Ђорђе Радић (1839-1922. г), је био највећи српски стручњак за пољопривреду свог доба. Пионир пољопривредне науке у српском народу био је син свештеника Јована Радића. Рођен је у Великом Бечкереку. а одрастао је и школовао се у Славонији и Хрватској. Израз паор је поменуо само два пута. Први пут пред Буњевцима, а други пут противећи се употреби тог израза за наслов једних новина.
Бадава је нашим сељацима говорити, бадава је њима теорију усељавати у главу, кад они неће дотле ником да верују, док оно написано и њима препоручено у дјело преведено својим очима не виде.
Ђорђе Радић
Испитујући употребу израза паор међу Србима, сада већ са сигурношћу могу рећи да је он, током XVIII века, означавао пољопривредног сељака феудално везаног за земљу и слободарском духу тадашњих Срба представљао крајње понижење. У XIX веку је исти израз означавао сталешку, потом све више класну припадност, па је под њу убрајано и непољопривредно становништво нижих класа. Израз је у XX веку почео да означава судбинску трагедију сељаштва које имовински, социјално, породично и морално пропада.
Потреба политичке хомологизације сеоске културе САП Војводине са културом сеоске културе СР Хрватске је довела до наглашеног представљања војвођанског сељака као патетичног, ласцивног и заосгалог паора из хумореске. Пошто су пeнзионисани комунисти војвођанског аутономашког покрета у старости схватили да су војвођанског ратара одвели на пут без повратка, почели су наглашено да се баве успоменом на „паорску културу“, како би умирили своју савест и избегли историjску одговорност. Војвођански аутономаши савременог доба су, потом, употребили израз паор у свом политичком интересу, као антрополингвистичко средство рата у култури, у циљу произвођења лажно аутентичне разлике ратара Војводине насупрот ратару Србије.
У свом јавном говору аутономаши тврде да израз паор означава војвођанског ратара. Њихова конструкција смисла израза паор у Војводини је потнуно лажна. Ту чињеницу управо доказује историја пољопривредне струке. Оснивач српске пољопривредне науке, Ђорђе Радић је избегавао употребу израза паор међу Србима и сматрао неприличним да њиме буде називан српски земљоделац.
О Ђорђу Радићу
Ђорђе Радић је студије пољопривреде завршио у Прагу и Бечу и постао пионир пољопривредне науке у Србији. Верни син народа се свом народу вратио да му унапредио пољопривреду. Пољопривредом је професионално почео да се бави на простору тада најбогатијег велепоседника са простора Војводине, грофа Чекоњића. Затим је, ради израде упоредне анализе српске пољопривреде према напреднијој чешкој пољопривреди, обилазио места Великокикиндског и Потиског дистрикта. Професорску каријеру је почео у Новосадској гимназији, а затим наставио у Србији. У Крагујевцу је основао прву пољопривредну школу у Србији, а затим у Пожаревцу. У Црној Гори је такође основао прву пољопривредну школу, у Даниловграду.
Ђорђе Радић је био прави просветитељ српских ратара. Попут Светог Саве, походио је српска села лично подучавајући српске пољопривреднике раду и унапређујући њихов труд ка стручности. Био је изранредно вредан писац који је оставио за собом преко педесет научних студија и бар још толико приручника. Његових чланака је у новинама објављено више од хиљаду. Издавао је и уређивао недељни лист за поље, кућу, башту, уметност и обртност „Сељак“ и потом часопис „Тежак“.
Радићеве студије и приручници обилују гравирама које су права уметничка дела српског штампарства. Био је пријатељ Светозара Милетића и сарадник „Србског дневника“. Већ на почетку рада Српског пољопривредног друштва, темеља на коме је изграђена српска модерна пољопривреда, придружио се раду др Милована Спасића. Радићева прва књига о повртларству „Повртарство за школу и народ“ (1878. г) имала је огромног утицаја на простору Војводине, где су Срби традиционално запостављали тај вид пољопривреде. Ова књига је и данас утицајна у Војводини, па је Сомборска библиотека 2012. године издала репринт Радићеве књиге ради напора пољопривредне струке ка очувању старих војвођанских сорти поврћа.
Пред Буњевцима је користио израз паор, а противио се његовој употреби међу Србима
Познавао је Ђорђе Радић добро погрдни смисао израза паор међу Србима, пошто је његов родни град у средњем Банату био средиште банатског провинцијала Угарске, области која је некад називана „Паорија“. Такође је одлично знао да међу Славонцима, Шокцима и Буњевцима израз паор уопште нема погрдан нити пејоративни карактер.
Млади Ђорђе Радић је у Суботици, где је његов отац тада био парох, марта 1961. године беседио о земљоделству, и располажемо штампаним сведочанством да је тамо употребио израз паор: „`По плугу се земљедјелац познаје`, веле наши људи. А кад се човек ове истините пословице: `Плуг царство обдржава` сети, дужан је да онда сваки земљеделца почитовати, и нико нека се тог стања не срамоти, јер и славан земљедјелски списатељ Шверц, који је земљедјелство у Белгији подигно, у свом дјелу о плугу вели: `Ја сам поносито у скупштине, гди су се год учени људи сабирали, ишао и поносито говорио да сам и ја паор`“. Сведочанство о Радићевом говору у Суботици је сачувано посредно, у часопису „Тежак“, тек у чланку посвећеном педесетогодишњици рада великог српског агронома, када је „Тежак“ навео како је Радић употребио израз паор у контексту изјаве једног страног, белгијског агронома, на самом почетку свог рада на просвети и стручној модернизацији практичне српске пољопривреде.
Ђорђе Радић је одлично знао да међу Буњевцима у Суботици и њеној околини израз паор никако нема увредљиво значење. Радићев просветитељски рад на осавремењавању пољопривреде Буњеваца је био пример љубави српског просветитеља према братском буњевачком народу, његовом језику, писму и самосвојности, као и велико настојање за њиховим економским напретком. Осим тога, Радић је био један од првих Срба који је водио рачуна о буњевачком језику и писму, пошто знамо да је управо за потребе буњевачке публике дао и писмену дозволу да његов часопис „Сељак“ у Суботици буде штампан и латиницом, наречјем и правописом који су користили бачки Буњевци. Шта више, ради тог настојања га је финансијски подржао српски владика бачки Платон (Атанацковић), па му чак ставио на располагање и епископску штампарију.
У својим каснијим делима је Радић користио само изразе земљоделац или пољоделац. За то је постојао важан разлог. Пошто је Сима Поповић 1865. године у „Земунском гласнику“ објавио чланак „Сељак или паор“, којим је захтевао да престане називање сељака тим увредљивим изразом, Ђорђе Радић израз паор никад више није јавно употребио. Шта више, деценијама касније, Ђорђе Радић се директно супротставио употреби речи паор за наслов једних локалних новина. О томе је сачуван документ: молба Ђорђа Радића Пантелији Поповићу ради промене наслова његовог бечејског листа „Паорске новине“ у „Сељачке новине“. Панта Поповић је затим потпуно обуставио издавање својих новина неодговарајућег имена. Радићева молба Панти Поповићу је сачувана у архивској грађи Мађарске
О Ђорђу Радићу су подробно писали Милорад М. Дробац, у раду „Улога и место др Ђорђа Радића у српској привреди XIX века”(Култура полиса 2-3, год. II, Нови Сад, 2005. г) и Бранко Јокић у поговору фототипског издања Радићеве књиге „Гајење пољских усева“ (Градска библитека „Карло Бјелицки“, Сомбор, 2009. г).
Употреба израза паор у данашњем Зрењанину
Знали су добро Радићеви завичајци колико је паор неприличан израз, па у његовом родном граду нису користили израз паор за називе својих новина. У Великом Бечкереку је народни посланик Сељачке странке, Стеван Бенац издавао „Сељачке новине“ (1920-1923. г), а пошто је Велики Бечкерек променио име у Петровград, Пољопривредно удружење за Банат је, под уредништвом Ивана Острогонца, у том граду издавало лист „Пољопривредник“ (1935-1941. г). У Великом Бечкереку је основан „Ратарски спортски клуб Борац“, а међу његовим секцијама постојало је и „Ратарско певачко друштво“.
На жалост, у Зрењанину је, током доба новосадске централизације САП Војводине, сасвим престало издавање локалне пољопривредне периодике, а добри обичај ратарског задругарства је замењен „задруживањем“ под једнопартијском контролом, силом државне власти. Тек тада се појавило сентиментално и духовито коришћење израза паор у књижевности и уметности. Једино дело српске књижевности које у наслову носи назив паор везано је за околину Зрењанина. Ради се о „Мемоарима Јоце паора“ (1987. г), књизи која је настала као збирка хуморески Борислава Путника Пуба које је објављивао у листу „Комунист“. Занимљиво је да је Борислав Путник потицао из Елемира, истог села у коме је, скоро век раније, Стеван Сремац, за своје најчувеније књижевно дело, нашао сведочанства о крајњој осетљивости употребе речи паор у српској ратарској заједници и разарајућој увредљивости смисла тог израза.
Ипак, у данашњем Зрењанину, бројни пољопривредници своја удружења, по правилу, не називају паорским. У граду од 2011. г. постоји бројно и веома озбиљно „Удружење пољопривредника општине Зрењанин“, као и неколико пољопривредних задруга, пчеларских и рибарских удружења. Године 2015. су Зрењанинци једној улици, у индустријској зони „Ечка“, дали име Ђорђа Радића. Међутим, под утицајем аутономашке манипулације јавним мњењем, у овом граду су се појавиле невладине организације закићене изразом паор у свом називу. „Панонска активистичка организација ПАОР“ Срђана Папића Ђурића се бави политичким активизмом уопште и нема никакве везе са пољопривредом. Скраћеница у називу ове НВО само подсећа на туђицу. „Удружење Паора (sic!) Црни шор“ (2012. г) Радојице Мартинова је слабо активно у пољопривреди, као и „Удружење паора Доља“ (2015. г) аутомеханичара Нова Микановића. Куриозитет је то што је Радојица Мартинов реч паор у називу свог удружења навео великим словом, упркос правописним правилима.
Кикиндске ратаре су тек у XXI веку почели да називају паорима
Ђура Јакшић се током своје јуначке младости борио за Српску Војводину као добровољац регименте Великокикиндског дистрикта, под стегом старе милиције. Брат Ђура је одлично знао да су Срби Великокикиндског дистрикта потомци оних којима је средином XVIII века онемогућено исељавање у Русију силом власти. Становници Дистрикта су били чукунунуци Србља Потиске и Поморишке границе, слободарског рода који је ћесарским хершафтерима поносито поручио: „Нећемо да будемо павори!“. Тек након Аустроугарске нагодбе 1876. године је територија Дистрикта припојена Торонталској жупанији, регионална самоуправа укинута, а автономне општине подвргнуте бирократама централних и жупанијских власти. Тако су некада слободни становници постали подложници ћесарске бирократије Хабсбурга и орсага угарских магната који су их коначно свели на подложнички „паорској ред“ и навалили им тешке имовинске намете. Ђура Јакшић је све то одлично знао, па је 1875. године за наук и успомену покољењима оставио своје поетско сведочанство о српском ратару Баната кога пљачкају ћесарски и угарски бирови и беамтери. Била је то Песма „Ратар“.
Кикинђани су некада одлично знали и поштовали Ђорђа Радића, пошто су му на почетку каријере нудили да постане професор њихове реалне гимназије. Било је то у доба када су Кикинђани избегавали употребу израза паор.
У Великој Кикинди је крајем XIX века, штампар и књижар Јован Радак повремено објављивао преводе приповедака намењених ратарском свету. Ради тога је издавана едиција штампаних свезака за поуку и забаву која се звала „Ратарке“ и продаване су по изузетно скромној цени у Радаковој „Књижници код св. апостола Кирила и Методија“. Јован Радак је био млађи брат знаменитог Ђорђа Радака. Приповетке објављиване у „Ратаркама“ су били преводи Милана Петровића Туторова. Радакова штампарија је била прва српска штампарија у Кикинди, а захваљујући Радаку и Туторову су кикиндски ратари на свом језику упознали књижевност Лава Толстоја.
Данашњи ратари Кикинде себе називају пољопривредницима. Пример је кикиндско Удружење пољопривредника „Банатска ленија“ (из 2003. г). У данашњој Кикинди постоје само један дућан и један ресторан који користе израз паор за свој назив: „СУЗТР Паор“ и „СУР Паорплус“. Из Кикинде је Мирослав Шибул председник „Лиге паора“, парапартијске организације ЛСВ Ненада Чанка. Он је протеклих неколико година организовао „Бал паора“ који је својом гротескношћу привукао пажњу домаћих таблоида.
Паори су ратари који немају става
Упркос напретку пољопривредне технике, технологије и животног стандарда, култура пољопривредног становништва је назадовала у доба САП Војводине. Повратком аутономашког режима 2000-2016. године се јавило успостављање приватних латифундија, имовинско пропадање сељака и манипулација јаним говором о пољопривреди. Тако се у савремено доба јавила пренаглашена употреба израза паор кога је Ђорђе Радић међу српским пољопривредницима пажљиво избегавао и друге упозоравао да га избегавају. Чим је међу ратарима Радићевог завичаја нестало сећања на овог нашег великана и његове тековине, јављала се употреба израза паор, а у наше време је спроведена јавним говором војвођанских аутономаша и њима склоних „НВО активиста“. „Далеко ми је Банат, црна кошуља“, горко се и с носталгијом сећао свог ратарског завичаја Ђура Јакшић. Ипак, у Јакшићевом и Радићевом завичају данас има и оних који се поносе својом срамотом називајући себе паорима, уместо ратарима и замљоделцима како су им препоручила двојица банатских великана.
У будућности ће „паорисање“ у јавном говору Баната остати упамћено као сведочанство лакомислено непромишљеног поигравања традиционалном културом ратара, којим је отворен пут ћифтинског шићарења политиканата на ратарској грбачи. То „паорисање“ је аутономашки режим ратарима Војводине увалио да се тиме баве док су пољопривредне комбинате и земљу по Војводини грабили транзициони тајкуни – латифундисти, а пољопривредно тржиште грабили „инвеститори“ из богато субвенционисаних страних привреда држава ЕУ. Сва та штета и невоља се не би догодила да се наши нису угледали на макар какве, који су дошли Бог зна одакле, да им продају рог за свећу. Наши стари су били слободарски, самостални и поносити ратари. Генерацијама су имали става којег су се чврсто држали чак и када је изгледало да нису у праву. Ма сад се показало да су и те како били у праву, јер су својим очима видели сталешко и класно ропство које се крије под смислом израза паор. Наши ратарски преци су увек били оно што јесу: вредни, мудри, способни и слободни. Никад раније се нису удруживали у паорска удружења, у политичке лиге паора. Нису називали себе паорима уместо ратарима. С пркосом и презиром су се давно изјаснили о томе: „Нећемо да будемо павори!“.
