Само што је почела јубиларна седамдесета седница Савета безбедности Уједињених нација, представљен је извештај такозване “Независне истражне комисије” о смрти генералног секретара УН Дага Хамаршелда.[1] Овај извештај привлачи посебну пажњу из неколико разлога.
Као прво, УН је прилично изненађујуће одлучио да поново покрене истрагу о погибији високо рангираног чиновника, педесет година по самом догађају. Изненађење се огледа у томе да последњих година нису пронађени никакви нови докази. Све очигледне “празнине” и “недостаци” били су познати још пре пола века. Као друго, ничим није био објашњен интерес за истрагу управо Дага Хамершелда. Свима је очигледно да све те “празнине” и “недостаци” значе да Даг Хамершелд није погинуо него да је убијен, исто као и већина његових пратилаца. Међутим, још 2009. године су земље-чланице УН здушно гласале против предлога да се спроведе истрага о свим убиствима шефова држава и влада. Ради чега је направљен изузетак са Хамершелдом. Као треће, интересантно је на који начин и којим путем, као и до каквих закључака је дошла “Независна истражна комисија” формирана ове године.
Подсећамо да је Генерална скупштина УН последњег дана 2014. године донела резолуцију у којој се предлаже поновна истрага услова и околности који су довели до трагичне погибије бившег ген-сека Дага Хамаршелда (у даљем тексту ДХ).[2] На основу те резолуције генерални секретар УН Бан Ки Мун је именовао “Независну комисију стручњака” ради изучавања нових информација и оцене њихове доказне вредности. Бан Ки Мун је позвао државе-чланице УН да открију материјале које поседују, повезане са смрћу ДХ. Наставак истраге о околностима погибије ГХ изгледа помало чудно. Тачније, чудно изгледају званични разлози. Главним разлогом је названо “проналажење нових чињеница”. Необичност овакве аргументације огледа се у томе да старих доказа има сасвим довољно да би се донео закључак да је ДХ убијен. Могуће је да је било чак два покушаја убиства – први путем експлозије у авиону, а други већ на земљи, после пада авиона.[3] Веома карактеристично је да су претходне истражне комисије доследно одбацивале сведочења неугодних сведока. На пример таквих који су тврдили да се експлозија није десила пре пада авиона, него док је још био у ваздуху. Или таквих који су тврдили да су видели на небу неколико авиона, а не један. Нису наведени разлози за одбацивање ових сведока (а њих је било много више него оних који су тврдили само оно што је улазило у оквир званичне верзије догађаја са “грешком пилота”). Такође чудно изгледа однос истражне комисије УН о оцени чињеница које јој се налазе на располагању. На пример, позиција Британије на захтев генсека УН о обезбеђењу ваздушног покривања. Узимајући у обзир опасност да буду подвргнути малтретирању од стране ратне авијације Катанге, ДХ се обратио другим државама молећи за ваздушно покривање. Етиопија је пристала да уступи рактивне борбене авионе, али до датума полетања у Ндолу влада Велике Британије “није успела да издејствује дозволу неопходну за прелетање изнад територије Британске источне Африке”. Без обзира што објашњење Енглеза очигледно изгледа неубедљиво “Лондон на примљени захтев једноставно није реаговао као на нешто што захтева хитно разматрање”. Ипак, истражна комисија није нашла убедљиве доказе који су у супротности са овим објашњењем.
Само што је представљен први извештај “Независне истражне комисије” стекао се погрешан утисак. Без обзира на постојање најозбиљнијих основа да се на крају одбаци лажна званична верзија, комисија је кренула путем проглашења “прилично неубедљивих” нових сведочанстава.
Тако на пример нова комисија тврди да је “један од чланова комисије имао приступ тајним документима који се налази у поседу владе САД, међутим, према његовим оценама, информација која се налази у њима не омогућава утврђивање чињеница о рушењу авиона или разлога погибије људи”. Какав закључак се може из тога извући? У крајњем случају, о томе да су власти САД показале само докумета која се не односе на предмет, али не о томе да ли је званична верзија исправна или да на располагању главних оперативаца нема истинских докумената!
Веома чудна је и тврдња комисије о томе да без обзира на постојање сведочења од стране најамника о њиховом учешћу у обарању авиона генсека УН, “није кредибилан велике део те нове информације која стоји на располагању Групе”.[4] Зашто? Па зато што им чланови комисије једноставно не верују…
Интересантно је да се нова истрага о катастрофи са рушењем авиона Д. Хамаршелда одиграва у позадини потпуног одустајања од истраге катастрофе малезијског Боинга МХ-7 над Донбасом. Околности са истрагом смрти ДХ и малезојског МХ-17 имају много заједничког, на пример, упорно игнорисање сведочења о постојању другог авиона поред малезијског Боинга, али је главно – практично неприкривено уништење доказа и селективан приступ оценама о изјавама сведока. Узгред, треба обратити пажњу и на учешће у обе катастрофе једних те истих земаља… У позадини такве “истраге” тек произашле трагедије, говорити о новој истрази догађаја старог педесет година, у најмању руку изгледа неприродно. Поред тога, изгледа да је делатност нове комисије кренула “малезијском” линијом, где ће незгодни докази и сведочења бити проглашавани “неубедљивим” или “недоказаним”…
[1] Даг Хамаршелд је био изабран за Генералног секретара ОУН 1953. године и вршиоо је ту дужност до момента своје смрти у септембру 1961. године.
[2] У ноћи између 17 на 18. септембар 1961. године шведски авион у коме се налазило и 16 људи међу којима и Д.Хамаршелд, рзбио се око северно-родезијског града Ндола (данас Замбија). Погинули су сви који су се налазили у авиону. Истрага која је спроведена од стране цивилне авијације одмах после тога, није довела до разјашњавања разлога катастрофе.
[3] У старој истрази ОУН наводи се сведочење тога да Хамаршелд није умро због експлозије или пада авиона. О томе сведочи читав низ чињеница, на пример, положај тела (он је седео, прислоњен на камен на значајној удаљености од остатака авиона и остали погинулих), а такође одсуствује и непостојање укочености, која 14 часов после смрти мора да наступи. Постоје и друге “нејасноће” које говоре о томе да је Хамаршелд умро знатно касније после своје катастрофе.
[4] Извештај Независне групе стручњака утврђен је резолуцијом 69/246 Генералне Скупштине // Документ ОУН: A/70/132
