Српска историјска свест између интеграције у Нови светски поредаки истине о Новом поретку југоисточне Европеиз 1941. г. Седамдесет година после почетка Другог светског рата, у којем је од стране дражава чланица Тројног пакта, а посебно од њихових „домаћих” југословенских савезника – Хрвата, муслимана, Мађара и Албанаца, убијено по најновијим истаживањима и милион осамсто хиљада Срба, из историјске свести потомака убијених највећим делом је избрисан и овај Рат и његове жртве. У уџбеницима историје реформисаног српског образовања своје место није нашао ни један од најмонструознијих покоља Срба, који је крајем јула и почетком августа извршен у храму Рођења Пресвете Богородице у Глини. За четири дана у цркви у Глини усташе су побиле 1564 Србина. Један од кољача, Хилмија Берберовић, описао је детаље овог злочина: „У цркви је могло стати 1 000 људи људи. Ту је командир одређивао 15 људи који има да изврше клање… Убијање је вршено на тај начин што смо негде ударали ножем где стигнемо… За време овог клања није горјела светлост у цркви већ су били одређени специјални војници који су у рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам осветљавали простор… ”1)
Оваква историјска амнезија постаје схватљивија ако се посматра из перспективе новопројектоване ревидиране историјске свести „Уједињене Европе” о Другом светском рату, која у евроунијатским српским круговима има тежину вредносног аксиома. Циник би приметио, да данашњи поборници српске интеграције у Нови светски поредак(New World Oreder), морају да имају историјско разумевање за интеграцију Блакана у Нови поредак југоисточне Европе (Neuordnung Südosteuropas)из 1941. године. Ипак, кључ за потпуно разумевање овог проблема даје српска политичка стварност последње деценије XX века.
2.1. Наставак идеолошких деоба српских антифашистичких жртава. После седамдесет година служења химери југословенства, док су се други историјски и неисторијски народи служили истом химером да у њеној сенци изграде структуре за самосталан државно-правни живот, Срби су разбијање Југославије дочекали без сопствене национално одговорне елите. Овакво политичко и духовно стање српског народа пресудно је утицало и на тумачење српске историје XX века, а у оквиру ње и историје Другог светског рата.
Однос према Другом светском рату зависио је од идеолошко-партијске припадности појединца, био он политичар или „научник”. Најпрецзнију слику оваквог стања дао је В. Ђуретић: „одређење према грађанском рату 1941-1945. године није много излазило из искључивог идеолошког круга партијских противника, с том разликом што су само ишли обрнутим редом историјске дијалектике. Док су за властодржце партизани били апсолутно позитиван, а четници апсолутно негативан пол српске ратне стварности, они (опозиција) су прихватали искључивост обрнутог смјера. Иако су догађаји изражавали расплет процеса у коме су се и једни и други показивали као велики узалудници и губитници; … Нити је позиција нити је опозиција имала национални и државни концепт одговарајући новонасталој ситуацији”. 2) Тако је деведесетих година прошлог века идеологизована историјска свест о Другом светском рату послужила, пре свега, као ефикасно позадинско средство за моралну и политичку пометњу никад консолидованог фронта српске државно-националне одбране.
2.2. Стварност српског антифашистичког Устанка. Овакав идеолошки однос према српским антифашистичким покретима – четничком и партизанском, супротан је историјској истини о Другом светском рату. Устанак у Југославији 1941. године, како је већ примећено, „нису подигли ни комунисти ни националисти”, већ сам српски народ, 3)који је видовданском етиком и герилским историјским искуством, одговорио на претње сопственом биолошком, верском и националном уништењу. То потврђују извештаји српских епископа из фебруара 1941, који по речима патријарха Гаврила (јединог патријарха који је тамновао у нацистичком логору) „изражавају слогу Цркве и народа у својој потпуности, пред нашом заједничком одбраном противу Хитлера”. 4)
Главни разлога за побуну у западним српским крајевима 1941. године, како с правом примећује М. Екмечић, јесте „покушај католичке цркве да на реци Дрини учврсти границу своје цивилизације”, зато су, додаје он, „синови 1941. наставили тамо где су очеви били 1914, као што су и они били у истом положају према дедовима из 1882”. 5)Расним уредбама НДХ из априла 1941, легализује се погром над православним Срба, који се одвија под покровитељством Ватикана и немачких представника у НДХ – генерала Хорстенауа и посланика Кашеа.
Бестијање усташа почело је већ у априлу 1941. године. Тако је 17. априла у Старом Петровом Селу убијено 25 Срба, у ноћи између 27. и 28. априла убијено 184 Срба код Бјеловара, а око 180 бачено је у Дунав код Вуковара. До септембра 1941. на подручју Лике, Баније, Кордуна и Далмације убијене су десетине хиљада Срба. На покоље српски народ реагује спонтаним егзистенцијалним отпором, који на Банији отпочиње 24. јула, на Кордуну 26. јула, док у Лици и северној Далмацији спорадичне борбе са усташама почињу још у мају 1941. године. Стравични злочини захватили су у мају и јуну Херцеговину и Бањалучку Крајину. Тако је, примера ради, од 8 000 мостраских Срба, протерано или побијено њих 7 700, у мученичким Пребиловцима је од 950 становника убијено 830, у Босанској Дубици је убијено 17 591, у Б. Градишки 11 163, у Б. Крупи око 15 000, а у Б. Новом 4 650 Срба. Само до јуна 1941. године на подручју НДХ убијено је око 120 000 Срба. После масовних покоља Срби подижу општенационални устанак против усташа и Немаца, најпре 3. јуна у Херцеговини, а потом 27. јула у Бањалучкој Крајини и на Тромеђи.
Припадници римокатоличког клера, на челу са надбискупом Степинцем – војним викаром усташа, били су духовни подстрекачи, али и непосредни извршиоци ових покоља. Тако је, 10. августа 1941, фратар Срећко Пејић у Ливну покренуо једнодневну ликвидацију 5 600 Срба, речима: „Убијте све Србе. Прво убите моју сестру која је удата за Србина. Када завршите свој посао, ја ћу вас исповједити и ослободити гријеха”. На подручју НДХ у римокатоличком крсташком походу страдало је укупно 223 српска свештеника, три епископа су зверски убијена, док су два епископа умрла у Србији од последица усташког мучења.6)
Устанак у Црној Гори, подигнут 13. јула 1941, дан после проглашења италијанског протектората „Независне Црне Горе”, историјског и етичког узора данашње независне Црне Горе, био је у својој јулско-августовској фази у потпуности српски национални устанак. Међу 32 000 устаника, било је свега 1800 чланова КПЈ, а називи одреда „Његош”, „Бајо Пивљнин” и „Владика Данило”, говоре о његовом националном карактеру. 7)
У Србији, где је како примећује В. Ђуретић, „устанак Срба имао битне елементе ранијих устанака против Турака”, Немци спроводе драконску расну одмазду примењујући уредбу по којој је за једног погинулог Немца убијано сто Срба, а за једног рањеног Немца убијано је педесет Срба. Стратишта широм Србије, данас заборављена и запуштена, нису никаква гробља идеолошких верника, већ људи који су убијени само зато што су били Срби. Мађари су у Бачкој и Барањи већ у току априлског рата убили око 3 000, а протерали око 11 000 Срба. Крајем 1941. и почетком 1942. године уследиле су злогласне рације у Новом Саду и Шајкашком крају у којима је по неким проценама страдало око 16 000 Срба. Албанци су на Косову и Метохији побили око 10 000, а протерали већ у априлу, после проглашења „Велике Албаније”, преко 100 000 Срба. У Македонији су Бугари убили 9 429 и протерали преко 50 000 Срба. 8)
И најзад, овакав српски, а не југословенски устанак од 1941. одложио је за шест недеља реализацију Хитлеровог плана „Барбароса”. Срби, а не некакви Југословени, били су зато „сурово кажњени због солидарности са матушком Русијом”.
Међународна злоупотреба устанка и српски грађански рат. Српски национални устанак од 1941, као и пуч од 27. марта, искоришћен је у каснијим ратним годинама, преко оба антифашистичка покрета, као монета за поткусуривање у геополитичкој трговини великих сила и њихових интернационалних идеологија. Широм биолошки угроженог српског националног корпуса, поред рата са нацистима и њиховим сателитима-Хрватима, муслиманима, Мађарима, Бугарима и Албанцима, распламсао се српско-српски грађански рат, вођен у име либерализма и комунизма. Као фактор мобилизације,посебно се од стране југословенских комуниста користио русофилски занос српског народа, јер како је стојало у једном документу „његова вјера у скору побједу братске Русије се не може ничим поколебати”. 9)
Братоубилачки рат, покренут од стране Броза, имао је за циљ да физички десеткује српски народ и потпуно уништи његову националну елиту, те тиме дугорочно онемогући стварање српске националне државе. Истовремено, пред крај рата, уз британску и ватиканску подршку, Броз обезбеђује амнестију верним Хитлеровим савезницима Хрватима, омогућујући да се у оквирима федералне Југославије сачува у НДХ зачета клица хрватске државности. Свој прелазак из нацистичког табора у табор победника, Хрвати су спроводили кроз насилну пропагадну југославизацију партизанског покрета, у коме је број Срба, чак и 1944. износио од 75% до 80%. 10) Крајем рата усташко-домобрански хрватски пребег у партизански покрет, послужио је, Ђуретићевом речју, као „последњи чин франковачког луцифера” да се обрачуна са српским националним трупама генерала Михаиловића, али и са национално свесним Србима у Брозовој војсци. Како је крајем рата изгледало у Брозовој верзији ругање српској, али и руској антифашистичкој борби, показало је именовање потпуковника Марка Месића – усташког часника који се под немачком командом борио под Стаљинградом, за команданта ослобођеног Чачка, у коме ће бити побијено на стотине најугледнијих Срба.11) Док су бројни српски национални интелектуалци, неки од најчувенијих професора Београдског универзитета, били побијени или утамничени од стране „ослободилаца”, највећи део хрватске интелектуалне елите усташки ангажман безболно мења за Брозов. О сачуваном континуитету хрватске елите најбоље сведоче иста имена уредника и сарадника која се појављују у Хрватској енциклопедији штампаној у НДХ и у послератној Енциклопедији лексикографског завода .
Дневнополитичка (зло)употреба српских антифашистичких покрета. Данашње српско дистанцирање од партизанског покрета, није само доказ историјске незрелости и националне неодговорности данашње српске „елите”, већ наставак раније хрватске политике насилне југославизације овог антифашистичког покрета, који је био српски, не по идеологији, већ по свом саставу. Прећуткивњем ове историјске истине, злоупотребљавају се српске антифашистичке жртве, онако како их је Броз већ једном злоупотребио за остварење својих циљева. Истовремено, српским одрицањем од партизанског покрета, оставља се простор и данас, као и 1945, Хрватима, муслиманима и Албанцима са Косова и Метохије да злоупотребом југословенског имена коначно заузму место у антихитлеровској коалицији. Иако су се управо од припадника ових народа формирале бројне SS дивизије (око 70 000 Хрвата налазило се у SS формацијама, а од муслимана и Албанаца биле су формиране злогласне „13. SS Ханџар дивизија” и „21.SSСкендербег дивизија”), које су вршиле геноцид над Србима и ратовале против Руса на Источном фронту. 12) Ради се само о првом кораку у успостављању лажне симетрије, јер после лажног антифашизма Хрвата, муслиманима и Албанаца, следи лажни фашизам Срба, кога довољно оповргава чињеница да је у бившој Југославији само генерал Недић, српски егзистенцијални колаборациониста, одбио да пошаље трупе на Источни фронт.
С друге сране, свођење покрета ђенерала Михаиловића на антикомунизам и прећуткивање његовог национално-идеолошког карактера, наставак је политике злоупотребе четничког покрета од стране англоамеричке политике. Тако се историјски праведна и национално нужна рехабилитација четничког покрета користи у данашњој српској политици, не за историјско отрежњење и јачање националних политичких традиција, већ за стварање анимозитета према Русији и руском народу. Наиме, руски народ, жртва исте комунистичке идеологије, намерно се поистовећује са политиком југословенских комуниста и Коминтерне, те се као такав оптужује за пропаст српских националних снага. Истовремено се плански прећуткује англоамеричка и ватиканска подршка Брозу и његовој кроато-југословенској идеји, у виду, између осталог, и бомби по српским градовима на православни Васкрс 1944. г. Само се из угла овакве политичке манипулације четничким покретом, може схватити наизглед шизофрена позиција Српског покрета обнове, глорификатора националних равногорских традиција из деведесетих, а данас вештачки одржаваног експонента НАТО политике у Србији. Посредством лажних националнистичких и антикомунистичких политичких групација, лик ђенерала Михаиловића већ двадесет година служи англоамеричкој политици као мамац за одвођење Срба „у земљу недођију”. Истовремено, „први герилац у окупираној Европи” се 65 година после физичке ликвидације, од лицемерних глорификатора духовно масакрира, систематским убијањем идеје чији је био мученички заточник – идеје јединствене државе свих Срба.
Српски антифашизам – жртва евроунијатског „братства и јединства”. Током четрдесетпет година трајања социјалистичке Југославије, Срби су, зарад лажног „братсва и јединства” са дојучерашњим „домаћим” џелатима, пристајали да своје антифашистичке жртве, убијене само зато што су били Срби, преименују у Југословене. Тако су и жртве и убице у званичној југословенској историји изгубиле свој национални идентитет. Потомци убијених Срба, чија се историјска свест формирала на оваквој „безименој” историји, били су затечени и историјски недорасли времену у коме су потомци некадашњих убица-Хитлерових савезника, почели да руше „социјалистичку заједницу братских народа”. Срби су делимично избегли нови Јасеновац само захваљујући томе што се истина о Другом светском рату сачувала у предању недокланог народа. Из овакве националне историјске свести потекли су народни прваци којима се данас суди у Хагу.
Ново жртвовање српске историјске свести о Другом светском рату, зарад „братства и јединства” са старим европским крсташима, створило би генерације Срба са потпуном историјском амнезијом. Истовремено, заборављајући јасеновачку истину, Срби лако могу да поверују у сребреничку лаж. У оквирима европског једноумља, спроведеног у условима софистицираног информационог надзора, не би постојали услови да епска традиција, као у време ранијих окупација, сачува неидеологизовану српску историјску свест. У таквом стању неки нови антивизантијски крсташки поход могао би да буде и историјски крај српског народа.
Зато је борба за истину о Другом светском рату, јемство историјског опстанка Срба, али и пут српског отрежњења од евроунијатских заблуда.
___________________________________________
(1) В. Ђуретић, Насиље над српским устанком – опсене народа у име „Русије и комунизма”, Београд, 1997, стр. 391.
(2) В. Ђуретић, Употреба Русије и Запада – обмане савезника зарад великохрватске политике, Београд, 1997, стр. 489-490.
(3) М. Екмечић, „Корени револуције” 1941, Дијалог прошлости и садашњости, Београд, 2002, стр. 375.
(4) Меомоари патријарха српског Гаврила, Београд, 1990, стр. 211.
(5) М. Екмечић, „Корени револуције” 1941, Дијалог прошлости и садашњости, стр. 376-377.
(6) Д. Страњаковић, Највећи злочини садашњице (Патње и страдања српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Горњи Милановац, Приштина, 1991, стр.127-178, 311-388; В. Ђуретић, Насиље над српским устанком – опсене народа у име „Русије и комунизма”, стр. 66-74; М. Булајић, Усташки злочин геноцида, књ. I, Београд, 1980, стр. 354-361; М. Екмечић, „Корени револуције” 1941, Дијалог прошлости и садашњости, стр. 375-417.
(7) В. Ђуретић, Насиље над српским устанком – опсене народа у име „Русије и комунизма”, стр. 160-192.
(8) Р. Петровић, Завера против Срба, Београд, 1990, стр. 114-118; В. Ђуретић, Насиље над српским устанком – опсене народа у име „Русије и комунизма”, стр. 127-156; М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у Новом веку (1492 – 1992), Београд, 2008, стр. 461.
(9) В. Ђуретић, Насиље над српским устанком – опсене народа у име „Русије и комунизма”, стр. 12-123, 198.
(10) М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у Новом веку (1492 – 1992), стр. 468.
(11) В. Ђуретић, Употреба Русије и Запада – обмане савезника зарад великохрватске политике, стр. 377.
(12) М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у Новом веку (1492 – 1992), стр. 473-475.
