре свега, да има у виду појмовно одређење и нормативне оквире дискриминације из чл. 21. Устава Републике Србије. Ова његова везаност за уставну одредбу о дискриминацији, добија апсолутно значење када се доведе у везу са чл. 16. Устава РС, према коме и ратификоване међународне конвенције мора да буду у складу са Уставом. Од уставног одређења дискриминације Повереник је морао да пође и када је наводе из притужбе ЛГБТ Удружења узимао као prima facie доказе за оцену основаности покретања управног поступка, који државни орган који се финансира парама пореских обвезника увек мора да води у јавном, а не у било ком партикуларном интересу.
Устав Републике Србије дискриминацију дефинише као правну неједнакост, тиме што прокламује да су „пред Уставом и законом сви грађани једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације“ (чл. 21). Према тумачењу М. Пајванчић, „смисао уставне забране дискриминације јесте да се обезбеде основне претпоставке да се сва друга људска права која Устав гарантује остварују под једнаким условима“ (овде).
Овакво одређење дискриминације које се налази у Уставу Србије, сасвим је у складу са класичним либералним залагањем за правну, али не и друштвену једнакост. Закон „мора бити исти за све, било да штити, било да кажњава“, истиче се у Декларација права човека и грађанина од 1789. године. О разлици између друштвене („природне“) и правне („политичке“) једнакости и штети која би настала уколико би држава принудним мерама покушала да успостави друштвену једнакост, француски либерал Сен-Жист је говорио: „Једнакост какву је установио Ликург, разделивши земљу, поудавши девојке без мираза, наредивши да сви једу јавно и да носе исту одећу – таква једнакост, која је везана за корисно сиромаштво државе, изазвала би у Француској само побуну или лењост; једино је једнакост политичких права мудра у овој држави“ (Л. Сен-Жист, Републиканске установе, Београд, 1987, 46).
Уколико се јавно изнети вредносни ставови др Владимир Димитријевић, који су од стране Повереника оцењени као prima facie доказ потенцијалне дискриминације, подведу под уставни појам дискриминације као правне неједнакости, јасно произилази да др Димитријевић, како је то кристално јасно образложио проф. С. Антонић, није могао да изврши дискриминацију (овде). Објављивањем својих вредносних судова грађанин Димитријевић није могао другом грађанину да по основу сексуалне орјентације или породичног статуса ускрати једно од Уставом загарантованих личних и политичких права или да га због наведених личних својстава доведе у неједнак положај према другима када остварује такво право, што је према чл. 21. Устава РС неопходно да би постојала дискриминација. Јер, грађанин Димитријевић не врши јавно овлашћење, па самим тим није ни могао да дође у ситуацију да изврши дискриминацију. Уз то, како истиче проф. Антонић, у јавно изнетим вредносним ставовима др Димитријевића нема ни једног противправног елемента, који би чинио биће неког кривичног дела које може да се изврши на вербални начин (овде). Нити је позивао на насиље, нити је пропагирао ускраћивање било ког права припадницима ЛГБТ заједнице, осим оног које им већ не припада по Устава РС – право на закључење брака (чл. 62. ст. 2).
Поступајући против др Димитријевића по притужби ЛГБТ Удружења Повереник за заштиту равноправности је већ у првој фази поступка за постојање дискриминације тражио мање од онога што захтева Устав Србије, јер уставни појам дискриминацијe, као нарушавања правне једнакости, проширује на нарушавање друштвене или речју Сен-Жиста – природне једнакости. При том се вредносни ставови В. Димитријевића квалификују као противправни, иако они у погледу права на закључење брака представљају парафразу важеће уставне норме. Овим је Повереник изашао ван граница права и од заштитника равноправности, под велом јавне функција и са парама пореских обвезника, постао дискриминатор грађана.
Тражећи мање од онога што Устав захтева да би постојала дискриминација, Повереник је самовољно снизио стандард доказа prima facie и тиме учинио привилегованим процесни положај ЛГБТ Удружења. С друге стране, проширивањем дискриминације ван нормативног оквира чл. 21. Устава, Повереник је противправно отежао процесни положај грађанина Димитријевића и већ сада му повредио право на слободу мисли, савести и вероисповести из чл. 43. Устава Србије. Наиме, В. Димитријевић у свом „Одговору на тужбу ЛГБТ заштитара“ (овде) јасно истиче да су његови вредносни судови о природној породици проистекли из хришћанске етике, да она извире из догматике православног хришћанства, а да је он верник који исповеда православно хришћанство. Устав Републике Србије гарантује грађанину не само „право да остане при свом уверењу или вероисповести“, већ и да је „слободан да јавно испољава своју веру или убеђење вероисповедања“ и то, између осталог, и тако што може „јавно да изнесе своја верска убеђења“ (чл. 43). При томе, слобода вероисповести према Уставу РС спада у апсолутно заштићена права, која су изузета од режима ограничења чак и у рату и ванредном стању (чл. 202. ст. 4). Пошто је покретањем управног поступка од стране Повереника већ повређено Димитријевићево право да слободно и јавно испољава своја верска убеђења, држава Србија је дужна да га заштити и надокнади му штету коју је он претрпео због противуставног поступања једног државног органа.
Не би, међутим, Србија, како нас упозорава С. Антонић (овде), била колонија у свим сферама људског живота, да је противправна позиција Повереника за заштиту равноправности у поступку који води против др Владимира Димитријевића тако једноставна. Устав је акт који изражава сувереност државе, односно њену способност да се правно самоорганизује. Колонија није суверена, стога је њен „устав“ само покушај да се за „унутрашњу употребу“ имитира статус независне државе. Иако „устав“ колоније има формално обележје акта највеће правне снаге, у пракси се његова суперматија најчешће подрива преписивањем противуставних закона из метрополе. Јер, при рецепцији закона метрополе нормативни критеријум правне снаге постаје другоразредан у односу на критеријум цивилизацијске супериорности. То што таква рецепција ствара потпуни беспоредак у хијерархијски уређеном правном систему, а још већи и опаснији беспоредак у националном етосу и правној свести – радује метрополу, јер ствара услове за постојање сталног контролисаног хаоса у колонији.
Све ово је видљиво и у Србији, која као колонија Брисела од 2008. године убрзано, потпуно и некритички преписује нормативу ЕУ. Србијино законодавно тело се од сувереног законодавца претворило у колонијалног оверивача закона преузетих из метрополе. Тако је 2009. године донет Закон о забрани дискриминације, који је увео нова лична својства која чл. 21. Устава не познаје као основе за посебну бригу државе када је у питању заштита од дискриминације. Наиме, Устав забрањује „сваку дискриминацију“, а „нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета“. Језичко тумачење ове норме упућује на закључак да је уставотворац, изражавајући доминантно друштвено уверење, обавезао државне органе да посебну пажњу поклоне спречавању и сузбијању дискриминације по једном од наведених основа. Овим личним својствима Закон је накнадно додао и „породични статус“, „родни идентитет“ и „сексуалну орјентацију“ (чл. 2. тач. 1). Посебна брига државе да штити од дискриминације лица са свим или бар неким од наведених личних својстава из Закона о забрани дискриминације у сукобу је са обавезом државе да пружи посебну заштиту породици из чл. 67. Устава Србије. Ипак, најпроблематичније је то што Закон о дискриминацији проширује уставни појам дискриминације као правне неједнакости на неодређени појам „свако неоправдано прављење разлике“, који у пракси може да доведе до арбитрерног поступања државних органа и потпуног гушења слободе говора. С тим у вези, овим првенствено административним Законом, којим се установљава Повереник за заштиту равноправности који решава у управном поступку, дефинишу се бића различитих облика дискриминације као својевсрни квазиделикти. Поједини од њих, као што су „говор мржње“ и „узнемиравање и понижавајуће поступање“, далеко превазилазе уставни и либерални појам и оквир дискриминације као правне неједнакости. Њиховим прописивањем законодавац административним мерама додатно ограничава и задире у суштину неких других Уставом прокламованих права, као што је право на слободу мисли, уверења и вероисповести, што је изричито забрањено чл. 18. Устава РС.
Управо се др Владимир Димитријевић у поступку пред Повереником терети да је извршио прекршај (квазиделикт) који је у Закону о забрани дискриминације дефинисан као „узнемиравање и понижавајуће поступање“ (чл. 12). Тако смо добили ситуацију да један орган извршне власти, под оправдањем борбе против дискриминације, може грађанину у административном поступку да ограничи или одузме неко основно људско право. Цивилизацијска тековина по којој само суд у законитом судском поступку може да лиши човека његових основних права, за коју су се Енглези изборили далеке 1215. године доношењем Велике повеље слободе, а Срби 1354. године доношењем другог дела Душановог законика, у данашњој колонији Србији је погажена у име глобалистичке „људскоправашке“ идеологије.
Једном речју, поједини облици дискриминације предвиђени Законом о забрани дискриминације су и противуставни и антилиберални. Међутим, за Повереника и „заштитаре“ ЛГБТ потпуно је неважно како је дискриминација регулисана у Уставу Србије, јер у глобалистичком дискурсу постоје облици дискриминације који су зло по себи (mala in se), независно од тога да ли је једно понашање у националном правном поретку означено као деликтно (mala prohibita). Шта је зло, то одређују у складу са својом идеологијом и интерсима глобалистичке структуре, између осталог, и структуре политичког хомосексуализма. Овакво одређивање деликта, како је указивао Х. Келзен, није ништа друго него доказ идеологизације права.
Мада противуставан, Закон о забрани дискриминације и даље важи у правном систему Србије, јер садржи начела преузета из права колонизатора, директиве ЕУ и пракса Европског суда за људска права. И то је, како примећује и С. Антонић, постало правило у колонији Србији, а одраз је наметнутог основног постулата хармонизације права према коме наше национално право, а тиме и наш национални систем вредности, треба да се по сваку цену уподоби праву ЕУ и њеном наднационалном, хибридном идеолошком систему. Уз то, у колонијама каква је Србија Уставни суд је по правилу састављен од представника компрадорске елите (част изузецима, као што су у случају оцене Бриселског споразума били проф. др Оливера Вучић, проф. др Драган Стојановић, проф. др Боса Ненадић и Катарина Манојловић-Андрић). Због свега тога не треба да чуди што Уставни суд Србије или други државни орган, какав је и Повереник за заштиту равноправности, надлежан да покрене оцену уставности закона, већ девет година ћути над очигледном неуставношћу Закона о забрани дискриминације. Зашто би чудио „нечасни мук“ Уставног суда над Закона о забрани дискриминације, ако се уз мук истог Суда од 2008. године примењује ратификовани Споразум о стабилизацији и придруживању између Србије и ЕУ, који Косово и Метохију не третира као саставни део Републике Србије.
Случај др Димитријевића отвара и питање насилног наметања вредносног система посредством противуставног Закон о забрани дискриминације и кроз рад Повереника за заштиту равноправности који је противан етосу огромне већине грађана Србије, независно од њихове националне припадности и вероисповести. Наметање закона који су противни уверењима народа, противно је начелу народне суверености и демократији као владавини већине, јер, речју америчке Декларације независности, „владе изводе своја законита овлашћења из сагласности оних над којима се влада“. Истовремено, да би закони били делотворни, а од делотворности закона зависи и њихово важење, закони мора да буду прихваћени од стране народа, а да би били прихваћени између нормираних вредности и морала једне заједнице не сме да постоји провалија. Истовремено, класично либерално схватање не поистовећује владавину права са законитошћу, односно владавином било каквих закона, већ само оних закона који који могу да очувају или унапреде слободу људи. Поступак који је Повереник за заштуту равноправности повео против др Владимира Димитријевића показује да циљ доношења Закона о забрани дискриминације, није, да парафразирамо Џона Лока, да очува и увећа слободу, већ да је укине или ограничи. Међутим, како нас опомиње и подсећа проф. Антонић, зашто што би у данашој Србији и било слободе, када њена нема ни у једној колонији (овде).
Слобода је услов опстанка народа и појединца, ако је поново не освојимо нестаћемо и као народ и као људи. Освајање слободе је повезано са превладавањем страха. Ако мало боље погледамо видећемо да смо после свих отимачина остали једино сигурни власници страха, те да нас компрадорска елита још једино тим иметком уцењује. Да би данас тиха, национално и људски понижена, обесправљена и опљачкана већина могла да постане свесна своје стварне снаге мора да се ратосиља и тог последњег земаљског иметка. Зато одмах изјавимо јавно, именом и презименом, право у лице Повернику за заштиту (не)равноправности и осталим криптотитоистичким «заштитарима» глобалистичке „људскоправашке“ идеологије:
И ја сам Владимир Димитријевић, оптужи ме, јер делим и јавно исповедам исте ставове о браку, породици и политичком хомосексуализму!
