Иницијатива за окончање атлантске окупације Балкана

252

Под покровитељством Владе Црне Горе, 22. маја одржана је конференција „Балканска иницијатива за јачање друштва Југоисточне Европе“. У њој су учествовали, углавном бивши, регионални политичари од прворазредног значаја, познати по својим антисрпским и антируским ставовима, а почасни гост био је Бил Клинтон, амерички председник за чијег мандата је извршена НАТО агресија на Србију и Црну Гору. Да цинизам буде већи, од стране црногорских властодржаца он не само да је представљен као хуманиста и миротворац, већ су они за место одржавања споменутог скупа изабрали Бечиће – лепи приморски градић у коме, чак и у условима државног терора срачунатог на чупање српских корена Црногораца, према попису из 2003. године, декларисани Срби чине 53% становништва.

Но, да се за сада не бавимо анализама, те неподударношћу  номиналног и реалног која из ње произлази. Да видимо шта су за Конференцију рекли њени организатори. Истакли су да је замишљена као „прилика за разматрање кључних изазова са којима се Југоисточна Европа суочава, кроз развој прекограничне и нових модела међусекторске сарадње и јачање сарадње међу лидерима држава региона и њихових пословних заједница“. Тема кључног панела била је: „Две деценије касније – научене лекције, нове идеје и заједничке вредности“. Уњему су учествовали Мило Ђукановић (бивши предсједник Владе Црне Горе а садашњи господар из сенке те државе), Стјепан Месић (бивши предсједник Републике Хрватске) и Милан Кучан (бивши предсједник Словеније), док је некадашњи амерички лидер добио част да одржи уводно излагање у читаву Конференцију. Њиховим излагањима ћемо се позабавити у наставку текста.

Окупационе перспективе

Наступи учесника били су у духу теме. Иако она наизглед делује аморфно, ако се дешифрује, њен смисао је следећи: „Две деценије од почетка тзв. великосрпске агресије, поуке које из тога произлазе, НАТО идеје и евроатлантске вредности“. А учесници су се сложили да је Европска Унија, па на неки начин и НАТО, „безалтернативна перспектива“ земаља региона, док је из њихових излагања, што је и нормално за евроатлантски скуп, провејавало непоколебљиво убеђење да су за готово све балканске недаће криви Срби.

Како је Мило Ђукановић рекао регион треба да помогне да дође до превазилажења „проблема на релацији Србија-Косово, и помоћи Србији да схвати да је Косово независно и да се мора окренути својој европској будућности. Важно је за цијели регион да Србија као највећи вагон у регионалној композицији која се креће ка Европи, буде ако не на челу, а онда при почетку те композиције“.

Ради се о, већ много пута изреченом, безобразлуку, према коме је за настале тензије крива жртва која се како-тако опире, а не онај ко јој наноси зло. Другим речима, проблеми у балканском региону наводно проистичу из тога што Срби, ма колико њихова власт била саможива па и марионетска, неће да прихвате јадну улогу и скучено место које су им наменили самозвани евроатлантски господари света. Због тога непокорни српски народ испашта, а када схвати каква је „реалност“ и са њом се помири, моћи ће да крене путем који га води у бољу економску будућност.

Чак и да је тако, зар би трице и кучине биле прихватљива надокнада за одрицање од виталних националних интереса? Не би. Но, човек који се одрекао својих предака и националне историје, па и сопствених идентитетских идеја од пре две деценије, то вероватно не може да схвати. За њега је, стиче се утисак, све роба. Ништа није свето под условом да може да се прода. На страну сада то да је цела прича о неприхватљивости трговања националним интересима чак и беспредметна.

Нико за одрицање од њих ништа друго и не нуди осим илузија које ће релативно брзо бити развејане, односно не предлаже се ништа друго до укрцавања у евроатлантски брод који полако тоне. Борба за истинску државност и национални идентитет уједно је и залагање за изналажење пута којим би грађани Србије могли да стигну и до бољег стандарда. Одрицање од себе у име евроунијатске „шарене лаже“ и за Србију би било куповина карте за предстојећу евроатлантску катаклизму, у коју грађане своје државе, из личних рачуна, скупа са својом квазизеленашком кликом, енергично гура Ђуканвовић (он и његови пајташи немају никаква, чак ни црногорско-зеленашка убеђења, већ само изговоре за саможиво деловање).

Усташке небулозе

У наставку излагања бивши председник Црне Горе оценио јеи да је од велике регионалне важности да Македонија што пре уђе у НАТО савез. „Мислим да се минимизира проблем који постоји у Македонији, јер није проблем само у великосрпском национализму, постоје и други национализми“. На први поглед, изгледа да је мислио на албански експанзионизам. Међутим, да ли је тако? Зар је реално очекивати да НАТО, који је главни промотер албанског екстремизма, сачува Македонију од својих штићеника? Наравно да није! Стога, када Мило Ђукановић помиње неки проблем а нема у виду Србе, очито се ради о Русима! НАТО треба да оконча окупацију нашег региона, или бар са свих страна окружи Србију, пре него што Русија после почне још активније да делује у нашем региону.

По својим дубинским антируским ставовима познат је и некадашњи хрватски председник Стипе Месић. Ипак, овај пут он се ограничио на Србе, и то у њиховој западној држави – Републици Српској. Како је истакао:Илузије оних који мисле да се ентитети могу претворити у државе, морају нестати и зато треба доградити Дејтон или доградити Устав Босне и Херцеговине“. По њему, Загреб је послао јасну поруку Хрватима у БиХ да се морају окренути држави у којој живе и тамо остваривати своја права, али слична порука Србима у БиХ још није стигла из Београда.

Шта нам само рече, наводећи хрватски „светли пример“, један од ратних стубова хрватског експанзионизма. Месић је био део хрватских политичких структура које су покушале да отму што већи комад БиХ, те су спровеле геноцидну акцију „Олуја“, током које не само да је окупирана Република Српска Крајина, већ је и прогнано или побијено њено становништво. Стога, не треба никога да чуди то што док су му уста пуна „европских вредности“ заговара нелегалну једнострану ревизију пуноважног међународног аранжмана. Вероватно мисли – иако се тзв. политички коректно уздржава да то каже – и да са српском популацијом РС ваља поступити као са Србима који су живели северно и западно од ње, а које је буквално или бар посредно „појео мрак“. Ако не и раније, онда је изгледа током некадашњих топлих дружења са хрватским фашистима (усташама) – која је накнадно безуспешно покушавао да негира – Месић упио њихове монструозне идеје.

Време је да пређемо на „беседу“ следећег учесника Конференције. Да се пре тога, опширније се не бавећи елементарним непознавањем чињеница од стране Месића, на њега ипак осврнемо. Република Српска је већ сада држава, а Босна и Херцеговина је државна заједница, и то, према Дејтонском споразуму, ближа конфедерацији него федерацији. Да БиХ није мање од федерације, зар би се један њен ентитет звао Федерација Босна и Херцеговина (односно раније: Хрватско-муслиманска федерација)? Надам се да Месић, правник по образовању, зна да је, по дефиницији, федерација сложена државна творевина која се састоји од више држава које део свог суверенитета преносе на ширу заједницу. У складу са тим, чак су и кантони, од којих је саткана Федерација Босна и Херцеговина, државице. Камоли да други равноправни ентитет БиХ – Република Српска – није држава исписана великим словима. Ако Месић речено није научио, то не служи на част Свеучилишту (Универзитету) у Загребу, на коме је дипломирао. Додуше, када је студирао вероватно се више интересовао за марксизам него за право, али то није оправдање за елементарно незнање.

Логичко јодловање

Ивер не пада далеко од кладе, па се ни говор Милана Кучана није битно разликовао од излагања његових политичких пријатеља. Он је оценио да Брисел „мора много више да се ангажује око Босне“. Јасно је у прилог чега. Не треба нам много маште да претпоставимо, какву „нормализацију односа“ на простору БиХ прижељкују Брисел и Вашингтон, односно Љубљана и Загреб, те у прилог чега би по бившем словеначком председнику требали енергичније да делују. Нема сумње, ради се о даљим притисцима како би БиХ била додатно централизована а Република Српска сведена на њену обичну административну јединицу. И уз то, како би БиХ дефинитивно била увучена у НАТО.

Како се, пре отприлике пола године, говорило у Љубљани, у Бриселу је било планирано да Милан Кучан постане некакав посебни известилац ЕУ за БиХ. Како је тада наглашавао словеначки премијер Борис Пахор – Кучану је требало да буде поверено да припреми анализу стања у БиХ и предложи могуће начине за успех уставних промена у тој држави. Захваљујући храбром држању Бања Луке, такве антисрпске замисли нису остварене. Бар када се ради о Кучановом одрађивању истих, што не значи да неће бити нових покушаја и других кандидата за обављање антисрпских работа.

А словеначки политичар о коме смо говорили: колико је зла Србима раније нанео, са толико ће морати да с задовољи. Осим на вербалном плану, где се ових дана потрудио да искористи шансу која му се указала, и пружи додатни србофобни допринос. При том, као и његов хрватски колега, није био оптерећен логичким раскораком у који је упао. Како је један српски социолог својевремено рекао: „Када интереси вичу, истина се не може чути“. А интереси, у својој острашћености, говоре језиком нонсенса.

Тако Кучан рече и остаде „жив“: „Ако сада постављамо питање како ћемо заједно живјети у једној држави, на примјер Босни и Херцеговини, како ћемо онда заједно живјети у Европској Унији?Није то питање постављао док је делујући са позиција словеначког сепаратизма разбијао Југославију! То му није пало на памет док је говорио о БиХ. Нема везе. Атлантске „вредности“ су, за њега и његове балканске колеге, изнад логике.

Благодети евроатлантског ропства

Готово сигурно, ствари тако стоје и са бившим америчким председником. И када се ради о логици, а и о чињеници да је и он практично антисрпско деловање заменио вербалним. Ипак, када се о њему ради, не треба заборавити да су његова „браћа“ по геополитичком антисрпству још и те како утицајни у америчкој администрацији.

Што се самог Била Клинтона тиче, он је нагласио да се  моли да Босна и Херцеговина „превазиђе разлике и крене даље”. Наравно, путем централизације и даљег потирања српских интереса. Зар би човек који је сејао смрт по селима и градовима наше земље, могао да се моли за нешто друго када се ради о Србима?

Пошто се „помолио“, на крају свог говора, евроатлантски „балкански касапин“ је истакао да Балкан треба да буде интегрисан у ЕУ и НАТО. Знамо каква судбина чека српски народ у „евроатлантском друштву“. Тамошњи центри моћи не желе да нас интегришу да би нама било добро, већ да би они до краја реализовали своје науме. Оне исте које су, из тихе увели у експлозивну фазу спровођења, када су, почетком 90-их година – правећи одскочну даску за предстојећи продор на исток – започели крваво прекрајање српског државно-етничког простора. Срби су за њих „балкански Руси“, а зна се какву су судбину наменили нашој источнословенској браћи.

Боља будућност, ако недајбоже Вашингтон оствари своје науме, какве год имали илузије, не чека ни друге народе европског североистока али и југоистока. Они су за деловање против Срба и Руса само привремено награђени додељивањем дела отетог српског колача. За евротлантске умишљене цивилизацијске мисионаре они су такође постмодерно робље. Када би Вашингтон и његови следбеници завршили опскурни посао који већ деценијама обављају када се ради о Србима и Русима, и они народи нашег региона који су у њему учествовали, дошли би на ред за одстрел. Поданицима није намењено очување идентитета и државности већ пуко служење. О томе би, због себе а не нас, ваљало да размисле бар они политички фактори у Загребу, Скопљу, Подгорици, Софији или Сарајеву, који од силне мржње према Србима нису сасвим изгубили разум.

Колико све њих западни „пријатељи“ цене, најбоље сведоче Клинтонове речи, када је на црногорском приморју пожелео лепу перспективу земљи домаћину – „Македонији“. Ма и није битно што „цењени“ гост није знао у којој се држави налази. Поданицу су поданици, били они Македонци или Црногорци. Шта има везе како се зову? Важно је да буду покорни! И нек се утркују да организују антисрпске конференције налик недавно одржаној у Црној Гори. Обиће им се то, пре или касније, о главе у интересу њихових евроатлантских „заштитника“.