Пре извесног времена Србија је још једном могла да види све “благодати” промене свести за коју се тако упорно залажу наши властодршци. У престоном српском граду, испред амбасаде Русије, окупиле су се “жене у црном”, да пруже подршку младој украјинској демократији и да јасно кажу “Стоп тиранину Путину!”.[1] Када погледате тај видео снимак, просто сте у недоумици да ли да се више дивите лепоти или мудрости тих створења. Ове прелепе и премудре персоне са дубоком европском свешћу, вероватно су својим именом желеле да укажу на узвишене идеале велике европске културе која се специјализовала за завијање Срба у црно. Шалу на страну, свакако да је овако инфантилан поглед на свет стран великом делу српског национа, али пројави овако агресивне русофобије и србофобије допринела је и потпуна концептуална јаловост најпре српских историчара (иако често праћена обимном фактографијом), јер ко не извлачи истинске поуке из историје, осуђен је на њено понављање. Исто се може рећи и за добар део српског академског миљеа с краја ХIХ века, па до наших дана. Управо због тога, неопходна је свест да је свака смутња (по мени је ова реч много изражајнија од речи криза, па ту реч и користим у тексту) пре свега само спољашња манифестација унутрашњих духовних садржаја у народу, потребно је указивати на истинске узроке свих смутњи, како у Украјини тако и у Србији. А сличности су такве да изгледају као пресликане, па ћемо у даљем тексту понегде указивати и на такве процесе код нас.
Савремена западна идеологија и геополитика може се свести на три речи – свет без Русије. Не чуди да је однос Запада према украјинској смутњи, Путинов прес-секретар Д. Песков недавно назвао “сајмом лицемерја”. Смутња у Украјини последњих месеци се опширно коментарише и у српским медијима. Углавном се све ставља у чисто политички и геополитички аспект кризе, борбом за сировине, питање избора, председничких кандидата и слично, што је донекле и логично имајући у виду дух времена у коме живимо. Међутим, често те анализе, не само новинарске него и академске, садрже у себи одређену инфантилност која се не може прикрити никаквом научном терминологијом. Не само по питању кризе у Украјини, него и по српском питању. Та инфантилност пре свега долази од својеврсног губитка “православног погледа на свет”. О овоме смо већ нешто писали, али о овоме треба још писати, јер управо тај недостатак српске националне православне самосвести, разара духовно-морални имунитет српског рода, који је пре Доситеја био саборан и апсолутно имун на агресивни индивидуализам и туђинске богоборачке “вредности”.
Процеси губитка руског националног идентитета у Украјиниили процеси западњачења, (као и процеси губитка српског националног идентитета), добрим делом носе исти печат – печат палог анђела. Да украјинска елита није била толико духовно трула, ни шизофрено русофобско западњачко језгро нацифашиста из Десног сектора не би могло са оваквом силином запљуснути Украјину и ставити под контролу Мајдан, без обзира на сву помоћ Запада. Духовно-религиозни разлози и губитак руског православног идентитета, леже у темељима данашње смутње у Украјини и због тога је неопходно направити кратку историјску ескурзију, па ће многи процеси који се данас одигравају у Украјини, бити много јаснији.
Може се рећи да је зачетник западњачења Малоруса био кнез Данило Галицки. Он је у јануару 1254. године у Добричини примио папску круну Инокентија IV. Међутим, нови папа Александар IVвећ 1255. године стаје на страну Данилових непријатеља. Данило тада прекида односе са папом, али на жалост, он није имао мудрост и стаменост у вери Православној попут његовог рођака Александра Невског (или Светог Саве Српског, који венчава брата на Православно краљевство), па папску круну задржава за себе и своје потомке. Управо становнике те Галицко-Волињске кнежевине под влашћу папске круне, у ХIVвеку у Византији почињу називати Малорусима. Процес “западњачења” је започет и он се полагано ширио ка југоистоку. Римокатолички прозелитизам је био успорен бујањем протестантизма који је дубоко уздрмао латинску римску јерес, али после Тридентског сабора (1545-1563) почиње њихова стабилизација и у борбу против Православља Рим шаље језуите. Они су практично припремили терен за несрећну Брестску Црквену Унију из 1596. године – која је била страшан удар на националну свест Малоруса. Тада је неколицина епископа православне западноруске Кијевске Митрополије на челу са Митрополитом Михаилом Рогозом прихватила римокатоличко вероучење и потчинила се Римском папи, уз очување византијске богослужбене традиције. Акт о присаједињењу потписан је 1595. године у Риму, а утврђен 1596. године на унијатском сабору у Бресту. Међутим, егзарх Константинопољског Патријарха Никифор и кнез Острогорски са још двојицом епископа и духовенством западноруске Кијевске Митрополије, предали су вероодступнике анатеми. Немилосрдност и монструозност власти којом руководе језуити добро су осетили Срби током своје историје, па није потребно описивати какве су све притиске преживљавали православни становници Малорусије после Брестке уније. Територија која је потпадала под власт римокатоличке државности (Пољског или Пољско-Литовског краљевства и злогласне Речи Посполите) се временом мењала услед разних ратова које је Русија водила како са папистима, тако и са Османлијама и Татарима. У руским званичним изворима назив Малорусија почиње се званично користити од XVIIвека. У време војевања Богдана Хмељницког, већи део Малорусије присаједињује се Руској Царевини (1654. године, одлуком чувене Пересљавске Раде). Важно је напоменути, да су садашње такозване “југо-источне области Украјине” или добар део леве обале Дњепра, све то време припадале Царској Русији, тај простор између Дона и Дњепра (ДОН-БАС је у ствари басен реке Дона) представљао је историјски регион јужне Русије и он практично никада није ни био под влашћу римокатолика. Злочиначки режим Лењина и Троцког 1922. године формира Совјетску Републику Украјину у коју улазе и вековне јужноруске територије које данас пружају најжешћи отпор мајданским нацифашистима. И не само што мењају име Малорусије у Украјину и што обухватају и територије које никада нису припадале Малорусији, него и почињу са истинским спровођењем културно-језичког геноцида над руским становништвом путем такозване коренизације или украјинизације на целој територији новостворене републике. Био је то свестан покушај увођења украјинске мове и истискивања руског језика на том простору. Тек 1939. године Стаљин укида коренизацију и руски језик поново постаје званични језик у Украјини. Стаљину можемо захвалити за још неке далекосежне потезе, без којих би Украјина данас свакако била још више “позападњачена”. Видевши погубност деловања језуитских унијата који су подржавали нацистичке бандеровце за време Другог светског рата и свестан огромне улоге РПЦ у победи над нацизмом, Стаљин се заложио за доношење изузетно важне одлуке. Тако се на “Љвовском” сабору клирика и мирјана Украјинске Гркокатоличке Цркве одржаном 8-10. марта 1946. године, укида Брестска црквена унија из 1596. године и УГКЦ се присаједињује Руској Православној Цркви. Хрушчов који је после Стаљинове смрти поново покренуо страшни прогон РПЦ, није могао угађати ни унијатима, па је све до доласка Горбачова папска јерес била без институционалне организације у Украјини. Хрушчов је урадио нешто што није пало на памет чак ни русофобу Троцком – присајединио је руски Крим Украјини. У фебруару 2000. године у Ватикану, приликом сусрета Михаила Горбачова са папом Јованом Павлом II, договорена је и поновна регистрација унијатске цркве. Римски прозелитизам је чудовишно безочан, па већ 2005. године седиште УГКЦ се из Љвова пребацује у Кијев. “Десни сектор”, “Тризуб”, “Свобода”, “Мајдан” и слична достигнућа позападњачене Украјине, добар су показатељ шта у једној земљи за непуних четврт века могу да учине папини унијати под руководством језуита, кад им се дају одрешене руке. Да додамо да је у време Горбачов-Јељцинске смутње,1991. године отворен језуитски “Институт светог Томе” у Москви, али да је затворен у августу прошле године.
Још један ударац на руску националну свест у Украјини, представљао је црквени раскол са краја ХХ века. Митрополит Филарет био је Егзарх Украјине при РПЦ од 1966 до 1990. године. Овај подмитљиви и властољубиви епископ и сарадник тајних комунистичких служби, био је Местобљуститељ РПЦ после смрти Патријарха Пимена. Већ је у својој властољубивости себе видео на месту Патријарха Московског, али Сабор РПЦ је за новог Патријарха изабрао Алексеја II. Сујетни и повређени Филарет користи Горбачов-Јељцинску смутњу и распад СССР-а, враћа се у свој Кијев, напушта Московску Патријаршију и под паролом “независна држава – независна црква” проглашава Аутокефалну Украјинску Православну Цркву Кијевске Патријаршије. Сабор РПЦ га 1997. године предаје анатеми. Та секта је преотела неке храмове од РПЦ и премда је крај таквих расколничких дружина увек исти – после смрти творца раскола, следи унутрашња свађа до самоуништења – ипак је то још увек жива рана на ткиву РПЦ. Поготово кад имамо у виду да Кијевска Митрополија више не егзистира као егзархат РПЦ као у Белорусији, него као аутономна Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије. На жалост, по добијању те аутономије (такође период Горби-Јељцин издаје), “западњаци” јачају и у окриљу УПЦ МП, где данас имамо један број епископа, благо речено, чудног односа према руском народу.
Процес “западњачења” у Русији почиње са епохом Петра Великог, почетком XVIIIвека. “Окно у Европу” које је прорубио Петар Велики имало је свакако и својих позитивних страна, али је то грубо и насилно западњачење у многим сферама руског живота оштетило главног носиоца “имуно-система” Монархије – вековима стварани православни поглед на свет. Био је то на жалост, почетак једног процеса који се 1917. године завршио крахом руске православне државности. Јудин дух среброљубља који је одавно захватио душе милиона западних људи, којима је Отаџбина = новац, а религија = профит, почео се пројављивати и у Русији (процес “западњачења” у Србији почео је са лажним просветитељем Доситејем). Све док се исток и југо-исток Украјине не сете својих корена и не почну се опирати на темељне принципе руске православне цивилизације, смутња ни међу њима неће бити потпуно превладана. Што се тиче западне Украјине, плашим се да је настројење неправославних Украјинаца у тим регионима Украјине, идентично настројењу некадашњих Срба који су после примања римокатолицизма, првом приликом напунили бездан јаме телима своје православне браће. Ако неки православац мисли да је могуће постићи некакав договор са присталицама сајентолога Јацењука, баптистичког пастора Турчинова и вођа полумистичног пројезуитског “Тризуба” и “Десног сектора” и њима сличних – грдно се вара. Наводим цитат унијатског свештеника Михаила Арсенича из Коломинске области Ивано-Франковског региона, усред распламсавања “мајданске смутње”): “Позивам: Револуција! Револуција!… Ја не знам како је могла мајка да храни својим грудима човека који се данас налази у Партији Региона. То нису деца своје мајке, то су курвини синови!… Само уз помоћ атентата можемо водити борбу! Са непријатељем нема другог разговора, осим разговора мецима! Шума листа и свако наше срце призива – узми оружје у руке и одбаци страх!…”.[2]Шта рећи на овакву “проповед” унијатског свештеника? Кад се изда Христ, иза тога се издаје и народ и Отаџбина. Каинов печат гори на челу потомака унијата не дајући им мира ни спокоја, ти људи суштински немају веру, жиг издаје их покреће на борбу до истребљења против Православља.
Из свега реченог може се извући одређени закључак. И Србима и Русима Господ је одредио величанствен али истовремено тежак Крст, првима да буду стуб Правоверја на Балкану, другима да буду народ-богоносац, заштитник православних светиња. Увек кад су били у служби те крстоносне мисије, када су били свесни вишег смисла свог постојања – благодат Господња би се обилно изливала на наше народе. Када би се одрицали тог Крста, благодат би одступала и наилазили су периоди страшних смутњи, па чак и ропства. Историјско искуство и Руса и Срба је показало да је религиозна свест једина брана продору ропства и најамничког духа. Због тога се може са сигурношћу рећи да залагање за промену свести свог народа представља издају свог народа, да “планетарни патриотизам” позападњачених Срба укида отаџбински патриотизам. Данас су ђавоимани људи греховно безумље заштитили законом, па се апсолутно зло данас оваплотило у политичко-правном систему западних држава и оне на све начине покушавају да то апсолутно зло наметну као политичко-правну норму целом свету. О томе треба да размишља српска елита, од црквене, преко универзитетске, просветне, научне, културне… Беспоговорно ћутање елите зарад очувања некаквих првилегија, довело је данас Украјину до овога до чега је дошла. Слична ствар је и са српском интелигенцијом код које се угасило кандило вере, како би то лепо рекао владика Николај, па код безбожне интелигенције данас царује гордост, уображеност, сујета, меланхолија, злоба, апатија… Држава Србија штампа уџбенике из “бошњачког” језика за простор Рашке области, а о томе ћуте наставници и професори српског језика, ћути Универзитет, ћути САНУ, ћути и СПЦ… У тренутку духовне окупације Србије, кад најамнички српски медији воде масован психолошки рат против сопственог народа, кад су људи потпуно дезорјентисани разним “измима”, српска елита је дужна да правилно оцени пре свега религиозно-духовне узроке наше трагедије, да јача свест народа о вишем смислу његовог постојања, да непрекидно указује на велике примере благочестивог херојства из историје свог народа – уколико жели његово духовно уздизање и препород своје државе. Како би са “руским пролећем” ускоро дочекали и “српско пролеће” уместо мајданског сумрака, у нади да ће после поновног почетка сабирања руских земаља које је започело са Кримом, почети и сабирање српских земаља.Тада ће се и поменуте “црнке” са почетка текста, попут бубашваба разбежати по ћошковима.
