Када је Дабик, пропагандни часопис Исламске државе (ИДИЛ), средином 2015. године објавио вијест да ова организација планира да у наредних годину дана покори свијет нуклеарним оружјем, мало ко је ову пријетњу схватио озбиљно. Текст је наводно написао британски талац Џон Кантил, а у њему се тврди и да ће напади из прошлости изгледати безначајни у односу на будуће нападе на Запад.[1] Они, који су покушали да ову могућност сагледају као реалну, указивали су да би Исламска држава преко трговаца оружјем који су повезани са корумпираним пакистанским политичарима, могла доћи до нуклеарне бојеве главе. Спекулисало се затим да ли је ИДИЛ дошао у посјед “прљаве бомбе”. Тако су ирачке власти објавиле да трагају за контејнером са радиоактивним супстанцама, јер је десет грама иридијума 192, веома опасне радиоактивне супстанце, која се употребљава за припрему “прљавих бомби”, нестало је из складишта америчке компаније “Ведерфорд”. За овај нестанак САД су оптужиле власнике складишта – турску компанију СГС.
Белгијски и међународни медији су након терористичког напада у Бриселу објавили да је исламистичка ћелија намјеравала произвести радиоактивну “прљаву бомбу”. Огласила се и Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) упозорењем да се “тероризам шири и да се могућност да се употријебе нуклеарни материјали не може искључити”[2]. Апокалиптични сценариј “прљаве бомбе” у рукама џихадиста био је главна тема недавног међународног самита о нуклеарној безбједности који се одржао у Вашингтону, а по први пут је одржана посебна сесија о спречавању терористичких група да се домогну нуклеарног материјала. Самиту је присуствовало око 50 свјетских лидера, уз видан изостанак руског предсједника Путина.
У високим политичким круговима ЕУ све је присутнији страх да је ИДИЛ дошао у посјед осиромашеног уранијума, да су нека складишта депонованог отпада, по обичају слабо чувана, опљачкана, а још се није открило шта је било са осиромашеним уранијумом из војних погона Ирака и Сирије. Можда у том свјетлу треба сагледати посљедњи хитан састанак државног секретара Керија и предсједника Путина одржан недавно у Москви. О чему су тако хитно морали разговарати?
Један од саудијских принчева, вјероватно под утицајем лаких дрога, није могао а да се не похвали да су САД одмах након почетка руске интервенције у Сирији, на захтјев Саудијске Арабије, преко главне америчке базе у тој земљи, испоручиле седам нуклеарних глава снаге 5 – 10 килотона. Та вијест је прострујила дипломатским круговима. Зашто је требало да послуже нуклеарне главе? За напад на Иран? За напад на руске снаге у Сирији? Не треба заборавити да је Саудијска Арабија пријетила да ће напасти руске снаге. Да ли се пријетња заснивала на употреби нуклеарног оружја? Саудијска Арабија нема ракете-носаче и бомбе може лансирати само из авиона. Руски системи С-400 и С-300 оборили би сваки сумњиви авион. Право питање гласи: Постоји ли могућност да једна од нуклеарних глава заврши у рукама Исламске државе? Изгледа да се ово питање поставило током разговора Кери – Путин. Шта сада Русија треба да уради? Ради баланса снага у региону да испоручи нуклеарне главе Ирану? Шта би на то рекао Израел? Да ли као реакцију на ову информацију треба да посматрамо убрзану испоруку система С-300 Ирану? Питања је сијасет.
Индикативно је да се дан након Керијеве посјете Москва огласила саопштењем да Русија неће ни са једном земљом Запада правити савез за борбу против тероризма, а већ наредног дана службена Москва је саопштила да Путин неће ићи на самит о безбједности атомског наоружања, који је недавно одржан. Политички коментари Путиновог недоласка су изостали, а Обама је изјавио да се Русија сама изоловала од учешћа у тражењу рјешења.
Како год, САД и ЕУ су дубоко у проблему по питању тероризма, јер су претјерали са пуштањем духа из боце. Иако су замишљене стратешке циљеве остварили, временом су губили контролу над својим чудовиштима, како раније над Ал Каидом, тако и сада над Исламском државом. Зашто је ИДИЛ била успјешна? Одговор је у «братској» помоћи западних обавјештајних служби и пуковницима Израела који су учествовали у оружаним операцијама, како би се Сирија, главни противник у регији, бавила сама собом. Уосталом, гдје се лијечио самозвани калиф Абу Бакр ел Багдади након рањавања? У обавјештајним структурама оспоравају његов идентитет, наводећи да je Ел Багдади повезан са Мосадом, да има јеврејско поријекло и да му је право име Елиот Шимон (Elliot Shimon), те да је под лажним именом (Ибрахим ибн Авад ибн Ибрахим) завршио војну обуку, курсеве на којима је усвојио знања из теологије и усавршио арапски дијелекат. Израел је био веома активан у свргавању Асада, усмјеравању јединица ИДИЛ према Либану због Хезболаха, и у низу других операција у прокси рату вођеном у интересу националне безбједности. Сирија више није равноправан противник. Али Иран и даље јесте опасност за Израел.
Нуклеарне главе у рукама Саудијаца уносе немир у регион, а ни Израел није равнодушан према томе. Тако нуклеарна безбједност постаје кључна тема у дискурсу о Блиском истоку.
[1] http://www.nezavisne.com/novosti/svijet/ISIL-nabavlja-nuklearno-oruzje/306660
[2] http://www.slobodnadalmacija.hr/novosti/svijet/clanak/id/307413/obama-sazvao-summit-na-temu-sto-napraviti-ako-isil-ima-prljavu-bombu
