И САТРТЕ КОЊЕ УБИЈАЈУ, ЗАР НЕ?

450

 

У Централној Европи се прича о једној особини Словака као нације – о тврдичлуку. Свака нација има неку своју, не баш пријатну, црту у карактеру, па ето- и Словаци је имају! Мада се, ипак, аутору чини да је то више прича, него стварност. Словаци имају велико срце и врло су гостољубиви. Али – овога пута је словачки парламент, одбијајући да помогне Грчкој, на најјачи могући начин показао да понекад и у причи има истине.

„Зашто сиромашна Словачка треба да плаћа за Грке, који живе преко својих могућности?“ – запитали су опозициони посланици и – гласали против. Тако је Словачка република постала једини члан ЕУ који је блокирао издвајање средстава како би се спречио банкрот Грчке. Влада Словачке је истог тренутка поднела оставку.

Јасно је да се Брисел неће помирити са таквом ситуацијом, те ће наставити да тражи пут како да убеди Словаке да учествују у спашавању Грка. Посебну улогу ће ту одиграти Немци, који су у све то већ довољно уложили и који немају намеру да се зауставе на пола пута. За Немачку европска зона игра посебно важну улогу јер, обзиром да представља најјачу државу у ЕУ има могућности да утиче на њену економију преко резерви унифициране валуте. Рушење еврозоне и враћање, макар то било и само једног дела Европљана на националне валуте, за Немце би представљало корак уназад.

Зато одлуку словачког парламента не треба посматрати као коначну пресуду Грчкој. Борба се наставља, али шанси да ЕУ чека „пријатељски заједнички рад“ нема баш много. Практично у свим државама еврозоне расте опозиција спашавању земаља-банкрота, које нису знале да се према страним зајмовима односе како треба.

Осим тога, постоји фактор времена, јер рокови за плаћање Атини почињу да се стежу, те ако прву траншу од 8 милијарди евра не добије у следеће 2 – 3 недеље, неизбежно ће наступити стање стварног банкрота. Државни дуг земље је већи од 300 милијарди долара или 150% БДП. Према прорачунима, за грчка дуговања сваки Европљанин плаћа 535 евра. Посебна чињеница, о којој у ЕУ не воле да причају, је то, да су грчке власти дуго уводиле у заблуду контролне органе Евросавеза, намерно им дајући умањене цифре о својим позајмицама. Међутим, дужнички балон није могао да се дува до бесконачности тако да је дошао до тачке пуцања.

Економски стручњаци кажу да дискусија око помоћи Грчкој више подсећа на пребацивање на мање битан објекат него на катастрофу која се реално приближава. Директор Европске комисије за економска и монетарна питања Марко Бути сматра да је контролисана реструктуризација грчких дугова само илузија јер такав процес не може да прође, а да не изазове хаос. По његовом мишљењу, у вези са Грчком постоје две заблуде. Прва је да је контролисана реструктуризација могућа, а друга – чињеница да се грчки дужнички проблеми могу изоловати унутар граница Грчке.

Осим тога, нико од експерата не верује да ће 440 милијарди долара, који су предвиђени за Европски фонд финансијске стабилности, довољни како би се пожар у Грчкој локализовао, а да његово ширење не пређе на остале земље-дужнике. Потребно је много више новца. На самиту ММФ-а у Вашингтону пре две недеље шириле су се гласине о приближно 2 трилиона евра. Такво невероватно повећање средстава Фонда за финансијску стабилност ни у једној земљи-чланици ЕУније могуће пробити политичком одлуком. Јер се чак и поменутих 440 милијарди појавило као резултат херојских напора Немаца, али уз врло уздржано понашање осталих влада. Сада чиновници еврозоне иза завесе разрађују планове како би индиректним методом успели да подигну „мотку“ финансирања оних који су пред банкротом. Каквим се хокус-покусима то може постићи – преостаје само да се гата. Али, једно је јасно – ни један парламент било које земље-чланице ЕУ неће се сложити са вишекратним повећањем опште касице, јер то значи допунско издвајање новца из сопствених буџета, а ти буџети су и тако натегнути. Зато се банкрот Грчке све јасније исцртава на хоризонту.

Банкрот се дефинише као немогућност да се доспела плаћања изврше у предвиђеном року. У стварности тржишта често опраштају реструктуризацију дуга влади, уколико она успе да стране на тржишту убеди да ће нешто доцније ипак извршити плаћања; у том случају долази до „меког“ банкрота који отежава, али не уништава функционисање економских механизама. Ипак, очигледно, то није случај у Грчкој – дуг је превелики да би се на његово гашење могло рачунати у некој видљивој будућности.

У том случају ће умрети и идеја еврозоне као клуба у коме су сви једнаки и сви теже истом циљу – стабилности јединствене валуте. Јер у складу са Мастрикским уговором, иако земље–чланице и не сносе одговорност за државне дугове осталих чланица, ипак постоји тихи договор о указивању хитне помоћи у случају више силе, каква постоји сада. То у ствари и представља камен спотицања јер „хитна помоћ“ испада превише скупа. Што време пролази, то више владе земаља еврозоне схватају сву немоћ терета спашавања држава-банкрота. У реду, из Грчке, стоје Италија, Шпанија, Ирска, Португал. Вероватно ће се нешто морати и жртвовати… Овај тужни закључак је унеколико олакшан тиме, да банкротирање прве претпостављене жртве – Грчке – још увек не води краху еврозоне. Одмах следећег дана када се објави банкрот Грчке, грчке банке ће бити искључене из девизних операција Европске Центробанке. ЕЦБ више неће примати од њих у залог државне облигације, које ће одмах пасти испод шпекулативног нивоа. Од тог тренутка земља ће престати да буде члан еврозоне. Имаће исти статус какав има, на пример, Црна Гора, која, иако није члан Европске уније, користи европску валуту.

Грчка економија ће претрпети крах, али то тешко да ће уопште додирнути европску валуту, јер на Грчку отпада само 2% БДП Европе, а на њеној територији нема ни једне финансијске организације која би чинила важну карику у систему. Зато ствар и није толико у банкротирању Грчке, колико у унутрашњој ситуацији ЕУ као организације са добросуседском сарадњом, коју дискредитује сопствена неспособност да „пружи раме за плакање“, што ће повећати опасност од ланчане рекције распадања.

Главни разлог зашто Немачка инсистира на прихватању пакета мера на спасавању Грчке – то је притисак на финансијским тржиштима Шпаније, који је порастао последњих дана. Међународна агенција за утврђивање рејтинга Standard& Poor'sје размотрила поново, и то ка смањењу, дугорочни кредитни рејтинг Шпаније. Он је са „АА+“ смањен на „АА“ са „негативном“ прогнозом. Агенција је такође потврдила и краткорочни рејтинг Шпаније на нивоу „А-1+“.

За разлику од Грчке и Португала, па чак и Италије, Шпанија је стварно „превелика да би се дозволио њен крах“. Банкротирање Грчке ће у шпанској економији да изазове панично расположење, те ће затребати хитне противпожарне мере како би се она спасила. А и средстава за „гашење пожара“ ће затребати много више, него што би то Фонд за финансијску стабилност могао да издвоји као „националну квоту“ Шпаније.

Зато је врло вероватно да уколико Словаци буду упорни, Грчка може да буде препуштена да се бори са банкротом сама, а главне снаге ће бити бачене не спашавање Шпаније. Тим пре, што се тај задатак сматра за лакше решив, него што је то помоћ Грцима. Велики део шпанског државног дуга има унутрашње порекло, а то је мање опасан облик болести, него што су то спољна дуговања.

У том случају Европска унија ће да ступи у нови период свог постојања – у онај, када „убијају коње који су се сатрли“.