Ма колико се Џулијан Асанж трудио, ипак је његов “Викиликс” знатно досаднији од Чедомира Јовановића. Пред очима васколике српске јавности, Јовановић и бивши амерички амбасадор у Београду Вилијем Монтгомери већ недељама беспоштедно сумњиче један другог за завереничку повезаност са убицама Зорана Ђинђића, што вишеструко превазилази досадашње домете Асанжовог глобално праћеног спектакла: поређења ради, да ли је “Викиликс” на било који начин наговестио могућу умешаност каквог америчког званичника у политичке ликвидације и смакнућа државника?!
Као да, међутим, ни то није било довољно, па је иначе оштро препуцавање, започето још 17. новембра – када је, у емисији “Сведок” на РТС, Монтгомери рекао да би Јовановић морао да појасни своје сумњиве контакте са припадницима “земунског клана”, осуђеним за атентат на Ђинђића – протекле суботе подигнуто на још виши ниво. Јовановић је, наиме, 11. децембра београдском суду поднео кривичну и прекршајну пријаву против бившег амбасадора. У пропратном саопштењу Јовановићеве Либерално-демократске партије, наводи се да је Монтгомери оптужен за клевету и изношење неистина, а најављено још да ће Јовановић против Монтгомерија покренути поступак и пред америчким судовима. Таква најава на први поглед одговара намерама које је сам Јовановић обнародовао десетак дана раније. Тада је, гостујући на градској ТВ станици “Студио Б”, Јовановић изјавио да ће тужити Монтгомерија и у Србији и у Америци, али је, такође, додао да ће тужити и Стејт департмент, пошто је америчка влада свакако одговорна за понашање свог дипломатског представника.
Ако ништа друго, ове силне депеше које “Викиликс” објављује сведоче да је Стејт департмент заиста упознат, до најситнијих појединости, са активностима својих дипломата широм света. Утолико је Јовановићева решеност да на одговорност позове и Вашингтон, а не само Монтгомерија, била сасвим разумљива. Али, онда је неразумљиво због чега је Јовановић, по свој прилици, одустао од првобитног наума. У суботњем саопштењу се, једноставно, не помиње никаква жеља да се пред америчким судом покрене поступак и против Стејт департмента. Оно што је пре свега десет дана Јовановић најављивао, наизглед храбро и бескомпромисно – и то, како је истакао, после консултација са правним стручњацима у Србији и Америци – одједном је изостало из мера које је лидер ЛДП до сада предузео, као и из најава корака које ће даље направити.
Зашто би неко, ко је 29. новембра најавио тужбу против америчке владе, од такве тужбе одустао већ 11. децембра, није нимало једноставно питање. Поготово ако се има у виду да Јовановић, најпрозападнији политичар у Србији, годинама уназад важи за миљеника званичног Вашингтона: у том светлу, шокантна је била и сама његова изјава да ће покренути поступак против Стејт департмента, али, када је та изјава већ била изречена, сада је нарочито збуњујућа чињеница да ЛДП више ни не спомиње такав поступак.
Јовановићева тужба је донекле нејасна и у идеолошком смислу: од када то овај политичар сматра да је дозвољено, па и препоручљиво, тужакати Американце због нечега неистинитог што су изрекли? Који је то тренутак када је Јовановић почео да верује у истеривање правде са америчким званичницима? Зар није управо Чедомир Јовановић политички предводник оне прегласне струје у српској јавности, која нам налаже да, зарад избегавања сукоба “са целим светом”, имамо да прихватимо сваку глупост, подвалу и лаж коју је неки вашингтонски апаратчкик смислио о Србији? Зашто он сада ради баш оно чему инсистира да Србија никада не сме да прибегне – штити своје достојанство?!
Кад је већ тако, први би Јовановић сада морао да посаветује Србе да, попут њега, пресавију табак и затраже судско задовољење због клевета којима смо били, а и остали, изложени. Ако нешто користи Јовановићу, ваљда може да прија и остатку Србије, зар не?! Односно, ако је Јовановић узео слободу да тужи бившег америчког амбасадора само зато што је овај подсетио на увелико познате контакте Ђинђићевих сарадника са “земунским кланом”, шта би онда требало Србија да уради једном другом америчком дипломати, Вилијему Вокеру?
Јер, Вокер је Србију оклеветао много озбиљније, злонамерније и последично катастрофалније, него што је ико икада оклеветао Јовановића (укључујући и Монтгомерија, који можда и није изрекао никакву клевету). Вилијем Вокер је прогласио масакр српских снага над албанским цивилима у Рачку, јануара 1999. године, у тренутку када нико није могао поуздано да тврди ни да ли су у оном јарку Албанци или Ескими, а камоли како су страдали и ко их је поубијао.Вилијем Вокер је целом свету, посебно својим шефовима у Вашингтону, непрестано поновљао ту монструозну, ни на чему опипљивом засновану квалификацију, све док његова грозоморна лаж није довела до стварања климе погодне за бомбардовање Србије и Црне Горе. Вилијем Вокер је псовао Хелену Ранту, викао на њу и гађао је оловком, све док она није пристала да потпише извештај по његовој замисли, а који је касније послужио као оправдање за НАТО агресију на нашу земљу и окупацију Косова и Метохије.
Зар не би онда било логично и очекивано да баш Чедомир Јовановић сада буде тај који ће у српској скупштини покренути предлог да Србија тужи Вокера, и то пред америчким судом?!
Исто тако, ако ћемо већ Монтгомерија да изводимо на суд због тога што је рекао да нам Јовановић дугује неке одговоре, шта онда да радимо са Вилијемом Клинтоном, који је пред камерама из целог света рекао да су Срби изазвали и Први и Други светски рат? А шта ћемо са Мадлен Олбрајт, Веслијем Кларком, или Вилијемом Холбруком? Па и Хилари Клинтон, која је током последње председничке кампање у САД наочиглед свих слагала да је својевремено била на нишану српских снајпера!
Запитајмо се, такође, какве ли би кораке тек требало да предузмемо против политичара и активиста из земаља које нису ни приближно моћне и утицајне као Америка! Рецимо, против Стјепана Месића, доскорашњег председника Хрватске, који нас је клеветао чак и више него амерички државници. Или против фамозног Јелка Кацина, бившег словеначког ратнохушкача који полаже тантијеме на неке ванвременски значајне будалаштине, као што је она прошлонедељна – да му је нејасно како то Србија може да освоји тениски Дејвис куп, а не може да ухапси Ратка Младића!
Данашњој Србији је, у ствари, преко потребно судско сучељавање са бившим и садашњим државницима земаља које Борис Тадић назива његовим “западним партнерима”. Као посебно жалостан ће бити упамћен овај период у српској историји, ако Вилијем Монтгомери остане једини који је судски позван на одговорност за своја речи и дела, и ако Чедомир Јовановић остане једини који је позивао Американце на судску одговорност. Јер, у предстојећем поступку Јовановића против Монтгомерија, у којем ће вероватно испливати и неки скандалозни, сензационални, историјски значајни детаљи, јасно је да нико неће заступати интересе правог оштећеног у свим америчким деловањима по Балкану – интересе српског народа.
