Светска финансијска криза је убрзала процес претварања Азијско-Тихоокеанске регије (АТР) у снажан стожер економског развоја. У вези са тим АТР већ данас успешно конкурише Евро-Атланској регији и поседује све могућности да кроз 10 – 15 година преузме примат. Без обзира на кризу, та регија наставља да у великој мери у односу на темпо економског јачања буде бржа у развоју од западних земаља. Ако главне светске агенције за вођење рачуна о рејтингу земаља Европи и САД-у предвиђају да ће у 2011. години њихов БНД расти до 1,5%, за земље АТР предвиђају да ће, уз буран развој реалног сектора економије, достићи 4-5%.
Економском диктату Запада (више од свих САД-а), који се своди на јефтин рад за безвредне зелене папириће, стиже крај. Алтернативу долару ће представљати потпуно конкурентан јуан, а Светска трговинска организација, као организација која је позвана да чува интересе западних монополиста ће, вероватно, да попуца по свим шавовима под притиском све снажнијих Азијаца.
Војна снага две највеће државе у Азији, Кине и Индије, ће те државе претворити у војне наддржаве, способне да се за своје интересе боре далеко ван граница региона, због чега ће се поставити питање глобалне стратегије НАТО-а.
Важно је какво ће бити место Русије у Азијско-Тихоокеанској регији, у систему међународних односа који се управо формира. За сада се баш не би могло рећи да се присуство РФ у АТР примећује. Ниједна важнија земља у регији садашњу Русију на сматра за стварног стратешког партнера. У најскорије време, у току посете В.Путина Пекингу, ми треба, очигледно, да постанемо сигурни да ће у вези са енергетиком Кина са Русијом повести прави дијалог. Иза декларација о „стратешком партнерству“ у области енергетике често стоји жеља кинеске стране да не дозволи руским испоручиоцима енергената да иду даље од границе, што Русе чини само „продавцима калорија“. Руски премијер ће морати да уложи огромне напоре како би савладао тај отпор. Сметњу ће представљати и чињеница да читавих 20 година „нова Русија“ није придавала довољно значаја развоју и учвршћењу широких системских веза са КНР, сматрајући да њен главни пут води ка Западу. Игнорисано је и искуство из реформи великог суседа, што је Кинезе довело до тога, да се данашњи развој руске економске политике оцени врло скептично. Сада, када геополитички императиви терају Москву да направи много јачи заокрет ка АТР, у многом треба да се крене од „празне странице“.
Позиција Русије је ослабљена чак и у односима са Северном Корејом, за коју је Москва до недавне прошлости представљала јединог партнера. Сада је у плановима Пјонг Јанга место Руске Федерације заузела Кина. Недавни сусрет председника Д.Медведева са Ким-Чен-Иром у Улан-Удеу показао је неке могућности за оживљавање руско-северно-корејских односа, мада и ту у ствари треба да се крене од нуле.
Руска Федерација је, у суштини, у АТР изгубила и војно присуство. Тиме што је отишла из вијетнамске војно-поморске базе Камран Москва је показала да је уопште не интересује однос снага у том региону света. Истовремено, пораст напрегнутости у односима између Кине и САД је ствар до које је морало да дође, а то може да доведе до погоршања ситуације у региону, тако да знајући за то Русија никако не сме да остане лоше наоружана.
Формално, РФ учествује у интернационалним процесима у АТР. АСЕАН-у је пришла као „партнер за дијалог“. Међутим, сама иницијатива за прилажење, до које је дошло још 1990. године, више је говорила о амбицијама „наддржаве“ која тежи да се нађе у свему, него о прагматичном прилазу. Али стварно – Русија не учествује у раду те организације.
Део руских политичара у посматрању ситуације у Азијско-Тихоокеанском региону за главни фактор сматра постојање и ширење „кинеске претње“. Та теза се подржава, пре свега, у прозападним круговима. Не смањује се број оних ловаца који желе Русију да претворе у државу која предњачи у хушкању Запада и Кине једног на друго. Вашингтон и Лондон, полазећи од очекивања да ће напрегнутост у односима са КНР у будућности и даље расти, траже оне који би могли за њих да ваде кестење из ватре. Заједно са РФ таква улога је намењена и Индији; за англосаксонце би било идеално да обе те државе, Индија и Русија, почну да играју онако, како они свирају.
Истовремено на Азијско-Тихоокеанску регију не треба гледати само кроз призму односа са Пекингом. Осим Кине у АТР има још утицајних држава. Те државе могу да постану партнери РФ под условом да Москва изјави да намерава да ради са њима. Русија је у стању да своје интересе пројектује на АТР и без учешћа Кине или Запада, а варијанти за повратак Русије у тај регион има не само једна, а то зависи не од политичких технологија, већ од историјског избора руске елите.
На жалост, за последњих 20 година „нова Русија“ није стекла искуство за стабилан политички развој, који би требало да гарантује наслеђе дугорочног стратешког планирања. РФ је више практиковала „стратегију одласка“ из међународних односа. Глас Русије на међународној арени чује се данас неупоредиво слабије од гласа СССР, и често нема убедљивих објашњења због чега је тако. Могуће је да се ради о томе, да нова елита није довољно „напуњена“ идејом патриотизма. И ако живе у Русији они своју будућност и будућност своје деце све више везују за центре теже у иностранству, а не у њиховој отаџбини. То води према „унутрашњем емигрирању“, губитку интереса за објашњавање националних интереса у систему међународних односа. „Унутрашња емиграција“ наставља да показује озбиљан утицај на руску спољну политику. На пример, укидање визног режима са ЕУ потребно је највише 1% руског становништва, релативно ће да олакша излазак из земље за још неких 5%, док у исто време 80% становника Руске Федерације нема ни пасоше, ни материјалне могућности да отпутује у иностранство. Без обзира на то, руска средства за масовно информисање тај проблем постављају као један од главних при односима са Европском Унијом, стално подвлачећи осећање да су власти спремне да иду на озбиљне уступке, само да би га решиле.
Много векова Европа је за руску и остале, неевропске елите, представљала центар културно-историјског привлачења. У Русији су видели идеал, она им је служила за пример, у њу су емигрирали. Али – времена се мењају. Прерасподела економског утицаја у корист Азије је незауставиво довела до губитка ореола Европе. Последња деценија је показала да богати људи са Запада почињу да се селе у Азију, која нуди привлачније услове за економску безбедност и потрошњу „де лукс“. Данас у традиционално елитним деловима Калифорније, Лондона и другим местима, који су међу милионерима у моди, запажа се смањење броја набавке непокретних добара, али зато њихов број расте у Шангају и другим азијским центрима. Тенденцију је појачала светска финансијска криза. Пред 2011. годину број милионера у Азији је први пут у историји премашио њихов број на Западу..
То је светска тенденција, и руска елита ће такође неизбежно да почне да се окреће ка Истоку… А оно што је најважније, то је – шта, у ствари, та елита жели: само да промени место емиграције, или да се у судару крупних међународних снага избори за интересе своје земље и свог народа.
