Последње деценије XIX. века британскe колонијалнe трупе трпеле су честе поразе у Пешевару од ратоборних и поноситих Паштуна, који нису желели бити њихово колонијално робље.
Смишљајући како да се промени однос и постигну жељени „успеси“, досетио се неко од надмених колонијалних господара да се примени ловачка тактика. Тада, на потконтиненту у лову на крупну дивљач (тигрови, биволи, слонови) докони колонијални господари користили су зрна са меким врхом, која су се при удару у тело деформисала и стварала веома тешке ране, те би огромна звер убрзо клонула услед губитка крви, не угрожавајући свога ловца притом.
Тако су у војном арсеналу у граду ДУМДУМ у покрајини Бенгал почели да производе нарочиту муницију, за своју тек усвојену војничку пушку калибра *303 (7,7мм). Ову муницију из ДУМ ДУМ-а користиће масовно у војним походима током 1897-1898. године, у борбама код Читала у Пакистану, у Судану, и на северозападној индијској граници.
Светска јавност била је згрожена „учинком“ овакве муниције на људско тело, што је утицало на доношење Хаашке конвенције од 29. јула 1899.године о забрани употребе муниције са „зрнима која експандирају или се деформишу“, на потстицај угледних Бура и њихових присташа у рату, који се управо одвијао свом жестином уз употребу такве муниције.
Иако је забрана из конвенције обавезујућа за потписнике, многе армије нарочито Централних сила, интензивно су наставиле експерименте са новим врстама муниције у припреми за своје будуће освајачке ратове.
КуК солдатеска (иако потписник) у својим је плановима, нарочито после бурне реакције српског народа на проглашење анекције БиХ 1908. године, предвиђала наношење што тежих повреда српским браниоцима у будућем рату, како би сломила њихов отпор и убила сваку жељу за јачањем истог.
Зато се за овакве експерименте намјерно уводе дефиниције „муниције са посебним наменама“ како би се изиграла (појава тако уобичајена у ЕУ и данас!) управо потписана Хаашка конвенција, и потакли циљани „експерименти“ који ће дати жељене резултате.
Иза добро чуваних врата у бечкој „фабрици хемијских препарата Viktora Aldera“ почињу експерименти под невиним називом „вежбовног метка“ или „метка за упуцавање“, чија унутрашња грађа зрна подсећа на минигранату, јер је то заправо контејнер са експлозивном смешом која уз прасак испушта беличасти дим, и наводно тако омогућава стрелцу да одређује удаљеност до циља! Ова је муниција уведена у оперативну употребу КуК армије 1910. године али су експерименти настављени, и већ 1912.године у употребу се уводи нови метак са експлозивном смешом, коју чини мешавина калијум хлората и антимонсулфата (заправо је то смеша која се налази на врху шибице). Када би погодила живо биће, ова зрна су стварала велике, нехумане ране, услед свога распрскавања и хемијских учинака.
Правећи планове за рат против Срба, предвидели су педантни бечки планери и комплете муниције за своје војнике, те је тако у прописаној форми наређено да се у јединицама јачине вода именују квалитетни „оштри“ стрелци, који ће добити поред стандардне пушчане муниције и ову специјалну муницију – „distanzpatrone“ M 1912. и М 1908. са четвороделним језгром, чија су зрна имала учинак оловне парчади, јер су распрснута код удара у тело одговарала крупној сачми испаљеној из ловачке пушке. Она су по конструкцији својој као „думдум“ зрно, и већ су била забрањена међународним ратним правом (али очито не и за Србе!) и пре своје масовне производње!
У „дочасничкој“ школи (школа за подофицире) у Загребу пре Великог рата, на обуци је КуК „гојенац“ (питомац) Јosip Broz TITO, научио употребу свих ових посебних врста пушчане муниције под будним оком заповедника наставне сатније (чета) Матије Мурковића. Матија се још као „заповједник стројопушчаног (митраљеског) одјела“ 42. домобранске дивизије, залагао заједно са осталим КуК заповедницима за идеју, да се у реденик митраљеза Шварцлозе обавезно ставља наизменично, метак са зрном М1912. и метак са обичним зрном, како би такав „урадак“ (учинак) код непријатеља био што бројнији а митраљез што ефикаснији у употреби!
(за неупућене – у стандардни платнени реденик митраљеза Шварцлозе стаје 250 метака)
После објаве рата Србији, на лични захтев, Матија Мурковић је именован за команданта бојне (батаљона) у 25.(загребачкој) пуковнији 42. хрватске домобранске дивизије и учествоваће у два похода „казнене експедиције“ КуК солдатеске , да би у трећем био тешко рањен, у боју код косе Закинац, у Колубарској битки, које се štabsfeldvebel Josip Broz (TITO) није никако никада „сетио“.
Након опоравка, наставиће Мурковић своје ратовање на руском фронту, у редовима 42.хрватске домобранске дивизије. Као и његове бројне колеге и он ће одмах након проглашења НДХ поново обући домобранску униформу, као заменик заповедника Хрватске војне академије у јуну 1941. године, а војничку ће каријеру окончати као генерал домобранства НДХ.
У првој класи те академије биће и његов син Борна, који ће затим отићи на „изобразбу“ у место Штокерау у Аустрији, да би у редовима тек створене хрватске „вражије дивизије“ ратовао као немачки савезник у Русији (Совјетски савез), из које се неће вратити, као ни већина осталих!
Да ли ће потомци породице Мурковић можда отићи сада као „драговољци“ у Малорусију, да бране угрожене „тековине ЕУ ропске мултикултуралности и мултиконфесионалности“ против тих православних дивљака, носећи модерне „distanzpatrone“ НАТО стандарда, у редовима батаљона „Азов“?!
Члан Петроградског словенског филантропског друштва руски хирург др.Сишев, извадиће 29. септембра 1914.г у ваљевској болници делове зрна М1912., из ране редова Милана Савића. О самој рани и деловима зрна, сачињен је стручни приказ који ће бити поткрепљен и документима др. Љубише Вуловића, санитетског капетана у IV. коњичком пуку, који оперише у ваљевској резервној болници. Радећи у Лешници у пуковском превијалишту, извадиће др. Станоје Милошевић деловее „стражарског“ метка М1913. (врста специјалне муниције) из ране капетана Миливоја Јаковљевића, официра у III. коњичком пуку. „Гојенци“ загребачке „дочастничке“ сатније учени су да специјалном муницијом пуцају нарочито у српске официре, да би тако пореметили командни ланац и изазвали панику код Срба.
Истрага која је спроведена потврдила је сазнање, да су одабрани стрелци и подофицири КуК солдатеске добивали по 6 оквира са „distanzpatrone“ M1912., а реденици митраљеза Шварцлозе су наизменично пуњени са мецима М1912. на српском ратишту, те, сада век далеке 1914.године!
Код многобројних заробљеника редовно су налажена оригинална картонска паковања, са експлозивним зрнима произведеним у аустријској државној фабрици „Velersdorf“.
Век после, аустриски историчари нешто се не „сећају“ тих детаља, иако су сређена европска држава, и имају сачувану фабричку документацију (уколико је случајно „каубоји“ нису бомбардо вали, због производних „несташлука“ и у Другом светском рату!)
Пре једног века, влада краљевине Србије схватила је и моћ и значај медија, и зато је позвала међународног стручњака из неутралне земље, др. Арчибалда Родолфа Рајса, као међународног криминолога и шефа најмодерније лабораторије у Лозани, да сачини стручно истраживање које ће се презентовати међународној јавности, о злочинима почињеним на тлу Србије над њеним становништвом – цивилима, децом, рањеницима, женама, девојкама и ратним заробљеницима.
Анализа докумената, фотографија, разговори са А-У ратним заробљеницима, али и лични обилазак терена, дали су др. Рајсу свестрану слику обима и облика масовног ратног злочина, те је тако настао детаљни стручни извештај, који је деловао као најстрашнији хорор роман. Дело на 190 страна, под називом „ИЗВЕШТАЈ О ЗВЕРСТВИМА КОЈЕ ЈЕ НАЧИНИЛА АУСТРО УГАРСКА ВОЈСКА ЗА ВРЕМЕ ПРВЕ ИНВАЗИЈЕ НА СРБИЈУ 1914.“, одмах је преведено на енглески језик!
Након што је извештај предао српској влади, Рајс је одмах обавестио и страну штампу, одржао је на париској Сорбони неколико предавања о аустриским злочинима, а у Лондону је на енглеском језику штампана богато документована књига „Austro-Hungarian Atrocities”.
Тако су уз изразито дивљење првом великом савезничком победом на Церу а не само српском, код међународне јавности пробуђене и све симпатије према пострадалом народу и истовремено је разобличена и стварна слика, о „културној и хуманој претечи ЕУ“ како је данас упорно називају!
Како „другосрбијанци“ данас радије користе енглески језик, они овај извештај могу лако пронаћи и детаљно га изчитати као штиво из „далеке прошлости“, али они свакако неће објавити делове овога извештаја који садрже и попис војних формација КуК солдатеске, које су починиле ове масовне ратне злочине над српским народом, као агресори!
Зато, за читаоце који читају, пишу и говоре српски, ево Рајсовог списка војних формација „мултикултуралне претече ЕУ“ које су починиле ратне злочине у Србији, пре једног века:
“6.budimpeštanski puk,26. puk „Šrajber” iz Estergoma, 26. landšturmski puk 104. zagrebačke brigade,28.osječki domobranski puk, 37. mađarski puk„Nadvojvoda Jozef” iz Nađvarada, 70. mađarsko-hrvatski puk „Plemeniti fon Apel”, 78. osječki puk „Gerba”, 79. mađarsko-hrvatski puk „Grof Jelačić” iz Otočca kao i 100. krakovski puk „Fon Štajnberg”.
Заробљене српске војнике и рањенике, без милости су убијали и припадници 16. šlesko-moravskog puka „Frajher fon Gizl”, 27.domobranskog puka iz Siska,28. osječkog domobranskog puka, 37. mađarskog puka i 94. češkog puka „Frajher fon Koler”.
Рајс је изразито наглашено забележио изјаву заробљеног инструктора 78.карловачке пуковније, да су најсуровије злочине починили војници мађарских пукова и хрватски домобрани из 42.дивизије. Ову су дивизију чинили 25.(загребачка) домобранска пуковнија Антона Маташића (Josip Broz TITO је štabsfeldvebel у 10.чети ове пуковније!), 26.(карловачка) пуковнија Георга Петровића,27.(сисачка) пуковнија Алојза Петковића и 28.(осјечка) пуковнија Јулиуса Симоновића.
Ратни злочини не застаревају, а документација фирме „Velersdorf“ још увек чека објективне истраживаче, зарад истине и срећније заједничке будућности (да ли и Срба?)
