Потпун медијски мук или тек периодично бледо оглашавање напокон је прекинуто и хрватски фашистички логор Јадовно од летос се све чешће помиње. Додуше, још увек се назива само усташки логор Јадовно, као да су усташе биле нешто посебно, а не Хрвати и то РКЦ верници али и муслимани јер су у НДХ законски проглашени за неотуђиви део хрватског народа, и то његово “цвијеће”!
To је “цвијеће” те 1941.године чинило 56% састава фашистичке усташке војнице у БиХ, макар их и дан данас ЕУнијатске НВО упорно приказују као “доказано” партизанску базу.
Јадовно је мала висораван на простору северног Велебита, где се налази неколико већих крашких јама (бездани, како кажу мештани!) од којих су највеће Шаранова и Јарчија.
Тај део Велебита је пуст, безводан, ретко насељен са личке стране. Обрастао је густом белогоричном шумом и тешко је проходан. Свега неколико шумских путева и понека пешачка планинарска стаза, тако да је слободно кретање туда скоро немогуће.
Касних тридесетих година прошлог века, челници илегалне усташке организације у Лици добише налог од свог поглавника Павелића из Италије, радосно журећи одмах да га изврше. У сарадњи са “мисницима” (локални назив за свештеника РКЦ који ту врши службу) провели су анкету међу чобанима да тачно одреде и попишу све крашке јаме, како би знали њихову локаци ју. Чланови спелеолошке секције студената загребачког свеучилишта, одредише оквирно запремнину сваке јаме за коју је то потом затражено, током својих честих излета по Велебиту.
Те активности нису остале незапажене југословенској пограничној жандармерији, зато је дато образложење да се то чини како би се помогло сточарима, да одреде рејоне ризичне за испашу њихове стоке, оваца и коза.
Уз овај рад, сачинише усташе и тајне спискове за хапшење. Ови су радови окончани у децембру 1940. о чему је сачињен и писани извештај за ГУС (главни усташки стан) у Италији. На спискови ма се нађоше припадници службе безбедности, жандарми и полицајци који су активно учестовали у гушењу усташког устанка из 1932.године, познатог по усташком пропагандном називу –”велебитски устанак”! Уз активне жандарме пописан је и резервни састав који је такође учестовао у разбијању усташке терористичке јединице, и то је та чувена усташка “црна књига” у коју није уписан ни један члан КПХ (комунисти) зато што су они активно помагали устанак као савезници, о чему сведоче писани прилози у партијском листу “Пролетер” где је објављен и афирмативни текст самога Josipa Broza Tita, о усташкој оружаној побуни!
Списак су чинили и припадници четничког удружења, бивши српски добровољци, али и омладинци, чланови Сокола, трговци, јавни радници, истакнути патриоти, као већ доказани противници једне фашистичко-терористичке организације а не никакве политичке странке.
Међу комунистима на терену који су активно сарађивали са усташама био је и адвокатски приправник Јаков Блажевић, који је тада радио у канцеларији познатог франковца а основна делатност била му је одбрана ухапшених усташких терориста. Њих 180 суђено је у Београду пред Судом за заштиту државе, због доказане оружане побуне и покушаја рушења државе. Осуђени су на дуге временске казне али је после споразума Цветковић-Мачек, ресор правосуђа припао странци ХСС, и министар их је одмах аболирао те су већ почетком 1940. године сви били слободни, да наставе терористичке активности.
На робији је неколико десетина тих усташких терориста наводно “прогледало” и посташе комунисти, после донетог споразума између комуниста и усташа у казнионици Сремска Митровица. Тако је тада створено усташко-комунистичко језгро, које ће у току народно ослободилачке борбе постати наметнуто руководство српске устаничке масе, и водити у тешке погибије и масовна уништења српски народ, јер су скоро увек упадали (случајност?) у непријатељски обруч и били уништавани. После победе над фашистима, из те групе ће бити знатан број највиших државних функционера у Хрватској али и Југославији. Њихови изабраници ће 1990. године рушити заједничку државу, као свој домаћи задатак.
Јаков Блажевић ће чак бити државни тужилац који је оптужио Степинца, али не за злочин геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, већ за наводну “сарадњу са окупатором” а хрватска власт је била савезник са немачким нацистинма и талијанским фашистима док је њена војска ратовала под Стаљинградом, у саставу европских здружених фашистичких агресора на СССР!
Када је 10.априла 1941. проглашена НДХ, био је Госпић уз Загреб једино среско место у Хрватској где је власт одмах у целости прешла у усташке, побуњеничке руке. Сви државни службеници, припадници полиције и жандармерије, Срби, били су ухапшени од својих колега Хрвата (већински чланова усташке организације) током дана а до вечерњих часова ухапшени су сви са усташког тајног списка, доступни у самом граду.
Затворени су у окружни затвор подигнут у доба Аустро-Угарске, популарно назван “црна кућа” јер су ту држани таоци у време Великог рата, те су многи Срби веровали да ће се тако шта поновити и у рату који је тек почео. У току прве ноћи почело је одмах језиво мучење чланова четничке организације и младих Сокола, сину угледног велетрговца живом су ископане очи и “поклоњене” мајци, док су јој 13-то годишњу ћерку водили на групно силовање!
Део ухапшених је отеран на Велебит, да у једној ували у близини Шаранове јаме огради простор бодљикавом жицом и изгради колибу за чуваре. То ће бити будући логор Јадовно, под ведрим небом, последња станица на животном путу многих Срба и Јевреја, и то искључиво мушкараца.
Већ од 20-тог априла у Госпић стижу прве групе Срба истакнутих првака, лекари, инжењери, адвокати, професори,трговци, апотекари, банкари, народни посланици, свештеници СПЦ од јереја до епископа, са простора целе НДХ! Када би приспели на железничку станицу Госпић, мањи део је одвођен у зграду окружног затвора, где ће бити додатно испитиван од усташа повратника из Италије уз муке невиђене. Остатак је гоњен да пешачи 14 километара, повезан конопцем у дугу колону мученика коју су дуж улица Госпића злостављали домаћи цивили, жене, деца и свако ко је то слободно пожелео.
Већ претходно измрцварени, терани су да кличу “Живео краљ Петар” и певају “Спремте се спремте четници” … идући у логор. Срећнији међу њима превожени су аутобусом локалног аутопревозника до логора Јадовно. Међу усташама који су их превозили, било је и неколико који ће после рата понети “Споменицу 1941”, чак вршећи истакнуте функције у срезу Госпић. Наводно су ту били по задатку КПХ, али не спасише ни једног јединог Србина!
Средином маја месеца 1941.године почиње довожење и Јевреја из Загреба, а међу првима је дотеран цео јеврејски студентски фудбалски тим који је победио екипу ХАШК-а (хрватски академски шпортски клуб) и за освету је “награђен” путовањем у Госпић!
Из Загреба су дотеране угледне јеврејске и српске породице а некретнине су им одмах одузете. Жене и деца су смештени у места Метајна и Слано на острву ПАГ. Ту су били српски женски и јеврејски женски привремени логор док су их усташе присиљавале да своје уложене паре из иностранства, пребацују у хрватску државну банку.
Жене и девојке али и девојчице, систематски су силоване а међу злотворима се нарочито истицала група свештеника РКЦ бискупије Сењске, предвођена пашким (место Паг) жупником као организатором тих бестијалности. Да их присиле на ову прљаву работу, нису им давали воду за пиће, да жедна деца упорно вапе или пију морску воду!
О овоме се сазнало када су позвали групу талијанских официра да их “почасте” за Велику Госпојину, у августу 1941.године. Згрожени, официри су писали извештај команданту II талијанске армије у ком су детаљи запажања, али послаше писмо и самом Светом оцу у Ватикан.
Шездесетих година прошлог века, извадили су спелеолози само из Шаранове јаме 16 кубика људских костију и то је та бројка од око 40000 убијених, која се сада помиње. Потом су власти забраниле истраживања осталих јама, где још увек почивају неопојане кости Срба и Јевреја.
Мајке, жене, сестре и ћерке побијених Срба из места Грубишно Поље у Западној Славонији, 1961.године на 20-то годишњицу одвођења, иницирале су долазак на место хрватског фашисти чког злочина, али им није дозвољено да свештеници СПЦ обаве опело, а највећи противник тога чина био је управо Јаков Блажевић, тада високи државни руководилац у Хрватској.
Седамдесетих година прошлог века, забрањено је да се над јамом постави спомен плоча, јер је на њој писало да су ту побијене хиљаде верника СПЦ и свештеници и првосвештеници, а не само жртве фашистичког терора (конкретно хрватскога).
Актуелни министри и угледни новинари треба да се ослободе формуле “насилне симетрије из времена друга Broza”, када казују или пишу о жртвама убијеним у логору Јадовно.
Министри у влади Србије али и угледни новинари, треба да науче да на Јадовном нису убијани Роми (Цигани) већ само угледни Срби, интелектуалци и Јевреји. Тек после убијања највиђенијих Срба у Јадовну, почела је системска акција РКЦ насилног покрштавања Срба под руководством надбискупа Алојзија Степинца, о чему постоје бројни документи.
Зато је Јадовно доказ планског геноцида и планског насилног покрштавања, осмишљеног још пре проглашења НДХ, о чему српски историчари тек дугују научну анализу своме народу.
Тек након пописа Рома (Цигана) од 3. јула 1941.године којим је утврђено да их у НДХ живи око 40000, хрватска фашистичка власт почела је у августу 1941. њихову системску ликвидацију. До 1945.године претећи ће их једва око 1000 душа а већина Рома је ликвидирана у Јасеновцу.
Одлука талијанске војне власти да прошири окупациону зону донета у августу 1941.године, присилила је усташе да раселе логор Јадовно. Заточеници су пребачени бродићем на острво Паг где су поклани у ували Слано, која се зацрвенела од српске и јеврејске крви. Поклане су и заточене жене и деца у логорима Метајна и Слано, а само мала група логораша је возом пребачена у новоосновани “Сабирни радни логор Јасеновац”, како су га хрватске фашистичке власти цинично назвале!
Јадовно стога не сме никако бити коришћено у дневно-политичке сврхе, већ за изучавање српских и јеврејских жртава хрватске фашистичке политике, која је планирала и провела злочин геноцида али и злочин насилног прекрштавања Срба, православне вере!
Министри и новинари не морају бити верници СПЦ, али су свакако дужни поштовање жртвама које су то постале само зато што су били Срби, православне вере или Јевреји Мојсијеве вере, у хрватској фашистичкој НДХ, а не само жртве фашистичког терора, како се некад писало!
