„Нико не зна шта може ако не покуша“
Гете
Обраћајући се, у августу 1945. године, члановима британског „Доњег дома“, ратни премијер „гордог Албиона“, парафразирао је опаску некадашњег немачког канцелара Ота фон Бизмарка, која се односи на експлозивни карактер Балкана и последице које то има по стабилност Европе. Винстон Черчил је, проговоривши о перспективи „Старог континента“ после окончања Другог светског рата, том приликом рекао: „Ако избије неки нови европски рат, то ће се десити због неке проклете глупости на Балкану“.
А да су за те „глупости“, најпре, „криви“ Срби, на Западу је био и умногоме до данас остао распрострањени стереотип. Како каже наш угледни историчар Драгољуб Живојиновић: „Бије нас глас да изазивамо невоље, стварамо кризе из којих израстају велики конфликти“. Додуше, како сматра, у томе постоји и зрно истине. Јер, имамо „склоност да изазивамо и да се инатимо“.
ЗАБОРАВЉЕНИ ПОНОС
То нисмо, треба одмах нагласити, радили тек тако, из хира. Борили смо се за оно што је уистину наше, а што су присвајали глобални и регионални силници. Но, у томе нисмо увек били довољно прагматични, па смо себи, као и другима, навлачили и непотребне невоље, односно нисмо увек водили рачуна о погодном тренутку за реализацију наших стремљења.
Како год било, у очима великих а нама ненаклоњених сила, Срби који нису желели да кротко пристану да им други кроје судбину, били су осуђени да буду виђени као реметилачки фактор. Од тога нисмо могли да побегнемо, осим да се одрекнемо онога што нам припада. Зато је и добро што смо стекли споменути имиџ. Он сведочи да смо храбар и поносан народ. Тачније, да смо донедавно били такви.
Током 90-их, можда још мање промишљено и спретно него раније, поново смо се супротставили онима који су умислили да имају право да преуређују свет по својој вољи, те граде некакав „Нови светски поредак“. У тој борби, српски Давид – као што то обично у животу бива – није успео да савлада злог прекоморског Голијанта, а задобио је страшне ране. А што је најгоре, показало се да је декаденција модерног доба толио нагризла наш карактер, да је инат, иако јак покретач, недовољан да истрајно и поносно наставимо да „стојимо постојано као клисурине“. Попустили смо када је већ сунце почело да излази, и уместо да певамо: „проклет био издајица своје домовине“, многе такве људе смо довели на власт. Да не буде забуне ни они пре њих нису ваљали, али бар нису били петоколонаши.
КОЛАБОРАЦИЈА И ИЛУЗИЈЕ
Шта је Србија тиме добила? Наметање политике самопонижавања у контексту продуженог културног рата против Срба. Наставак политике отимања Косова и подривања Републике Српске. Западно асистирање сецесији Црне Горе. Уништавање економске самоодрживости наше земље. Дужничко ропство. Лоповску приватизацију свега и свачега. Разарање одбрамбених капацитета државе.
Тако смо стигли до тачке у којој се данас налазимо. Ради ЕУ интеграција дали смо готово све што је од нас затражено, а оне су за нас остале недосањани сан. А и да није тако – у околностима када је глобални економско-кризни цунами трајно ослабио моћ запада, те убрзао процесе који су се и без њега одвијали – питање је колику нам оне корист уистину носе.
Отупео нам је инат и пљунули смо на сопствени понос. Поклонили смо се пред охолом силом. Али, за колаборацију ништа нисмо добили, осим што смо непријатељима олакшали да нам нанесу ново зло. Да ствар буде гора, нисмо почели да мењамо своје мазохистичко понашање ни онда када су околности у свету постале другачије. Док Америка увелико слаби, ми смо и даље њени покорни вазали.
СРПСКА КВИСЛИНШКА КАЉУГА
Западни стратези су на нашој политичкој сцени инсталирали своје извршиоце, или бар колебљиве, неморалне саможивце, који су за нацију спремни да се боре и жртвују таман колико и за лањски снег. И ако нису родомрсци и прави петоколонаши, посвећени су само свом интересу. Такви људи преовлађују у владајућој гарнитури, а доминирају и у опозицији. Најизразитији тамошњи њихов изданак је Српска напредна странка. А плашим се да, у вешто упакованој амбалажи, западни стратези припремају и нове „српске националне алтернативе“. Да се нађу, као кукавичија јаја, у наступајућим временима.
То је кратак опис политичког амбијента у који, крајем марта, долази премијер Русије, Владимир Путин. Како тврди политички аналитичар Бранко Радун, он стиже у Београд да спасава „Јужни ток“. „Криза владе може да угрози оперативну реализацију Јужног тока коју су кадрови, нарочито они из Г17 Плус, покушавали да блокирају и опструирају.“ Отуда, Москви може да се исплати да до даљњег помогне санацију постојеће владајуће гарнитуре, пошто је велика шанса да после избора у њу уђу још већи дужници Вашингтона и Лондона. Да јој се прикључе они који су толико гладни власти да су спремни да ураде чак и оно што постојећи квислинзи нису. Бар не сами, што не значи да неће у саставу „велике коалиције“, са пуним издајничким капацитетом.
Новинар и аналитичар Жељко Цвијановић иде и корак даље. Он чак сматра да Путин долази у Београд да овдашњим властима понуди шансу за војно-политичку и економску преоријентацију Србије са евроатлантског на евроазијски курс, и свестрану руску подршку за тако нешто. Но, чак и ако је тако, чини ми се основано, Цвијановић мисли да садашњи режим нема храбрости да заигра смело, и тако трасира пут за економски спас земље.
ПРЕТЊЕ И СПАС
Штавише, Србији не прети само привредни колапс. Над њом се надвијају и нове озбиљне војно-политичке претње. Новоизабрани „председник“ наше сецесионистичке јужне покрајине, Беџет Пацоли, изјавио је „да ће током његовог мандата у северном делу Косова завладати ред и закон“.То није ништа друго до претња да ће шиптарски јуришници покушати да окупирају и северни део Косова. А да би Србија, која и даље прихвата да кротко остане у америчком загрљају, бранила тај део наше територије, нереално је очекивати.
С друге стране, Србија која би се окренула Русији, то не би морала ни да ради. Јер, косовски сепаратисти и њихови амерички ментори, свесни да би добили одлучан одговор, не би се ни усудили да крену у поход на север Косова. Као што би одустали и од даљих насртаја на Републику Српску.
За Србе је како економски, тако и војно-политички спас у тесној сарадњи са Русијом. То је јасно. Као што је и очито да ми на челу владајућих и највеће унутрашњополитички (али не и геополитички) опозиционе партије, немамо храбре људе, спремне да преузму одговорност за спас нације, те поднесу ризик који произлази из тога. Наша политичка елита је углавном спремна да све жртвује ради себе, а себе ни због чега. Камоли због отаџбине.
ТРУЉЕЊЕМ ДО ИЗБАВЉЕЊА
Зато ће, без обзира на велике речи и помпезна обећања, Србија наставити да труне још неко време. Мада, тај процес ће, надам се, бити краћи него што би био ако се Русија не би енергично умешала у њега. Путинова посета неће остати без ефеката. У најмању руку пројекат „Јужни ток“ ће бити подупрт, а вероватно ће бити отворене и капије за додатно повећање руског економског, па и политичког присуства у Србији. Тако ћемо се приближити спасу иако до њега за сада нећемо стићи.
Не знам ко ће све бити у саставу следеће владе, али знам да она неће бити ни истински национална, ни довољно одговорна да започне целовите привредне реформе. Битка за спас Србије започеће тек после ње, односно против ње, са циљем да наредну владајућу гарнитуру што пре замене праве патриотске снаге. На њима је да се до тада уобличе, консолидују и активирају. А веће присуство Русије – упоредо са даљим неизбежним слабљењем Америке и дистанцирањем неких релевантних европских држава од атлантизма – олакшаће им да дођу на власт и поведу Србију магистралом војно-политичког, економског и идентитетског трансформисања, из марионетске у слободну и себи посвећену земљу.
ОЖИВЉАВАЊЕ ИНАТА
Франсис Бекон је својевремено рекао: „Ми желимо да светлост напретка донесемо из свих крајева света“. То је правилан приступ, али за све постоји право место и време. А Србима иницијална искра националног и привредног спаса и напретка може да дође само из Русије. Наравно, то не значи да потом Срби не треба да се напајају и са других страна. Поготово, што ће нова, постамеричка Европа, почивати на осовини Москва-Берлин, чији краци ће се протезати и према другим престоницама великих држава нашег континента (изузев Британије).
Но, до тада: „не липши магарче“. Прво морамо да се изборимо са собом, те да оживимо свој стари добри национални инат, који је вековима био темељ нашег истрајног поноса. Сетимо се речи Ериха Фрома: „Уколико је човек непродуктиван, уколико је пасиван и само чека да прима, он је ништа, он је мртав.“ То једнако важи и за читаве народе.
Срби су ухваћени у канџе национално-равнодушне па и издајничке политичке елите. Да би дошли до спаса морају то да схвате и самоиницијативно почну да се дижу. Искуство арапских земаља, без обзира на многе иностране злоупотребе тамошњих народних покрета, за нас треба да буде инспиративно. Ипак, алтернативу системској трулежи не смемо да тражимо у демагогији ма које врсте, и у покретима без храбрости да се до краја изјасне о битним питањима, односно онима који се нису уздигли изнад егоистичног калкуланства.
ЛИЧНО АКТИВИРАЊЕ
Вероватно нећемо дочекати политичаре који ће поступати у духу Ничеове поруке: „Ја волим онога који хоће да ствара изнад самог себе и тако пропадне“. Не баве се данас политиком људи таквог кова, какви су током великих устанака почетком 19. века, обновили српску државност на дунавско-моравском простору. Али сви ми који мислимо да смо национално свесни Срби, морамо у себи да калимо такву мисао, и то не у вези са неким другим људима него са нама самима. У ери интернета и разних друштвених мрежа, у доба могућности које пружа невладино деловање, и сами можемо да постанемо катализатор друштвених промена. И што је најлепше, ако нас буде много, не морамо да пропаднемо!
Када српско јавно мнење више не буде исчекивало месијанске спасиоце, те гунђајући што други не раде нешто више, своју пасивност правдало немогућношћу да се лично било шта уради, кренућемо путем спаса. Довољно је да почнете да просвећујете и освешћујете комшије и рођаке, пишете графите, делујете преко интернета, оснивате НВО и преко њих нешто продуктивно радите, и ствари ће почети да се развијају у том правцу. Није много али далеко од тога да је безначајно, под условом да то раде и други. Кумулативни ефекти неће изостати, а отпочеће и процес прочишћења и активирања националног дела политичке сфере.
ВРАЋАЊЕ ДУХУ ПРЕДАКА
Тако ће, а не тражењем нових лажних идола, доћи до националне еволуције са револуционим резултатима. Док год се дивимо разним новим самозваним лидерима, и њима дижемо молитвенике да заменимо оне посвећене вођама у које смо се разочарали, пролазићемо као и до сада. То значи ко бос по трњу.
Наш национални спас лежи у личном, макар у вези са малим стварима, превазилажењу пасивности. Не схватимо ли то, и не почнемо ли да изазивамо невоље унутрашњим и спољним разарачима Србије и Српства, остаћемо у оковима националног и социјалног понижења.
То треба стално понављати онима који ту просту идеју још нису схватили, те са самопонижавајућим ентузијазмом хрле да гланцају бисте нових идола, уместо да сами покушавају нешто да раде. Наши преци били су у стању да учине да мала Србија – у инат неким великим силама – буде значајан фактор у великим европском играма, а ми морамо бар да смогнемо снаге да постанемо релевантни чинилац у сопственој земљи. Иначе, не заслужујемо ни да носимо српско име које су нам преци оставили у наслеђе, а камоли да нам буде боље!