На седници 14. августа 2018. Народна скупштина Републике Српске се расправљала о Извештају комисије Владе РС из 2004. године “о догађајима у и око Сребренице.” Спорни Извештај је био састављен под притиском тадашњег Високог представника у БиХ, Педија Ешдауна, а усвојила га је влада тадашњег председника Републике Српске, Драгана Чавића.
Извештај из 2004. године споран се, пре свега, зато што у настојању да се задовоље захтеви тадашњег страног управитеља Босне и Херцеговине уопште нису узимале у обзир чињенице о догађајима у Сребреници које су биле познате у време када је Извештај био писан. Уместо тога, некритички је преузета “чињеничка база” из контроверзне пресуде генералу Радиславу Крстићу у Хашком трибуналу. Мада се централни закључци из те пресуде, да се у Сребреници догодио геноцид који је извршила српска страна и да је стрељано око “8,000 мушкараца и дечака,” у Извештају изричито не наводе, ослањање на пресуду Крстићу и текстуално преузимање подугачких делова из ње практично искључује свако другачије виђење сребреничких догађаја у јулу 1995. На тај начин, Извештај се претворио у моћно пропагандно оружје против Републике Српске, чије власти су га опортунистички саставиле и усвојиле.
Извештај је такође споран и због тога што се Комисија није бавила никаквим независним истраживањем на тему Сребренице, па самим тим као радно тело Владе Републике Српске није могла доћи ни до било каквих независних закључака. Као наводно службени акт Републике Српске, Извештај је већ по томе изразито мањкав.
Најзад, Комисијиним одустајањем од истраживања чињеница и некритичким уграђивањем у текст Извештаја тенденциозних закључака политичког суда као што је Хашки трибунал, Извештај је постао оруђе које се од 2004. године користи за оспоравање легитимности Републике Српске као “геноцидне творевине” и за наметање колективне кривице српском народу за масакр ратних заробљеника у Сребреници.
Предаја списка са именима 22,000 Срба – наводних учесника “геноцида” у Сребреници представнику немачког тужилаштва од стране Мунире Субашић, председнице Удружења мајки Сребренице и Жепе, на обележавању сребреничких догађаја у јулу ове године, снажно је одјекнуло у јавности Републике Српске и принудило је државне органе да се најзад озбиљно позабаве овим питањем.
Председник РС Милорад Додик је покренуо скупштинску процедуру за поништење спорног Извештаја из 2004. године, са могућношћу формирања нове комисије која би критички испитала предметне догађаје, узимајући у обзир све данас познате чињенице и податке о Сребреници.
Неопходно је истаћи неколико ствари.
Пре свега, контроверзни Извештај о Сребреници из 2004. године, и шири контекст догађаја на које се односи, не сме се третирати као елеменат предизборне кампање у Републици Српској, која је већ у току. То питање је исувише озбиљно и важно да би се разматрало у склопу дневнополитичких потреба било које странке или коалиције. Странке на власти и странке у опозицији морају му прилазити искључиво са становишта националног и државног интереса. Ако им недостају морална снага и принципијелност да тако поступе, боље би било да спорни Извештај — са свим његовим неприхватљивим обележјима — уопште не дирају и да се не упуштају у потенцијално још горе, труле политичке компромисе.
Наговештаји да би нови извештај у значајној мери могао следити неку компромисну формулу која се у суштини своди на мазање очију већ су се појавили. То је, у првом реду, инсистирање званичника Републике Српске, уместо да нагласак буде на раскринкавању старог извештаја, да би нови извештај требало проширити приказивањем српских жртава Сребренице и Подриња током целог трајања рата, од 1992. до 1995. године. Међутим, ова у суштини исправна корекција првобитног Извештаја у себи крије могућност да би емотивно истицање српског страдања у Сребреници заменило деконструкцију штетног првобитног Извештаја и да би послужило као покриће за само симболичне измене изворног текста из 2004.
Ово је важно зато што се помињањем и уношењем у извештај појединости о српском страдању уопште не утиче на основну поруку првобитног Извештаја из 2004, а то је да је српска страна, ма колико да су и њени припадници страдали, извршила геноцид и противправно усмртила 8,000 “мушкараца и дечака.” Нити би помињање српских жртава само по себи умањило политички учинак тог основног утиска који Извештај из 2004. године производи, а то је да Република Српска прихвата те лажне оптужбе и наводе, стављајући се имплицитно у положај “геноцидне творевине,” баш као што њени непријатељи тврде да она јесте.
Без политичке анализе и пажљивог вагања последица разних могућих потеза, дакле без формулисања трезвене политичке стратегије са циљем да се стање и однос снага измене у корист српске стране, боље је не предузимати ништа.
А то значи следеће. Сваки нови извештај који би ишта вредео мора обухватити српско страдање на подручју Сребренице и ширег Подриња, то се подразумева, зато што је то битан елеменат за сагледавање опште слике догађаја, неопходан за разумевање дешавања у јулу 1995. Али такав додатак, ма колико оправдан, не сме послужити као алиби за заобилажење свестране критике потпуно лажне слике која се налази у бити Извештаја комисије из 2004. године. И не само критике, већ и нечега што је неупоредиво сложеније, захтевније и значајније од пуке критике, а то је приљежан истраживачки рад и писање новог, објективног текста о околностима и контексту бошњачког страдања, на чему је оптужница против српске стране и утемељена. За први задатак довољан је патос, за овај други потребни су компетентност, знање и политичка храброст.
Располаже ли Република Српска таквим ресурсима? Даљњи развој расправе у Скупштини и у јавности, као и потези власти, пружиће одговор на то питање. Али већ су на видику класични знаци неприпремљености и реторичког лутања који најчешће карактеришу ставове званичника Републике Српске.
Ту у првом реду имамо у виду изјаве на велика звона највиших функционера да се планира формирање комисије међународних стручњака да састави нови извештај о Сребреници, који би заменио онај из 2004. године. То је, наравно, концепт који изузетно привлачно звучи. Али по природи ствари и на основу ранијих искустава са истим инстанцама, поставља се шкакљиво питање: да ли су ти функционери промислили теме истраживања и методологију рада те хипотетичке “међународне комисије”? Које међународне стручњаке они имају у виду као потенцијалне кандидате који би могли ући у њен састав?
С обзиром на то да је у Републици Српској уобичајено да се све ради ад хок, без дубинске анализе и свакако без дугорочног планирања које би превазилазило временски оквир од петнаест дана, постоје озбиљне сумње у вези са горе постављеним важним питањима.
Зато ћемо покушати да помогнемо са неколико корисних сугестија.
Да би Извештај из 2004. године могао бити успешно доведен у питање, неопходно је бескомпромисно ставити под лупу сва његова главна упоришта. То значи, у првом реду, испитати рад Хашког трибунала у односу на Сребреницу и специфично правно накарадну пресуду изречену генералу Крстићу, која је буквално камен темељац Извештаја комисије из 2004. године. Затим, нова комисија би морала да испита и следеће важне целине у оквиру сребреничке проблематике: форензичке доказе; рад лабораторије ИЦМП из Тузле и домете ДНК технологије којом се она служи за доказивање сребреничког наратива; размере легитимних губитака колоне 28. дивизије у пробоју који се подмећу као жртве стрељања, па самим тим и “геноцида”; критичко испитивање поузданости других врста доказа који се користе, н.п. радио комуникације и снимци из ваздуха; и, напокон, међународноправна анализа појма “геноцид” и његове применљивости у односу на Сребреницу.
Каквом би се методологијом нова комисија служила? Неком ад хок методологијом, усмереном да на време, до октобарских избора, набрзину срочи некакву журналистичку критику Извештаја комисије из 2004. или би то био озбиљан, одговоран и научно утемељен труд којим би се компетентно оспорио не само по Републики Српску кобни извештај из 2004. који је везан за име Драгана Чавића, већ би цео лажни сребренички наратив био у основи пољуљан?
Најзад, ко би ушао у састав тог “међународног” тела? О томе конкретно још ништа нисмо чули. Али можда би могли помоћи са неколико корисних сугестија. Ако је у питању геноцид као правни појам и његова примена, проф. Вилијам Шабас је за то светски и незаобилазни ауторитет. О Хашком трибуналу и његовој делатности беспредметно је расправљати без активног учешћа у раду нове комисије имена као што су проф. Александар Мезјаев, адвокат Кристофер Блек и бивша хашка судиница Приска Нијамбе. За критичку анализу форензичке грађе, Република Српска би добро учинила да се посаветује са проф. Лореном Грандмезоном, који је у стручној литератури посветио велику пажњу овој теми са ослонцем на допринос форензичког тима Историјског пројекта Сребреница. За обраду легитимних борбених губитака 28. дивизије, неколико десетина изјава преживелих учесника о томе били би од велике користи, а тим одбране генерала Младића и Историјски пројекат Сребреница, у чијим архивама се налазе, радо ће та документа ставити на располагање истражним органима Републике Српске. Списак потенцијалних чланова нове комисије и извора неопходних за њен успешан рад могли би се продужити.
Међутим, то нема велику сврху уколико у руководству Републике Српске не постоји чврста воља да се сребреничко питање најзад прописно изведе на чистац, без обзира на ризике и политичку цену. Притисци страног фактора да се разматрања и закључци нове комисије за Сребреницу обесмисле или разводне биће изузетно перфидни и снажни, а маневри локалне пете колоне у Скупштини и изван ње да се комисијин рад онемогући пратиће ову иницијативу на сваком кораку.
Став који по овом питању од највишег националног интереса руководство буде заузело, начин даљњег рада, као и избор стручних сарадника, биће видљив одраз њихове стварне озбиљности, политичког капацитета и државничке свести.
