Био је то благ, сунчан и топао дан за то доба године, а година читава од барута и смрти.
Заправо, не знам какав је био дан, проклети немара је учинио да мало шта знамо о њему, али желим да верујем да је био благ, да је барем он такав био према херојима, онако леп за умирање ако таквих дана има…
Славни мајор Драгутин Гавриловић командовао је одбраном из шанца на обали Дунава, јунаци су падали ко снопље и очас васкрсавали бранећи Београд смрћу колко и животима, а на Калемегдану, мало до цркве Ружице, ратничке, на самом ободу, ту где је још допирао ехо божанске куражи великог мајора- тукао је топ!
Руски! Један од два који су с тврђаве бранила браћу, веру, слободу, три заједничке боје с барјака које је сам Господ расуо по њима и свезао их као пупчанике, довека!
Тукли су топови бесомучно, заглушујуће, положени на земљу без предаха да их укопају, полегале би посаде на лафет држећи их приковане за светињу, па скакале да допреме следећу гранату, прексрте се и…
Не знам колико је година било Ивану Соловјеву?! Не више од двадесетак сигурно, ако је и добацио до “толико”?
Ето, можда му је баш тог дана био рођендан, не знам, проклети заборав…
Знам да је за собом оставио мајку у Русији која је знала…
Знала је али није заплакала кад га је благословила да крене на пут с којег ће јој се вратити само глас о њему.
Није чекала сина, већ глас о сину, и није закукала када је стигао јер пао је за браћу, веру, љубав, оне три свете боје којима нас је Господ окумио…
Иван Соловјев је један од десеторице из две посаде топова. Једини чије се име зна!
Иван Соловјев је та десетина, Иван Соловјев је име и презиме свакога од тих јунака, Иван Соловјев је свако од нас и свако од нас је име сваког од њих!
Проклети немар и заборав…
Дан је био благ а читав од барута, смрти, јаука, топота, крви, песме…
Да, песме! Топови су тукли а они су певали: “Марш Сибирског пука” колико су могли, колико су могли од рана, колико су могли да их звери јасно чују с друге стране обале…
Падали су српски хероји, падао је Београд полако, падала је ноћ, пали су топови испаливши последње гранате, пала је читава једна посада и очас васкрсла бранећи све за шта ваља живети и мрети…
Мајке нису чекале синове већ…
Пронела се наредба о повлачењу. Град је пао- Срби и Руси нису, мртви су га бранили јуришајући на звери.
Мртви на бајонете…
Крстoви у јуришу…
Иван Соловјев није послушао наредбу! Сувише је српске и руске браће пало да би се повукао!
Читава посада је одбила наредбу, још је имало и морало шта да се брани- град је пао али вера, љубав и братство нису, нити су могли бити!
Муниције за топове одавно није било!
Звери су јуришале Калемегданом и падале од куршума, од оно мало куршума што је остало у пушкама док и оне нису заћутале.
Песма није, ни једног трена! Песмом су звери и откриле где Иван Соловјев и хероји стоје крај немог топа и бране град, веру, браћу, мајчин благослов…
Комадовао је јуриш! Ноге су једва носила искасапљена тела, али су бесмртна петорица полетеле на звери и…
Стрељани су крај топа! Загрљени! Певајући!
Звери су узалуд касапиле тела куршумима- васкрсле у Господу и слави не можеш убити!
Дан мора да је био благ, сваки је дан такав кад падају хероји и очас васкрсавају јуришајући крстом на звери!
Проклети немар и заборав учинили су да…
Кад стопе нанесу на Калемегдан, до Ружице, запалите свећу и ослушните бемсртни марш Сибирског пука…
Мајке нису чекале синове већ глас о њима.
Глас о њих 163 који су васксрли у Београду уз браћу, за веру, љубав, слободу, аманет да довека поносно и с љубављу кличемо: “Живела Србија- живела Русија!”
Свако наше име је име незнаних а знаних!
Свако је од нас Иван Соловјев- Иван Соловјев је име свакога од нас!
