ЈОШ ЈЕДНОМ О „ИЗУЗЕТНОСТИ“ АМЕРИКЕ

187

Рекло би се да јавне изјаве Барака Обаме о „изузетности Америке“  звуче стварно искрено. И мада такав национални нарцизам не представља новост, отворена  и кратковида  надменост главног Американца тера на размишљање. Зар  председник Обама мисли да стварно говори  онако, како мисли и осећа  читава америчка нација? Да ли је та нација баш толико уједињена да пред читавим светом може да се појави као потпуно јединствена? И да ли уопште црнокожи председник САД има морално право да у име свих Американаца изговори: „Ми, Америка“?

За почетак да кажемо да од преко 300 милиона становника САД у процесу управљања државом учествују углавном потомци емиграната из Европе. При том већ преко двеста година најважније позиције у земљи заузимају англосаксонци – у политици, бизнису, у свим важним сферама друштвеног живота они немају баш никакве формалне предности, рекло би се да их никада нису ни имали, али чињеница остаје чињеница: англосаксонци су праве газде живота у САД-у. Они чине убедљиву већину у Конгресу, федералним и локалним органима управе, у министарствима, војним и цивилним установама. Посебно видљиву улогу у свим тим институцијама  играју становници европског порекла, представници финансијске елите.

Та група становника има врло висок стандард, и она представља носиоца традиција „освајача Дивљег Запада“, они су углавном  конзервативни  и стварно, много њених представника верује у сопствену изузетност. Баш у тој групи постоје „затворени клубови“ чији чланови одређују политику САД.

Ако је председник Обама говорио о том делу Америке  ту се, лепо речено, поткрала грешка. Англосаксонци не „жртвују своју крв и свој иметак“ за добро туђе слободе. Бели исконски Американац одавно представља реткост у експедиционим војним јединицама САД-а. У њима се углавном боре лица која припадају сиромашним слојевима других националности, који за новац продају своју крв.

Рекло би се да на страни Обаме треба да буду најмногобројнији бели становници САД – Немци. Њих је у САД приближно 50 милиона. Али они немају посебне разлоге да се специјално поносе историјом своје нове отаџбине. Само је један етнички Немац у читавој историји Америке, био значајан  – председник  САД Двајт Ајзенхауер, херој Другог светског рата. Тај огромни, немачки  део становништва САД углавном остаје међу „просечним Американцима“.

Можда је Председник говорио у име 38 милиона афроамериканаца – потомака црних робова, који још увек нису успели да се сасвим интегришу у „процветалу Америку“? Да ли се његова саобраћа по боји коже  заиста  осећају као мисионари „њеног величанства Слободе“ међу „дивљим“ народима из земаља о којима ништа не знају?

Њихови представници у америчким структурама власти и бизниса представљају појединачне случајеве, међу њима је проценат неписмених и незапослених висок, цветају криминал и нарко-бизнис.  На социјалној лествици они су испод англосаксонаца. Тешко да има основа да они  изговоре: „Ми смо бољи од других народа“.

Можда ће Обамине речи да подржи  42 милиона избеглица из Јужне Америке? Јер, изгледа, они су у САД пронашли себи боље услове за живот него у својој отаџбини – Мексику, Порторику или Еквадору? Тешко је да се то замисли, зато што велики део њих чак не зна ни енглески језик, а живи у затвореним дијаспорама, по унутрашњим законима своје праве земље. Њихов стандард и услови живота су неупоредиво лошији него „исконских“ Американаца. Од њих су и амерички председник, и његови погледи на „изузетност“  далеки до бескраја.

Зато је још теже да се  замисли да ће се Обаминим речима придружити 12 милиона становника кинеских „чајна тауна“, 3,5 милиона Арапа или нове избеглице из Европе и Азије које  живе чекајући да им се стекну услови за „грин кард“. Њихово гледање на америчко друштво има врло ниску тачку одбројавања, и на социјалном плану и њих од староседелаца одваја провалија.

У САД постоје милиони досељеника  из читавог света који су у Америку доспели из Европе и Азије на таласима послератне имиграције.  Међу њима су и Руси, Украјинци, Јевреји, Грци, Италијани, Корејанци, Јапанци. У  тој земљи они су се сместили како су знали и умели, али се сви осећају као „нови Американци“.  Међутим, и они су бескрајно далеко од загарантованих  права и могућности   грађана САД-а, који имају право на затворене клубове и масонске ложе „исконске“ Америке. Чак и ако су изузетно успешни у послу којим се баве – науци или било ком другом.

Ма колико се трудио да у Сједињеним Државама пронађеш „Јединствену Америку“ – нећеш   успети. Таква земља данас не постоји. Постоји конгломерат нација врло различитог социјално-економског статуса и постоји највиша каста  англосаксонских „свештеника демократије“ са тамнокожим председником Бараком Обамом, увек на услузи.

Идеја о америчкој „изузетности“ се формира уз одлуку администрације да се  обустави рад  државних институција САД. То није само ударац на интересе 800 хиљада Американаца који се шаљу на неплаћено одсуство. Влада САД представља највећег послодавца у земљи, тако да ће последице колапса буџета, које ће ударити на све области живота у земљи,  директно или индиректно осетити најмање 3 милиона људи.

А та одлука представља резултат судара политичких група које демонстрирају да је обрачун између њих важнији од интереса суграђана. Наравно, понеко међу америчким политичарима може да изјави да таква ситуација представља највише исказивање демократије.  На то треба да се одговори да амерички тип демократије од самог почетка претпоставља решавање проблема који су се наталожили у друштву преко леђа најбројнијег  дела радних људи.

Примера има баш много, а један од најочигледнијих је принудна експропријација личног злата становништва у периоду Велике депресије. Када је депресија достигла врхунац, у пролеће 1933.године, појавила се наредба председника Ф.Рузвелта, према којој се становништво обавезивало да у року од месец дана преда Федералним резервама злато које поседује, мада се  добро  знало да институција  којој се злато предаје није државна, већ приватна.

„Консолидација ресурса у земљи је неопходна да би се Америка извукла из депресије“ – говорио је Ф.Рузвелт. И злато је предавано. Па шта представља принудни неплаћени одмор  80 хиљада државних службеника у односу на   гигантску пљачку сопственог становништва?  Праву ситницу!

У „изузетној“ Америци није први пут да се проблем решава преко леђа обичних становника, а  да се они ништа не питају. То је та  демократија којом се толико поноси  председник Барак Обама. Мада је теоретски могућа и права демократска варијанта: конгресмени-републиканци одбију да приме плату као и државни службеници, све док се са Администрацијом не постигне одговарајући споразум. То је баш оно, што лежи у традицији „штрајкова глађу“ поштених бораца за правду. Јер они своју плату добијају из државног буџета, а ако им се буџет не свиђа могу на тај начин да изразе и свој однос према њему. Такав поступак законодавца  би код америчког народа изазвао истинске  симпатије.

Међутим, није баш све тако једноставно. „Борцима  за идеју“  се више допало да ситуацију доведу до парализе   апарата који руководи државом, али своје приходе да ипак сачува. Ето – то је америчка демократија: све вам је као на длану.

Зато, ако Обама опет пожели да говори о „изузетности“ Америке, требало би да му се пре тога лепо објасни да суштина те „искључивости“ треба да буде у искључивим правима њеног руководства. А све остале приче – то су куртоазна заклињања америчког „демократског свештенства“ онима који још нису упућени у свету тајну.