In memoriam СЛОБОДАН И БОРИСЛАВ МИЛОШЕВИЋ

367

 

29.јануара је умро један од великих Срба нашег времена. Овоземаљски живот је завршио бивши редовни и опуномоћени амбасадор Југославије у Русији, Борислав (Светозара) Милошевић. Најчешће су га називали „брат председника Слободана Милошевића“ на шта је он, шалећи се, одговарао: „Нисам ја његов брат, већ је он  мој. Ја сам старији.“ Да, Борислав је био пет година старији од Слободана, а свог је млађег брата надживео седам година. Њихови животи и судбине су били нераскидиви. Оба су их посветили служењу Отаџбини – Југославији. А то се, наравно, није десило случајно. Детињство им је прошло у тешко ратно време, а чврст темељ за живот су им дали и отац, и мајка, и бреме ратних година. Бориславови и Слободанови родитељи су помагали партизанима који су се борили против фашистичке Немачке, у њиховој кући су сакривани комунисти.[1] „Живели смо у Пожаревцу, – причао је Борислав Милошевић. – Тамо нас је затекао рат, а  брат је рођен 1941.године. Сећам се дана окупације: живело се тешко, гладно, било је страшно, неретко су Немци вешали партизане које су ухватили“.[2] После неколико деценија, када су оба брата почела да раде у државној служби, и сами су морали да се боре са, како се чинило, још увек непобеђеним фашизмом. И то – борећи се на првој линији, јер је Југославија на размеђу два века, 20. и 21, постала главни фронт борбе Запада у коме је фашизам све више надвладавао, са силама отпора. И Борислав се, то је сасвим сигурно, заиста поносио млађим братом. Мислим да је без обзира на све невоље, то била и његова срећа. Са поносом је често и у својим јавним иступањима, и при нашим сусретима с њим, говорио: „Слободан је морални победник“…[3]

Борислав Милошевић је рођен 4. јула 1936.године у Црној Гори. Од 1970. до 1975. је радио као саветник Амбасаде Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у СССР-у, присуствовао је свим преговорима Јосипа Броза Тита са руководством Совјетског Савеза. Од 1985. до 1989. био је југословенски амбасадор у Алжиру. А у време раста кризе око Југославије, 1998.године је постављен на место руководиоца дипломатског представништва Савезне Републике Југославије у Москви. Вероватно је у то време то била најсложенија дипломатска мисија. Пошто је Југославија растурена, припремано је рушење Србије и председник Слободан Милошевић је схватао да се спрема директна агресија. Управо се у том периоду пред амбасадором Б.Милошевићем нашао задатак  да учини све што је у његовој моћи како би агресија била спречена. То је било могуће учинити само у Русији. На жалост, агресија се није могла спречити, али ако се запитамо да ли је југословенски амбасадор учинио све што се могло учинити, одговор би био „Да, заиста јесте!“ Када је 2000.године у Србији дошло до државног преврата и председник Милошевић био предат Хашком трибуналу Борислав је активно учествовао у припреми одбране бившег председника. Он је припремао сведочење најважнијих сведока на процесу – руских сведока Н.И.Рижкова, Ј.М.Примакова и Л.Г.Ивашова. Ти сведоци нису само доказали Милошевићеву  невиност, већ су указали и на стварне кривце рата на Косову. Није било  случајно што је, на пример, у току сведочења Ј.М.Примакова (који је у највећем делу сведочио у својству бившег руководиоца Обавештајне службе Русије у иностранству) тужилац толико престао да влада собом  да је  почео да прети сведоку. То је био очигледан знак да је сведочење Примакова оборило не само оптужбе тужилаштва, већ и сам Међународни трибунал за бившу Југославију  као оружје рата против Југославије. Доцније је Борислав  Милошевић организовао и публиковање тих сведочења на руском језику.[4]

Неколико недеља пре Бориславове смрти изашла је његова књига „Балкански лом“[5]  (или: „Балкански заокрет“) у којој се описују догађаји 1999 – 2012.године. Књига је велика, скоро 700 страница. Припремао ју је дуго, тешко, упорно је текст за који се чинило да је потпуно спреман за штампу редактовао – поново и поново… Умирући, замолио је своје пријатеље: „Обећајте да ће, шта год да ми се деси, књига ипак изаћи“. Та књига је била последња важна ствар у његовом животу.  Ипак је успео да књигу види када је већ изашла из типографије – захваљујући Јекатерини Фјодоровној Глушик, која је специјално допутовала у Београд, да би је показала Бориславу. Она представља важан историјски извор о догађајима у Југославији и у вези са њом крајем 20, почетком 21.века. Борислав Милошевић је био дубоки аналитичар. Његова анализа ситуације на Балкану дозвољава да се виде не само узроци конфликта, већ и његова усмереност. Без обзира што је агресија против Југославије за Борислава представљала и личну трагедију он је знао да сагледа и анализира те догађаје у широм контексту. Б.Милошевић је говорио да иза стрмоглавог напада Запада на југ Евроазије, на сировинске ресурсе Закавказја, Каспија, Блиског и Средњег Истока, југословенска криза па чак и ширење НАТО-а на исток представљају појаве од регионалног значаја.

 Последње године свог живота Борислав  Милошевић је проживео у Русији. У њој су га не само поштовали, већ и волели. Са сигурношћу могу да тврдим да је и он волео њу. А руски је говорио боље од многих Руса. Причао је: „Ја сам руски волео још од младости. Почео сам да га учим сам, читао сам очеве књиге, совјетску прозу, могло би се рећи – залепио сам се за њега“.[6] Сви ми који смо знали Борислава Светозаровича Милошевића прихватали смо га не само као Србина, већ и као Руса. Русија је за њега постала његов прави дом. И зато није било случајно што је лежећи у београдској болници, када је осетио да му је мало боље, почео да се спрема за повратак у Москву, говорећи: „Време је да се иде кући.“

Слободан и Борислав, браћа Милошевићи, били су у првом реду борбе против светског зла које је покушавало да њихову отаџбину уништи и њихов народ сломи. Њихова борба није била само државна и дипломатска, већ и метафизичка. Обојица су своју главну битку извели достојанствено и часно. Ми ћемо тек морати да оценимо улогу коју су та два знаменита Србина одиграла у светској историји. Када је умро Слободан, то је још увек била „непотпуна“ смрт, јер је остао Борислав који је наставио борбу свог брата…

Са одласком Борислава Милошевића завршена је читава епоха, из које није отишао само један од великих синова српског народа, већ и знаменити Рус. Уосталом – зар би требало да се каже другачије?

 




[1]
Борислав Милошевич, «Слободан Милошевич. Фрагменты политической биографии», // Непобеждённый. К 70-летию со дня рождения С.Милошевича». Редактор-составитель Е.Ф.Глушик. Москва. 2011. С.5.

(Б.Милошевић: „Слободан Милошевић. „Фрагменти политичке биографије“,//Непобеђени. Уз 70-годишњицу рођења С.Милошевића“. Уредник-састављач Ј.Ф.Глучик, Москва, 2011,стр.5)

[2] Интервью Борислава Милошевича агентству «Русская народная линия» (31 мая 2005 г.), // Балканский излом, с.278.

(Интервју Б.Милошевића агенцији «Руска народна линија» – 31.05.2005.// Балкански заокрет, стр. 278)

[3] Борислав Милошевич, «Слово брата», // Русский венок Слободану Милошевичу. Москва, Алгоритм. 2007. С.17.

(Б.Милошевић: „Братска реч“,// Венац из Русије Слободану Милошевићу. Москва, Алгоритм,2007, стр. 17)

[4] Говорят свидетели защиты. Суд над Слободаном Милошевичем, Москва, Вече. 2005.

(Говоре сведоци одбране. Суђење Слободану Милошевићу,Москва, Веће, 2005)

[5] Борислав Милошевич, «Балканский излом», Москва, Издательство «Магистр», 2012.

(Б.Милошевић: Балкански заокрет,Москва, изд. Магистр,2012.)

[6] Интервью Борислава Милошевича «Политическому журналу» (17 января 2005 г.), // Балканский излом, с.256-257.

(Интервју Б.Милошевића «Политичком журналу, 17.01.2005// Балкански заокрет, стр. 256-257)