Сваки покушај да се пред поплавом радикализма, екстремизма и тероризма сачува минимум интегритета хуманистичког ислама евидентно се показује узалудним, као бескорисна утјеха која не погађа мету. Све гласније, са запада и истока, долазе одјеци незадовољства, подстакнути увјерењем о одговорности ислама за агресивно насиље које се чини у његово име, концептуализовано у окриљу разних интерпретација, тумачења и праксе саме вјере. Мишљење, које се одомаћило као приговор, на који нема адекватног одговора је: ислам има огроман потенцијал деструкције у сржи властитог извора, саме објаве, тако да је одговорност за понашање радикалних група и организација практично неодвојива од самог исламског учења и прописаних дужности.
Истина је да су муслимани данас заостали и, ма гдје били, све мање цијене знање, високу ученост и образовање. Већина вјерника пригрлила је своје групе, странке и заједнице, успјевши потпуно одбацити значај и вриједност науке, тако да је вјерник обдарен разумом присиљен умукнути, енергично ушуткан, заплашен или убијен у појам. Ако глупост још и сад опсједа оне који страхују од трабуњања, аутоматизама, самодопадне предузетности затуцаних вјерника, на површини манифестације ислама не остаје више богзна шта од срамоте која је, до недавно, погађала малоумне и незналице. Напротив, сада баш они владају као господари из неких уреда и бироа, као нове модерне царске дангубе, које су далеко од тога да се зацрвене због свога незнања; напротив, себи на томе топло честитају. Још горе: такви гласноговорници једне милитантне, чангризаве, екстремне и терористичке глупости, која се заклиње на тврдоглаву мржњу према духовним дисциплинама, постају тумачи вјере, неба и земље.
Чим се спомене култура, они хушкају своју публику да звижди свим „непријатељима, цјепидлакама и издајницима“ који не падају у занос пред великим вјерским медијско-рекламним и политичким циркусантима. Они се чак не задовољавају само исмијавањем школе и универзитета, они намјеравају да их истисну и докажу, urbi et orbi, самим својим примјером, да успјех и новац више не пролазе таквим храмовима знања.
Њихова тврдоглава агресивност не подноси да неко универзитетско знање оспорава њихово царство џамијања, јер ништа не смије пркосити њиховој бахатој недотупавости која се размеће својим оружјем: неспособности, неотесаности, нискости и глупости.
Таква вјерска слабоумност искључује и забрањује сваку идеју расправе о било ком животном проблему или догађају, просто зато „јер је Бог тако одредио“, па је свако питање које трага за рјешењем чиста иронија давно одређене и прописане судбине. Славодобитан повратак неписменога у врх вјерске мисли и праксе у исламу збива се под двоструким знамењем гордости и борбе: он више није сиромашан духом, свјестан своје мање вриједности, него бијесна и гласна битанга, која мора ушуткати своје противнике. Од када је дружина насртљивих фанатизованих будала завладала исламом и његовим врједностима, културно, умно биће се почело сматрати идиотом, чудним примјерком тог племена на путу изумирања, које узалуд поштује књигу и размишљање.
Ко год би указао на ову тенденцију у вјери или јој се супротстављао, постајао би жртвом планетарног, умјетног стварања новог „исламског деликта мишљења“ који је аналоган ономе што се некад, код нас, у комунизму догађало непријатељима социјализма и народа. Наводни антимуслимански иступ, који шири исламофобију и расизам, тумачи се као напад на средиште култа и преиспитавање доктрине, што мора бити и под заштитом судова.
Колико је дискриминација уперена против оних чија кривица почива у чињеници да су оно што јесу: либерали, демократе, конзервативци, републиканци… толико се дискусија односи на вјерске говоре, чланке и објављене истине, спорне тачке увијек подложне тумачењу и обликовању, будући да су и саме производ одређених друштвено-историјских околности.
Ислам је, прво након кемалистичке револуције у Турској и Садатове реформе Блиског Истока, а посебно послије Арапског прољећа, у ствари, завађена, подијељена рањена душа и разорена кућа, додатно повријеђена властитим сјећањем на давно изгубљену величину, што је додатно испуњава тугом али и мржњом, злопамћењем.
13. маја 2006. отварајући на Балију самит за бољи развој муслиманскога свијета, индонезијски предсједник Сусило Бамбанг Јудхојоно је, након што је подсјетио да су муслимани били први мондијализатори, са жалошћу закључио: „Међу нацијама које су на различитом степену развоја прихватиле ислам „нема, тј. не постоји ниједна, која би по било ком критерију могла бити сврстана међу развијене. Све су у заостатку по питању знања, финансија и технологије (…) Свијет данас ислам повезује са заосталошћу. То нас љути, но ипак је чињеница да смо заостали. Овисимо о другима кад су у питању све наше виталне потребе(…) Ништа у нашој вјери не говори да не можемо бити развијени“.
Оно што је помпезно названо „арапским прољећем“ није било ништа друго него сирова мржња неписмених хоџа и џихадиста, инструментализованих од стране западних влада и служби. Видљиво испољена мржња за различитост, туробни закључак да добар дио свијета не слиједи Мухамедово учење, ниподаштава га константно, и да зато мора бити кажњен. Ко је данас расположен и способан схватити нелагоду, плиткоумног и необразованог, побожног муслимана у свијету који уопште није побожан; његову тјескобу због плаката и насловница новина који вријеђају Посланика, те стид пред слободним говором, који је тако далеко од догми истинске Божије Књиге.
За неког тко себе сматра јединим посједником Истине, ти обичаји и пароле су увреда уперена против Бога. То је једина понижавајућа мисао која му се јавља.
Нико се није показао спремним да подучи недоучене вјернике како је ипак боље потиснути Истину и увриједити Бога, него силом индоктринирати људе или их масакрирати.
Ислам, у стварности, није још увијек одустао ни од навике да своје жене држи затворене у кухињи, да им главе прекрије велом, њихове сукње учини што дужим, да забрани алкохол, ограничи слободу говора, цензурише кино, позориште и књижевност, да кодифицира толеранцију, како не бисмо покварили ситничаво расположење неколицине богомољаца.
Филозофија, као родно мјесто самог учења, протјерана је из живота и из свијести вјерника.
„Ти треба од мене све да сазнаш.
Саопштићу ти добро заокругљене истине
Као и мнења смртника у којима привид царује“.
У шестом вијеку старе ере, реализујући стари пјеснички мотив „КАТАБАСИС“, силазак у царство умрлих, овим ријечима се Пармениду из Елеје обратила Богиња Правде.
На „Божанском путу“, у летећим кочијама, долазећи до самог небеског размеђа дана и ноћи, Парменид демонстрира стару људску тежњу за искораком духа изван граница практичне стварности и ума оптерећеног њом, данас изгубљену у догми.
То „путовање“ преко свих познатих граница, у покушају идентификације властитог ума и свеопште бескрајне силе коју зову Бог или Природа, као вјечита тежња човјека за бескрајем, за поимањем визије о путу до „створитеља“, до одговора на непознато и несазнато, тај пут у бескрај у Кур’ану је добио име Мираџ и представља духовни узлет свијести човјека из окова тијела, до граница божанске свијести и до ишчезавања у Богу!
Од првих почетака античке филозофије, теогонијских и космогонијских визија свијета до Мухамеда а.с. прошло је више од хиљаду година, али је могућност инспирације била недирнута и развијала се до неслућених размијера. Новоутемељени филозофски концепт Кур’ана углавном се ослањао на визије старих, античких филозофа: Хесиода, Парменида, Хомера, Талеса, Анаксимандра, Анаксимена…Оно најбоље што је античка филозофија, прије Сократа, дала, послужило је као идеална филозофска подлога једној потпуно новој идеји вјерске мисли и службе. Та идеја преданости Богу покушава помирити противрјечно, схватити недокучиво а људском грјеху и страстима супроставити стрпљивост и разум.
У ствари, Бог грчких филозофа различит је од Бога откровења: Врховно Божанство Аристотела или Плотина било је безвремено и неосјетљиво; оно није обраћало пажњу на земаљска збивања, није се откривало у повијести, није створило свијет и неће му судити кад дође крај. Иначе, Аристотел је историју, главну теофанију монотеистичких вјера, одбацио као инфериорну у односу на филозофију. Она није имала почетак, средину и крај, јер је космос вјечно еманирао из Бога.
„ВЈЕРА У РАЗУМ“ – рекао је Мухамед а.с. једном арапском прваку из племена Хавазин, послије битке на Хунејну – дефинишући тако смисао властитог откровења и суштину „нове вјере“: ИСЛАМА! То што се та вјера у свом филозофском дискурсу ослања на античку филозофију није ништа погрдно нити лоше, као ни то што сједињује и признаје сва стара учења, све старе „објаве“ као аутентичну Божију ријеч и вољу.
Можда ту и треба направити одређену дистинкцију; Куран је у свим његовим приказима службеног ислама и његових институција, свих вјерника, доживљен и тумачен као БОЖИЈА РИЈЕЧ, мада се такав утисак не може извести из самог Кур’ана. Нико данас не оспорава да је Кур’ан израз натприродног, Божанског духа, који је сјединио више народа на путу прогреса, науке и филозофије, путу стварања потпуно нове цивилизацијске основе са потпуно новим, цјеловитим погледом на живот уопште.
Перцепција Божје једности била је основа моралности Кур’ана. Исказивање привржености материјалним добрима или вјеровање нижим бићима било је ширк (идолопоклонство), највећи гријех ислама. Кур’ан излијева гњев на паганска божанства на готово исти начин као што то чине и жидовски свети списи, тврдњом да су та божанства потпуно недјелотворна.
Ови богови не могу дати храну или средства за живот; не треба их стављати у средиште живота јер немају моћи. Умјесто тога, муслиман прихвата и слиједи само схватање да је Аллах крајња и једина реалност свемогуће воље, пише у Кур’ану:
Реци: “Аллах је један, Он је онај којем се све обраћа.
Није родио (никога) нити је рођен и Њему нитко није раван”.
Хришћански мислиоци, попут Атанасија, такођер су тврдили да само Створитељ, Извор Свега, има моћ избављења. Они су ту спознају изразили у доктринама о Тројству и Утјеловљењу. Кур’ан се враћа на семитску идеју божанског јединства и одбија замисао да Бог може “родити” сина. Зато учестало и увјерено истичу да „нема божанства осим Аллаха, Створитеља неба и Земље, који једини може спасити човјека и послати му, увијек потребну, духовну и физичку храну. Само ако га признају као ас-Самад, Створитеља свега, муслимани ће прихватити ону димензију реалности која је изнад времена и историје ако желе да се уздигну изнад племенских подјела које раздиру њихово друштво“.
Мухаммед а.с. је знао да је монотеизам погубан за племенско уређење: једно једино божанство као средиште општег обожавања интегрисат ће друштво али и појединца.
Не постоји, међутим, поједностављени појам Бога. Ово усамљено Божанство није биће као ми, које се може познавати и разумјети. Фраза “Аллаху Акбар!” (Бог је већи!), која позива муслимане на салат, прави разлику између Бога и остале реалности, као и између Бога у својој суштини (ал-Дхат) и онога што о њему можемо рећи. А ипак се овај несхватљив и неприступачан Бог желио објавити. У једној раној предаји (сахих хадис по Бухарији) Бог каже Мухаммеду а.с.: „Био сам скривено благо; желио сам се објавити. И зато сам створио свијет, да бих му се објавио“.
Као и двије старије религије, ислам истиче да се Бог види само кроз његове активности, које приближавају његово неописиво биће ограниченом разумијевању људи.
Кур’ан позива муслимане да развијају сталну свијест (таква) о Лицу или Правој природи Бога која их са свих страна окружује: „Гдје год погледаш, ту је Лице Аллаха“.
Као у хришћанској теологији, и Кур’ан види Бога као Апсолут, који једини истински постоји: „Све што је на њој (Земљи) пролазно је, а остаје Лице (особа) твога Господара, узвишено, племенито“.
У Курану, Богу се даје деведесет девет имена или атрибута. Та имена наглашавају да је он „већи“, да је извор свих позитивних квалитета које налазимо у свемиру. Тако свијет постоји само зато што је он ал-Гани (богат и бесконачан); он је онај који даје живот (ал-Мухји), онај који зна све ствари (ал-Алим), онај који рађа говор (ал-Калимах): без њега, зато, неће бити живота, знања ни говора. То је потврда да само Бог стварно постоји и има истинску вриједност. А ипак, божанска имена често као да су у колизији. Тако је Бог ал-Кахтар, онај који влада и који ломи кичму својим непријатељима и ал-Халим, крајње милостиви; он је ал-Кабид, онај који одузима, и ал-Басит, онај који обилно даје; ал-Кафид, онај који понижава, и ар-Рафик, онај који уздиже.
Имена Бога у муслиманској побожности играју важну улогу; она се рецитују, пребирају на куглицама бројаница и испјевавају као мантра. Све то подсјећа муслимане да се Бог којем се клањају не може обухватити рационалним, људским категоријама и да не дозвољава поједностављену дефиницију.
Умјесто да буде вањско, објективизирано Биће, чије се постојање може рационално доказати, Бог је свеобухватна реалност и коначно постојање које се не може уочити као што уочавамо бића која о томе овисе и дио су његовог неопходног постојања.
На жалост, извори ислама и Божија Ријеч нису увијек били само то: својим алегоријама, двосмисленим порукама и кривим тумаченима Кур’ана, трасиран је пут до колективне егзалтације, спремности на властиту и туђе жртве у име погрешно схваћеног Бога. То није она стрпљивост коју апострофира исламска наука у научном одређењу спрам Кур’ана, већ фанатизам и екстремизам, који ће с времена на вријеме идентификовати себе јединим чуварем традиције и свиједоком цивилизацијског значаја „Божије ријечи“.
„Кур’ан је, заиста, казивање Изасланика племенитог, моћног, од Господара свемира цијењеног…“ (81/ 19-20.Кур’ан, пријевод Б. Коркут).
Кур’анска објава се није десила за један дан, она је трајала пуних двадесет година, за којих је, путем мелека Џибрилла, достављена Мухамеду а.с. савршена и јасна Божија воља, али је она исказана говором и ријечју другога. Штавише, Кур’ан је тако и написан: њега говори треће лице (ни Бог, ни Мухамед), то лице захтијева оданост Аллаху и исказивање повјерења у оно што Мухамед говори.
То лице, Рухул Кудус, мелек Џебраилл или Џибрилл, увијек, о кажњавању и награђивању говори у првом лицу множине: „Зато смо Ми на њих слали и поплаве, и скакавце, и крпеље, и жабе, и крв – све јасна знамења…( 7/133. Кур’ан, пријевод Б. Коркут ), или: „И пошто бисмо их невоље ослободили…“ (7/135. Кур’ан, Коркут)… итд./, желећи, ваљда, да нагласи и властити значај у питањима Божијег управљања људским судбинама али и судбинама народа, дерогирајући на тај начин вјерску догму по којој су сви мелеки нижи од човјека код Бога, што потврдише чинећи сеџду Адему а.с. – осим Иблиса, који би прогнан због тога те за ислам, он више није мелек, него џин.
Између Бога и човјека, дакле, први посредник је мелек Џибрилл, кога Кур’ан означава као „Дух свети“, или као „повјерљиви Дух“ који упућује на Божији пут и Божију вољу те заједно са Богом учествује у кажњавању прије „великог суда“ или кијаметског дана.
Тиме се Божија казна, као једини израз Божије воље, уводи и у овоземаљски живот, који Божијом вољом постаје Џехенем, док Џенет остаје само обећање стрпљивим и безгријешним у неком другом животу, на неком другом мјесту – на другом свијету.
„Он све види, све чује и све промишља – без муке господари свим бићима снагом ума“, написа Ксенофан из Колофона хиљаду година прије Мухамеда („Елегије“, фрагменти 24.и 25.).
„Реци: О Аллаху, који сву власт имаш, Ти власт ономе коме хоћеш дајеш а одузимаш је од кога хоћеш – Ти онога кога хоћеш узвисујеш, а онога кога хоћеш унизујеш; У Твојој руци је свако добро, Ти уистину, све можеш“! (Кур’ан)
Тај Бог, та неукротива и несазната природа, овдје није само схваћена као извор и утока свих смртних бића – она је Господар, она је тиранска сила али њену тиранију оправдава умност и моћ. То је вјечна тиранија јачег над слабијим, створитеља над створеним, али то је и тиранија мушкарца над женом. Конкретно, Кур’анска објава је упућена мушкарцу, кога упућује како да се понаша у рату а како у приватном животу. Кур’ан је упута муслиману а не муслиманки; муслиманка је објект понашања, чак и сура Ен-Ниса која се нарочито бави правима и положајем у друштву ЖЕНЕ: мајке, супруге, сестре и кћерке – упућена је мушкарцима. И ова сура и каснија третирања овог питања (мање значајна од значаја у овој сури) упућују мушкарца и обавезују на правилан однос према „својим женама“, на Богу драг однос према „вашим женама“!
У ајету 3. ове суре пише сљедеће: “Ето вам оних које посједујете” (мисли се на жене). Мамелекет Ејманукум исламолошки је назив за жене, које се при двобоју могу отети и којима се могу одузети сва права (дословни превод је “она у посједу вашем”, алегоријски превод би био “слушкиња”).
„Бог вам наређује у питању насљедства ваше дјеце, МУШКАРЦУ припада толико колико дио двију жена…“ (Кур’ан , 4/ 11. Панџа-Чаушевић). Шта више: други свијет и небеска награда намијењени су само мушкарцу: „А оне који вјерују и чине добра дјела увешћемо, сигурно, у џенетске башче, кроз које ће ријеке тећи; у њима ће вјечно и заувијек остати, а у њима ће чисте жене имати, и у дебелу хладовину ћемо их увести“. (Кур’ан, 4/57. Коркут).
Положај жене у исламском друштву је у стварности лош и далеко испод стандарда било које цивилизације, а посебно западне. То је ноторна и непорецива чињеница: о некаквој имагинарној равноправности мушкарца и жене у исламским земљама данас говоре само салонски демагози, политичари и недоучено свештенство. Жена је дискриминисана, али како уопште промијенити ту чињеницу и такво стање ако га практични ум не поима.
Када је 1965. године званична делегација Туниса, на челу са предсједником Хабиб Бургибом и његовом супругом Василом, дошла у Саудијску Арабију, то је био шок – јер се у ту земљу, по неписаном правилу, не воде жене у државну посјету. Када је Васила затражила, искрено, да посјети мезар Мухамеда а.с. на добро заштићеном мјесту, са зеленом гвозденом оградом и бакарним вратима, иза којих поред Мухамеда леже и Омер бин Хатаб и Ебу Бекр, на захтијев Бургибе да се његовој жени дозволи да приђе мезару, одговорено је са највишег мјеста: „Никада ниједна женска нога неће ступити на то мјесто“! Васили није било дозвољено да приђе гробницама Мухамедових жена ни његове кћерке Фатиме – али је могла „додирнути врата и бацити поглед унутра, у зграду“.
То сигурно није једини цивилизацијски промашај, али је без сумње најзначајнији и најтежи.
Све су то неоспорни људски промашаји у интерпретацији објаве, у њеној редакцији или њеном преношењу, од Бога до мелека Џибрилла, од мелека Џибрилла до Мухамеда, од Мухамеда до његових савременика и од његових савременика до данашњих вјерника, опијених формом и савршеним језиком Кур’ана. Схватање и признање слабости и грешака нимало неће умањити значај Кур’анске објаве, нити чињенице да је Кур’ан, за муслимане, израз јединственог Божијег духа и воље, која се човјеку открива на преломним тачкама епоха, као мисао што покреће народе, континенте и цјелу планету у јединствену акцију и прогрес.
На том путу Бог није затворио врата женској еманципацији и значају жене у историји људског рода, Он је својом вољом надахнуо Мухамеда, дефинисао њену актуелну историјску свијест и одговорност према човијеку, породици и народу истичу вјерници. Као некад, и данас је та свијест на недозвољено ниском нивоу и ту нема кривице у Објави, јер у исламском друштву жена треба да се избори за своје мијесто знањем и вољом, да би осигурала своје мјесто пред вијековима људске спознаје и пред самим Богом.
Наставља се…
