Историјски догађај као модел за размишљање на постављену тему. У односима између народа, као и у односима између појединаца, постоје историјски догађаји код којих се срећу сви типични нацонални ставови, реакције и предрасуде, чиме они далеко превазилазе конкретне историјске факте. Својом општошћу ови историјски догађаји представљају незаобилазну лектиру за изградњу и успешно вођење једне озбиљне националне политике. Када су у питању српско-руски односи у ред таквих историјских догађаја спада Букурешки мировни уговор од 1812. године. Због тога, али и због сложених околности у којима је настао, ондашњих дијаметрално супротних српских и руских националних позиција и очекивања, као и услед различитих оцена његовог домета, како од савременика, тако и од каснијих тумача, Букурешки уговор од 1812. представља репрезентативну арену за сучељавање аргумената на тему – када и колико су нам (Србима) Руси помагали.
Букурешки уговор: историјске чињенице. О Букурешком уговору чињенице, укратко, говоре следеће: њиме се завршио руско-турски рат започет 1806. г. У току овог рата дошло је до војне руско-српске сарадње, захваљујући којој је 1809. г, после пораза на Чегру, избегнут потпуни слом устаничке Србије. Резултат српско-руског војног савезништва било је ослобођење од Турака Источне Србије 1810. г. и заједничка победа у боју на Варваринском пољу. После неколико година ратовања, без значајнијег успеха на руској страни, под вођством новог команданта Дунавске армије, генерала Кутузова, мада малобројнија, руска војска је сјајном победом код Рушчука, 29. 11. 1811, натерала Османску царевину да тражи закључење мира. Мир је преко био потребан и Русији, јер је већ од пролећа 1810, после женидбе Наполеона са аустријском принцезом, постало јасно да ће крхки француско-руски савез из Тилзита и Ерфурта, заменити француско-аустријски савез, који ће имати само једно копчу и једну мету – Русију. Полазећи од извесности будућег уједињеног европског напада под Наполеоновим заповедништвом, петроградском двору се журило да миром са Турском обезбеди своје јужно крило, те тако макар за отоманску Турску бројчано смањи уједињени антируски блок. Зато је још у фебруару 1810. цар Александар Iопуномоћио команданта Дунавске армије да може да приступи преговорима о закључењу мира са Турском. Интерес српских устаника био је, чинило се тада Карађорђу и већини старешина, сасвим супротан руском. Он је најјасније изражен у Карађорђевом обраћању 1810. године Милану Обреновићу, Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу, да Срби сами не могу ништа да учине – ако росијска војска не дође. Укратко, колико је руски интерес налагао закључење мира са Турском, толико је судбина устаничке Србија зависила, као и 1809. и 1810. године, од руског останка у рату против Порте. Имајући то виду, М. Екмечић закључује: „Наполеонов поход на Русију 1812. представљао је почетак агоније Српске револуције (Првог српског устанка)”.1)
Букурешки уговор потписан је 16. (28) маја од стране преговарача генерала Кутузова и Ахмед-паше, а цар Александар Iратификовао га је 11. (23) јуна, само дан пред Наполеонов упад у Русију. Турска је због општеевропских прилика и ситуације у којој се нашла Русија суочена са Наполеоновим нападом, одуговлачила ратификацију мировног уговора, уз сталне притиске Аустрије, а посебно Француске, да настави рат са Русијом. Преговарачка позиција Русије у односу на Турску додатно је била отежана миром који је Енглеска још 5. 1. 1809. закључила са Турском, гарантујући у целини њен територијални интегритет.
Осма тачка Букурешког уговора односила се на устаничку Србију и њом је била предвиђена општа амнестија за српске устанике, предавање старих утврђења у турске руке, а рушење новоподигнутих утврда, и најзад, обавеза Порте да на српску молбу дарује Србима унутрашњу управу, према моделу аутономије коју су уживали становници грчких Архипелашких острва.2)
Међутим, српске устаничке старешине нису хтеле да чују за предају утврђења Турцима. То потврђује писмо које је Карађорђе 10. (22) јула упутио главнокомандујућем руске Дунавске армије адмиралу Чичагову, као и писма руског незваничног представника у Србији, Ф. И. Недобе упућена адмиралу Чичагову од 25. 7. 1812. и руском конзулу у Букурешту Л. Г. Кирку од 3. 2. 1813. године.3)Тај део Букурешког уговора био је Србима после једанаестогодишњег живота без турских војних посада – раван капитулацији. Стратегија несложних Србијиних устаничких вођа сводила се на покушај вођења самосталних преговора са Портом, при том они су невешто симулирали да им је било непознато да руско-турски мировни уговор садржи било какву клаузулу која се односила на Србију. Описујући српски и турски однос према Букурешком уговору, правни историчар Д. Јанковић истче, како „очигледно ни једна страна, ни српска, ни турска, нису водиле рачуна о постојању Букурешког уговора; оне су разговарале и преговарале као да тај руско-турски уговор не постоји, као да их он уопште не обавезује”.4) Истовремено, од покровитељке Русије се очекивало да у условима Наполеонове инвазије на Русију, а противно одредбама мировног уговора који Србију враћа под турски суверенитет, задржи у Србији војне јединице и у Београду именује једног званичног конзула. У српским безуспешним покушајима да са Портом отпочну преговоре мимо неприхватљивог Букурешког уговора, прошла је читава година, током које је Турска чекајући повољне спољнополитичке околности вребала тренутак за ратни обрачун са устаничком Србијом. Руска стратегија упорног убеђивања Срба, пре свега посредством Недобе и цариградског конзула Италинског, да је у њиховом најбољем интересу да Турцима предају утврђења и тиме покажу добру вољу за извршење 8. тачке Букурешког уговора – остала је без успеха. Једноставно, разговор између српских старешина и званичне Русије 1812. године био је разговор глувих и он је, како је предвиђао у својим депешама из Београда Ф. И. Недобa, најављивао брзи крвави слом устаничке Србије.
Спољнополитичке и војничке недаће Русије одувек су биле прави тренутак за почетак војничког покоравања Срба. Поход Османлија на Србију отпочео је у јулу 1813, оног тренутка када се сазнало да је код Лицена и Бауцена Наполеон извојевао победу над Русима и Прусима, чиме је опстанак руско-пруског савеза био доведен у питање. Све једанаестогодишње српске ослободилачке политичке тековине, стечене у херојском устанку, за само три месеца збрисане су у крви турске освете и терора. Већина устаничких старешина, на челу са Карађорђем, напустила је Србију, обраћајући се у тим тренутцима за помоћ и заштиту руском цару и најзад насељавајући се на сигурном – у руској покрајини Бесарабији.
Поједини српски писци о Букурешком уговору. Описујући стање после пропасти Првог устанка, Стојан Новаковић, иначе у свом јавном раду ненаклоњен Русији, вели следеће: „Тако је завршен први српски устанак започет пре сто година. Посленицима његовим и целоме ондашњем народу чинило се у тај мах да је све пропало, јер је изгледало као повраћено у стање, пре 1804. године… Остала је била, међутим, једна једина скупоцена тековина нетакнута. То је свечано признање Портино у осмом члану Букурешког уговора да се Србима даје њихова унутрашња аутономија… Међународни Букурешки уговор био је средство којим су заиста спасени сви плодови првога устанка од првог до последњега, осим јединих градова у Србији. Тај уговор је помогао кнезу Милошу 1815. више но ишта друго”.5) Правна анализа 8. тачке Букурешког уговора, коју је дао Д. Јанковић, до краја изоштрава оцену о значају овог руско-турског уговора за рађање нововековне српске државности: „Да није било 8. тачке Букурешког уговора, те правне основице о којој и на којој су Руси и Срби, као на свом јаком правном упоришту годинама и деценијама водили политичку и дипломатску борбу (помагану каткад и ратом) за потпуну слободу, тј. за пуну унутрашњу аутономију Србије, питање да ли би се без ње када (посебно с обзиром на познату упорност, одуговлачење и непопустљивост Турака, у дипломатским преговорима) успела да оствари та слобода и аутономија”.6) Историчар М. Гавриловић о Букурешком уговору је писао следеће: „Стање ствари које је засновао у Србији први устанак, само по себи, није имало никакве правне основе. Пре Букурешког Уговора, Србија је била једна отоманска област у стању побуне. Тим уговором, и поред свега поштовања према султановим правима, Србија је била одвојена од Отоманске царевине, и постала је једна територија са засебним повластицама, једно политичко биће – и некадашња раја постала је у својим границама скуп грађана са признатим правима”.7)
Пропагандно извртање чињеница. Како прегледно и подробно доказује В. П. Грачев, првобитно незадовољство српских вођа одредбама Букурешког уговора, пре свих Карађорђа, о чему сведочи и писмо грофа Ивелића Чичагову од 15. 12. 1812, тенденциозно је искоришћено од стране западних историчара као аргумент за тезу „о недоследности, вероломству и агресивности балканске политике Русије у другој половини XVIII и XIX веку”.8) Овој псеудонаучној тези, плански створеној да би служила као пропагандна потпора империјалној западној балканској политици, додатни материјал су пружили и поједини српски историчари. Њихова главна теза садржана је у ставу који су коаутори „Нове историје српског народа” изразили речима, да када је у питању Букурешки уговор „од српских устаника су дуго скриване његове неповољне одредбе”.9) Увид у међусобне депеше кључних актера ондашње руске политике, а посебно депеше које је адмирал Чичагов 15. 7. упутио Карађорђу и Карађорђево писмо Чичагову од 18. 7. 1812, јасно говоре о томе да је само дан после ратификације Букурешког уговора од стране турског султана, адмирал Чичагов упутио агенту Недоби у Београд копију текста Букурешког уговора, како би он са садржајем уговора упознао српске прваке. Пре ратификације од стране султана, не само да је због интрига и опструкција западноевропских држава била неизвесна његова судбина, већ уговор пре тога није ни производио никаква правна дејства. Наравно, да се овакав историјски нетачан закључак у „Новој историји српског народа”, састављеној под уредништвом Д. Батаковића, не може повезати са научно-методолошком неутемељеношћу аутора, већ са прозападном идеолошком правоверношћу петооктобарских идеолога – Батаковића и његових револуционарних сарадника (М. Ст. Протић, Н. Самарџић и А. Фотић), чија је „Нова историја” написана како би обликовала (не)историјску свест ЕУропских „новосрба”.
Образац за развијање русофобије. Овакво искривљено тумачење руског односа према Србима у време закључења Букурешког уговора садржи све типичне стереотипе од којих се и данас у западним пропагандним кухињама пажљиво и систематски гради теза – да Русија никада истински није помагла Србе. Како је овај мамац намењен, пре свега, малодушним, нестрпљивим и по правилу слабо обавештеним српским патриотама, њиховом моралном и интелектуалном укусу и стању прилагођен је избор чињеница које се фалсификују, као и сам метод кривотворења.
Видокруг српског читаоца плански се редукује на локалне српске прилике, због чега по правилу изостаје озбиљније представљање општеевропског политичког оквира и позиције Русије у њему. Целовита историјска представа догађаја који су потресали Европу почетком XIX века показала би сву озбиљност ондашње свеевропске претње по опстанак руске државе, а крај православне Царевине, како је показала 1917. г, крај је и наде за остварење српског плана националног ослобођења и уједињења.
Стварна трагедија српског народа, каква је била она из 1813. и 1814. користи се као аргумент за тврдњу о неосетљивости и себичности руске империјалне политике на Балкану. Атмосфери националне трагедије библијских размера не погодује улажење у питање личне одговорности устаничких старешина, славних националних имена, за исход Првог српског устанка.
При томе се свесно прећуткују кључне историјске чињенице без којих нема потпуне и тачне представе о мери и значају руске помоћи Србима и правим кривцима за трагични крај Првог устанка.
Као прво, у неколико службених депеша министра иностраних послова Русије, Н. П. Румjанцева, јасно се још од 1810. истиче стална брига руског двора, јер „Његово Царско Величанство посебно уважава српску нацију”, да „на чврстим основама учврсти њено благостање”. При том, ондашња руска балканска политика не пати од геополитичке нереалности, већ је јасно опредељена максималним и минималним циљевима. Максимални циљ је српска независност, минимални унутрашња аутономија и њено касније постепено прерастање, под руском заштитом, у пуну сувереност. Доцнија руска снажна дипломатска и војна акција на реализацији 8. тачке Букурешког уговора, као стожерна тачка руске балканске политике у периоду од 1816-1830, на најбољи је начин потврдила озбиљност руских обећања изражених у обраћању грофа Ивелића, да се „верност и приврженост његовог царског величанства према врховном вожду и целом српском народу, не само неће умањивати, већ ће са истеривањем непријатеља иза граница Русије њих потврдити сами догађаји”.
У исто време, српске старешине, на челу са Карађорђем, испољавају снажно властољубље, неслогу, нереалне политичке процене и потпуну личну и политичку недоследност. Испред жеље за очувањем власти, по много чему схваћене у отоманској спахијској традицији, код њих измичу многи морални, национални и политички обзири. Министар Румjанцев у једној депеши од 16. 1. 1810. подвукао је како су се Срби, „мада су увидели бригу за њих нашег високог двора, који је пружио обилату помоћ да на сваки начин помогне одбрани њихове отаџбине, при првој својој недаћи склонили под покровитељство друге државе са којом смо ми тада били у рату”. Реч је о 1809. години када Карађорђе нуди Аустрији, која се налазила у рат са Русијом, да постане покровитељ Србије. Да није реч о изузетку у понашању српског вожда, говори и мисија Р. Вучинића у Француској, где се једном другом крвном непријатељу Русије – Наполеону, нудило туторство над Србијом.10)Међутим, политика руског двора не пада на сличним искушењима, па министар Румјанцев закључује, како „неосврћући се на несталности српских првака, цар не престаје да их штити својим покровитељством”. Царска дозвола да се несрећне српске старешине, интерниране у Аустрији, чије су им власти привремено одузеле све покретне ствари, помогну и сместе у Русији, недвосмислено на делу потврђују чврстину руских обећања. Такође, руски званичници јасно у својим депешама одвајају вероломне старешине, од обичног народа, који је када су у питању стварне прилике и перспективе српског устанка, као и јемства Букурешког уговора, живео, како истиче Италински, у потпуном „незнању”. Највећу цену нералних властољубивих амбиција српских старешина, испољених кроз одбијање Букурешког уговора, није платила Русија, већ српска сиротиња остављена од својих пребеглих вођа на милост и немилост старом крвнику.
За разлику од Русије, Аустрија и Француска све чине да заштите турски суверенитет, а прва не само да не хаје за терор над Србима, већ 1809. затвара границу за дотурање Србима оружја, муниције и других потрепштина, истовремено материјално помажући турско наоружавање за поход на Србију. Српске бегунце после пропасти устанка, Аустрија масовно присилно мобилише као топовску храну за рат против Наполеона.11) Став западних држава према српском националном ослобођењу најотвореније је тада изразио чувени гроф Метерних: „Још не видим Србију потпуно покорену, против чега уосталом немам ништа”.12) Уз то, како руски, тако и српски извори показују да су први творци пропагандне тезе о злоупотреби Срба од стране Руса – били аустријски жбири.
Стара антируска пропаганда и садашње Србијине вође. После 201 године од Букурешког уговора, нови српски властодршци, предвођени А. Вучићем, обмањујући сопствени народ у погледу стварне снаге Резолуције 1244, Евроазијске уније и извесности и озбиљности руске политичке, екомске и војне понуде Србији, заштиту и сарадњу историјски провереног српског пријатеља трампе за туторство древног српског непријатеља. Наравно, као и 1809. и 1810. западно покровитељство је потребно зарад очувања, по сваку цену, споствене власти и привилегија, а ту се руска заштита, окренута интересима српског народа као целине, свакако чини недовољном. И овог пута српски Европејци, док свим снагама подржавају медијски исфорсирану тезу „да нас је Русија заборавила”, сами насилно испоручју Србе са КиМ њиховом крвнику Х. Тачију. Уз то, плански заборављају да постоје Срби ван „Србијице” коју им је Запад исцртао, па Србе у РС претварају у Босанце, а постојање Срба и СПЦ у Црној Гори потпуно игноришу. Ништа ново, јер је и краљ Милан Обреновић својим аустроподобним србијанством заборавио на прекодринске Србе, а у односима са цетињским двором први је посејао отровно семе братског раздора.
Чињенице већ сада говоре да ће српски народ, не буде ли ове јесени одбранио своју државу и њен уставни поредак, тако што ће изградњом покрајинских структура на КиМ и бојкотом избора сахранити правно и морално наказно мртворођенче – Бриселски споразум, поново услед властољубља и авантуризма својих вођа доживети нову 1813. годину. Данас, за разлику од 1813, српски народ, биолошки и духовно исцрпљен после три таласа западњачења (напредњачко-милановско, у Краљевини и Брозовој Југославији), тешко би изнедрио нови Таковски устанак, у коме би била повраћена лична и политичка грађанска права изручена САД и ЕУ, заједно са државном сувереношћу, током тзв. бриселских преговора. То би за Русију значило да уместо духовно најсроднијег савезника – политички слободног српског народа, на кључној евроазијској трансверзали добија НАТО колонију.
1) М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Иторија Срба у Новом Веку (1492-1992), Београд, 2008, стр. 194Ч
2) О Букурешком мировном уговор и догађајима око њега консултавани: S. Novaković, Vaskrs države srpske у Vaskrs države srpske i druge studije, Beograd, 1986;D. Janković, SrpskadržavaPrvogustanka, Beograd, 1984; И. Пржић, Спољашња политика Србије, Београд, 1939; М. Гавриловић, Спољашња политика Србије у XIXвеку, Из новије српске историје, 1926; В. Поповић, источно питање: Борбе за опстанак Османлиске царевине у леванту и на Балкану, Београд, 2007; М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005;
3) Све у тексту наведене депеше објављене су на сајту Восточная Литература: http://www.vostlit.info/Texts/Dokumenty/Serbien/XIX/1800-1820/Perv_serb_vosst_1/index.phtml?id=8287
4) D. Janković, SrpskadržavaPrvogustanka, стр. 184;
5) S. Novaković, Vaskrs države srpske, стр. 152;
6) D. Janković, SrpskadržavaPrvogustanka, стр. 189;
7) М. Гавриловић, Почеци дипломатских односа Велике Британије и Србије, Из новије српске историје, стр. 102;
8) В. П. Грачев, Сербскийвопрос на преговорах 1812 г. между Россией и Турцией о заключении Бухарестского мира, http://www.srpska.ru/article.php?nid=12015Интегрални текст у „Славяноведение“, №1, 2001. С.2-17.
9) Нова историја српског народа, прир. Д. Батаковић, Београд, 2006, стр. 142;
10) М. Гавриловић, Спољашња политика Србије у XIXвеку, стр. 16-22; Р. Љушић, Вожд Крађорђе, Београд, књ. 2, 2000, стр. 42-54; О превртљивости и недоследности српских првака у освит њене нововековне државности писао је и Светозар Марковић, истичући како су се они „час ослањали на Турску, час на Русију, а час на народни устанак”. У врло инструктивном чланку са занимљивим закључцима и историјским паралелама Ј. Гускова, Идеје Светозара Марковића и савремена криза на Балкану, Зборник Живот и дело Светозара Марковића, Београд, 1997, стр. 185-192.
11) В. Поповић, Метернихова политика на Блиском Истоку, Београд, 1931, стр. 32, 34;
12) Р. Љушић, Вожд Крађорђе, стр. 171.
