У свом чувеном есеју ”Политика и енглески језик”, Џорџ Орвел говори о суптилним духовним и интелектуалним струјањима између језика и свијести, и каже: ”Као што мисли могу покварити језик, тако и језик зна покварити мисли”. Посебно је, примјећује Орвел, снажна и темпераментна веза између језика политике и друштвене стварности. Савремени политички језик је, нажалост, заточеник ”напуцаних” политичких фраза, чија је основна улога да умртве дио свијести оних којима су упућене. ”Неискреност је велики непријатељ јасног језика”, каже чувени писац. Зато смо преплављени синтетичким терминима који нити шта исказују, нити шта описују, већ углавном служе за неко прикривање и обману. Нарочито политичари, скоро без икаквог менталног напора, користе те бесмислене протезе са основном намјером да хипнотишу слушаоца. Циљ је да се умртви критичка радозналост, да се не постављају питања, па ни оно најочигледније – питање самог смисла изреченог.
У овом посве орвеловском тренутку, неоколонијално поробљавање човјека, па и читавих народа, ријетко се спроводи директном војном окупацијом, већ углавном путем економије, културе, медија… И на специфичан начин, путем језика. Неоколонијални, окупациони језик је, опет, типично орвеловска ствар – утемељен је на фразама које немају уобичајену чињеничну и логичку ”обавезу” према ријечима које их чине. На примјер: ”међународна заједница”, ”владавина права”, ”мјерљиви резултати”, ”системско прилагођавање”, ”структуралне реформе”, ”либерализација тржишта”, ”достизање стандарда”… Специфичност ових фраза је у томе што се њихово значење посебно утврђује сваком новом употребом. Искуснији корисници овог језика кажу да то зависи од ”специфичности контекста” – читај интереса неоколонијалних господара. Тако се, преко језика, интерес господара уграђује као легитиман састојак друштвене свијести, а што је чврсти темељ ропског менталитета.
Једна од омиљених и често коришћених синтагми окупационог рјечника је ”међународна заједница”. Њу, нажалост, врло некритички прихватају готово сви актери локалне политике. Подразумијевано, неоколинијално значење ове фразе је апсурдно, јер безобзирно искључује највећи дио човјечанства: Кину, Индију, Русију, Бразил, земље Африке, Блиског Истока… Суштински, ”међународна заједница” је постала перфидна камуфлажа за злочиначку НАТО групацију на челу са САД.
Слично је и са ”владавином права”. Пошто би доследна примјена важећих закона значила да ће се комплетан режим, а богами и највећи дио тима Б, одмах наћи иза спушких решетака, онда таква, неселективна ”владавина права” Американце уопште не занима. Они су, заправо, заинтересовани само за ”навођену” примјена закона – ка ”пробраним” људима и ситуацијама. За такозвану ”крстарећу” владавину права. Потпуно истовјетан приступ имају и у ”борби против корупције”. На примјер, све оно што није било дозвољено Дерипаски, омогућено је Питеру Манку. И све то наочиглед локалних бомбаша-самоубица који дневно ”гину” у рату против корупције и организованог криминала.
Перфидност неоколонијалног дискурса се огледа и у томе што готово никад не садржи ригидне, наредбодавне форме, већ неке мекане, неутралне изразе. Тако се, на примјер, испуњење класичних окупационих задатака обично тражи преко ”структуралних реформи” и ”достизања стандарда”. У нашем случају, врло илустративан примјер је ”реформа” црногорске УДБЕ (АНБ). Последњих година, промотери НАТО злочинаца упорно траже ”реформе безбједносног сектора”. Заправо, ради се о окупационој наредби чији је циљ уклањање неколико утицајних људи АНБ-а, за које Американци процјењују да их не могу потпуно контролисати. Тачније, утврдили су да своју широку мрежу утоцаја користе за остварење личних, углавном пословних интереса. У некој будућој пракси, сумњају Американци, ти људи могу ”играти” и са Русима и Кинезима ако им то буде у интересу. Стога, да би се оствариле наводне ”системске реформе” усвојен је и потпуно неуставан закон о привилегованом пензионисању припадника АНБ-а. Јасно, на нишану закона је био чувени ”двојац” из Службе. Међутим, они су одиграли својеврсни мафијашки гамбит – глатко су одбили пензију и ”понуду вијека”. Тако је, ех судбино, поприлично крахирала ”реформа безбједносног сектора”. За разлику од реформи, аута, куће, а богами и подгорички кафеи ових дана лете у небо. Засад без људских жртава. Неоколонијална агентура хистерично шишти да се ”реформе” морају хитно наставити ако желимо ”позитиван извјештај о напретку”.
Иначе, поменута ”реформе безбједносног сектора” има врло занимљиву предисторију. Наиме, када је Боро Вучинић предао Американцима готово комплетну документацију АНБ-а, које су хиљаде марљивих црногорских ”ушију са очима” слагале деценијама, премијер га је напрасно смијенио. Зашто, ако је и он сам једнако сервилан, те предати списи извјесно не садрже ништа из формалног дјелокруга те службе? УДБА се, знамо, ионако не бави организованим криминалом, корупцијом и тероризмом, јер би се иначе морала бавити собом. По свему судећи, Вучинићева ”грешкица” је што је у делиријуму понизности према ”америчким партнерима” предао и личне досијее грађана, а то је витални састојак Ђукановићевог политичког живота – изборне крађе. Помоћу те документације, УДБА годинама остварује индивидуализован приступ сваком бирачу – скројен по мјери његових потреба и страхова. Изгледа да се Ђукановић тим удбашким политичким моделом сасвим примакао остварењу ововременог медицинског идеала – персонализованој терапији за ”пацијента”. А лепеза ”пацијената” је разнолика – од оних који су у безнађу немаштине и биједе, преко ових који ”крадуцкају”, избјегавају законске обавезе, скривају неке настраности или афере, па до оних са озбиљном криминалном историјом…
Дакле, Вучинић је предао Американцима ”свети грал” Ђукановићеве власти – магически инструмент владања овом кукавичком и убогом црногорском баруштином. Е, то значи да и онај последњи слабић, што би народ рекао – ”трања” из тима Б, уз мало политичке и финансијске подршке америчке амбасаде, може у потпуности да преузме контролу. Јасно је да се то власнику феуда и бренда ”Монтенегро” нимало не допада. Као што му се не допада ни последњи ”тим билдинг” који је спровела Викторија ”Fuck EU” Нуланд. Да, то је она дама која у опуштеном телефоснком разговору, препуном сочног, уличног жаргона, диктира америчком амабасадору у Кијеву састав постмајданске украјинске владе. Е сад, ако стари подгорички жонглер процијени да је новоуспостављене веза између црногорског тима Б и несташне кијевске пироманке превише интимна, може се врло лако десити да управо он буде први који ће крикнути ”Fuck EU, fuck NATO!” А у наставку, јасно је, слиједи: Слава России!
