Конфронтација између Запада и Русије у вези са „људским правима“ не престаје. Она успорава решавање многих међународних проблема, али Запад демонстрира бесну истрајност која не пристаје ни на какве аргументе. Чак су и укидање „амандмана Џексона-Веника“ амерички законодавци спојили са доношењем „Закона Магнитског“, кад – одједном – нова идеолошка офанзива: амерички недељник Time је чланице вулгарног програма „Pussy Riot“ које су у једном од највећих православних храмова Москве изводиле свој разуздани шоу укључио међу кандидате за звање „Човек године“, а журнал „Foreign Policy“ је те цуре убројао у сто првих „светских мислилаца“ за 2012.годину…
За Американцима не заостају ни Немци. Недељу дана пре посете федералног канцелара Ангеле Меркел Москви у бундестагу је одржана пленарна седница на којој су између осталих питања немачки парламентарци дискутовали о унутарполитичкој ситуацији у Русији и руско-немачким односима. Од 17 тачака резолуције коју је на том заседању донео бундестаг скоро половина се односила на „проблематику људских права“ и недвосмислено терање владе СРН на мешање у унутрашње послове Русије.
Тако немачки посланици од руских власти захтевају следеће: при оцени „претерано сурове“ казне чланицама групе „Pussy Riot“, као и Таисије Осипове, руководити се европским вредностима; инсистирати на истрази о околностима хапшења Василија Алексањана; инсистирати на пажљивој и транспарентној истрази околности смрти Сергеја Магнитског; инсистирати да представници политичке опозиције могу да учествују у развоју савременог репрезентативног партијског система; инсистирати да платформа Петербуршког дијалога буде коришћена за слободну размену мишљења у цивилним друштвима и тако даље.
Све у свему – на Русију, њене органе власти и управе врши се уједињен, координисан, испланиран притисак. А све то личи на огромну аферу која се по сразмерама може упоредити са митом о „глобалној борби са тероризмом“.
Суштина је у томе да у међународном праву нема дефиниције појма „људска права“. Не постоји ни у националном законодавству нити једне државе. Разлике о томе шта је добро, а шта зло, шта је морално, а шта неморално, или праведно и неправедно, које постоје у различитим цивилизацијама Земље (кинеској, индијској,муслим
Први пут је појам „људска права“ уведен у Устав ОУН 1945.године на иницијативу Велике Британије, САД и још неких земаља. При том је у то време у Сједињеним Америчким Државама цветао расизам, а натписи „само за белце“ су били уобичајена ствар, а Велика Британија је представљала највећу колонијалну државу која је користила нељудско експлоатисање многих народа. У Декларацији о правима аутор те декларације Томас Џефердсон је записао да су „сви људи по природи подједнако слободни и независни и да имају одређена права која стичу рођењем… да живе и буду слободни и да имају могућност да стичу и имају својину и да теже срећи и безбедности“, али је при том Џефердсон лично имао фабрику у којој је користио рад деце – робова.
Концепција о „људским правима“, створена у САД, је буквално натопљена дволичношћу чији корен иде у протестантизам са његовом религијом новца и „двојног морала“ који је завладао Америком. Тамо, где Устав УН говори о „природним и нераскидивим правима човека“ мисли се не на права сваког човека који живи на Земљи, већ само на оне управљачке структуре које су створиле владајуће класе Западне Европе и САД. У Устав УН је од самог почетка унет принцип културне асимилације народа, а иза парадне „фирме“ Декларације о људским правима крије се онај исти налог западног поробљивача: натераћемо вас на културу у односима која нама одговара, допало се то вама или не.
Функција мита о лажним свеопштим „правима човека“ се састоји у асимилацији побеђених народа на бази културних вредности победника. Зато су ставови о „људским правима“ укључени у уставе Западне Немачке, Јапана и Италије. Исто то је практиковано и према Русији која је у хладном рату побеђена.
Западна концепција „људских права“ из заједнице њему сличних издваја тип човека-индивидуу
„Људска права“ у таквој интерпретацији не представљају свељудске вредности, већ идеологију Запада која је усмерена на потчињавање Западу остатка света. У савременој светској ситуацији „људска права“ су се претворила не само у инструмент политичке и културне асимилације, већ су у суштини постала предлог за војну агресију, који је озакоњен у Повељи УН. Очигледан пример за то представља рат против Југославије 1999.године.
У интерпретацији смисла људског постојања, ослобођеног од западног митотворства, човекова права су нераскидива од његових обавеза, и она су једнака правима колектива које чува конкретна културна традиција људске заједнице.
Права човека представљају не само израз одређене културе, већ и одређену вољу. Черчил, један од најпаметнијих западних русофоба, једном је написао: „Због својих победа над фашистичком Немачком, Совјетска Русија је постала смртна претња за слободан свет“. Он је захтевао да се „одмах формира нови фронт против силовитог напредовања СССР-а.“ У говору у Фултону 1946.године Черчил је директно полагао наду на јачање „људских права“ као саставног дела крсташког похода Запада против „комунизма“ (када је говорио и писао о „комунизму“ он је увек и само мислио на историјску Русију). Черчилови наследници мада се нису одликовали његовом памећу, ипак су успели много. 1990.године влада СССР-а је, користећи споразуме о људским правима, а ради промене друштвеног уређења СССР-а, објавила да је совјетска држава злочиначка (наредба председника СССР-а о рехабилитацији жртава политичких репресија четврте и пете деценије двадесетог века). Врло брзо после тога дошло је до распада СССР-а са грозничавим „преуређењем живота“ на његовим дотадашњим просторима. Нова етапа идеолошког напада на Русију преко „људских права“ – то је покушај да се оствари план потпуног уништења онога, што није уништено до краја пре две деценије.