Амбасадор, како се код Срба уобичајено назива акредитовани представник државе, веома је суптилно и одговорно службовање. Захтева образовање, говорничку вештину и надасве тактичност, да се и непријатна истина уме изрећи! Али, то свакако није каубојски родео а понајмање је надметање у лагању, што је недавно било спортска дисциплина у држави на брдовитом Балкану (на њену велику жалост!), али чланици НАТО и ЕУ.
Не могавши да одоли томе, некадашњи активни учесник удруженог злочиначког подухвата у затирању РСК, и то као заштићене зоне УН, бивши амбасадор САД, покушао је да „зајаши“ своју истину као што је некада јахао на хрватском агресорском тенку!
Пошто зна да послушници у полуокупираној Србији чине све, да се истина потисне зарад сумњиве „светле будућности“, а његови још увек „гасе светло“ у балканској крчми (у коју силом угоне непослушне!), покушао је бивши амбасадор да отпева своју „објективну“ верзију!
У тој композицији, он уводи хрватске и натоовске агресоре у улогу „превентивних хуманитараца“, који су далековидо сагледали намеру „злочиначких Срба да понове геноцид из Сребренице“ у заштићеној зони Бихаћ, где би по проценама стручњака најмање „четрдесет хиљада недужних цивила“ било уништено! То је ипак спашено од „уништења“, додуше уз „хуманитарну акцију“ чишћења повијестних хрватских земаља (по одлуци друга Ђиласа и КПХ, након српске антифашистичке победе!) од реметилачког православног народа српског, који ту живи и пре него ли је и настала каубојска земља, као Британска прекоокеанска колонија, у коју су најпре прогнани верски непокорни да је отимају од староседелаца, који беху друге боје коже, служећи се притом учинком алкохола и малих богиња међу беспомоћним Индијанцима.
(напомена – јел то прва превентивна хумана интервенција ?!)
Класично образовање подразумева да ученик, научи и мит о Сизифу, памтећи да је ипак његова стена била округла да би се уопште могла окретати. Несташни Питер, вероватно није био на часу те не поштује ту истину, зато је његова „истинита стена“ све, само не округла!
Предисторија заштићене зоне Бихаћ, добро је позната и Србима и Хрватима и муслиманима, а нарочито припадницима УНПРОФОР, али кренимо редом, да се и Питер потсети!
На првим вишестраначким изборима у БиХ, у септембру 1990. године, у Бихаћкој регији, где је живела муслиманска већина и српска и хрватска мањина, победила је ДНЗ (Демократска народна заједница) Фикрета Абдића, који је и као појединац победио за муслиманског члана председништва БиХ. Међутим, пошто је као странка победила СДА (Странка демократске акције) уступио је Абдић своје место Алији Изетбеговићу, као њеном председнику! Он сам је дошао у Велику Кладушу, да се посвети обнови гиганта „Агрокомерц“ који беше тада заштитни знак целе регије и шире, јер су хиљаде породица живеле од рада у његовим погонима.
Абдић је први указао на неприхватљиве ставове исламског фундаментализма, у захтевима и СДА и Изетбеговића, при покушају склапања постизборне укрштенице извршне власти у БиХ. Истовремено, текао је покушај злочиначке власти ХДЗ у Хрватској, да напречац реши своје „српско питање“. Знао је Абдић добро да су у бихаћкој регији током НДХ, хрватски фашисти починили геноцид над Србима и то муслиманском руком, те је покушао да спречи ту репризу. Муслимани и Хрвати тада у Крајини са обе стране реке Уне, ипак чине само мањину, али са страшном хипотеком почињеног геноцида над Србима!
Абдић је зато указао Адилу Зулфикарпашићу, стварном творцу СДА, на девијације у странци, те он наком узалудног покушаја да победи фундаменталистичко застрањивање, даје оставку на све своје функције и враћа се поново у Женеву, где је живео од касних четрдесетих година XX века, као емигрант и оснивач Босанског института.
Упркос знатног учешћа муслимана у формацијама хрватске паравојне ЗНГ (Збор народне гарде) током сукоба са ЈНА и милицијом Крајине, Абдић је успео да спречи ширење ратног пожара у Бихаћкој регији, и да успостави коректне односе и са Книном и са Бањалуком, уз већ постојеће са Загребом!
Долазак плавих шлемова у РСК, донео је собом стварност да се они распоређују и на путним прелазима према Бихаћкој регији, а припадници канцеларије цивилних послова УН и UNCIVPOL-a (цивилна полиција УН), формирају своје посматрачке мисије на граници са БиХ.
Неколико месеци влада привидни мир у тој регији, док почетком јула 1992.године нису стигли емисари из Сарајева и почели да захтевају оружану акцију напада на Србе, да се растерети фронт у Посавини, где су крајишници оружјем морали отварати свој „пут живота“ у Србију.
У самом Бихаћу и околини, почели су муслимански екстремисти оружани напад на Србе, починивши притом ратни злочин над цивилима. Срби су оружјем одговорили и почели да потискују терористе, али је УНПРОФОР захтевао да прекину акцију. Током тих догађања, груписали су се екстремисти у Бихаћу и неколико околних места, а муслиманско неутрално становништво груписано је у Великој Кладуши и околини, те је затим настао муслиманско – муслимански сукоб, на чисто идеолошкој основи око концепта уређења БиХ. Срби су омеђили западну границу Републике Српске, не нападајући оружано муслимане у Бихаћкој регији.
Током 1993. године, покушава Изетбеговић да од ДНЗ преузме политичку доминацију и извршну власт, тако што у Сарајеву доносе одлуке о увођењу кризних штабова и постављају своје поверенике на њихово чело. Абдић одговара на тај покушај, јачим страначким ангажовањем да разбије екстремисте, а настали хрватско-муслимански оружани сукоб у средњој Босни даје му потребно време, на политичкој консолидацији својих присташа.
Међутим, директним уплитањем САД, муслиманско-хрватски сукоб је окончан и створена је МХФ (муслиманско-хрватска федерација), уз истовремено стварање исламистичких формација муџахедина у БиХ а њима Абдић представља изразиту сметњу, као активни чинилац мирне коегзистенције три народа у БиХ.
Зато се по договору хрватска страна ангажује на додатном наоружавању формација 5.корпуса Армије БиХ, како би они решили силом оружја свој „канцер Абдић“. Украјински хеликоптери и њихове посаде као плаћеници, базирани на аеродрому „Плесо“ (Загреб) превозе оружје и муницију за припаднике 5. корпуса, а у конвојима хране УНХЦР-а за Бихаћ, скоро редовно откривају цариници РСК, војну опрему и муницију, извештавајући о томе генералног секретара УН, јер ти транспорти пролазе територијом коју би требало да штити УНПРОФОР, али не и да нескривено потстиче и помаже ратне сукобе.
Након изразите победе на локалним изборима у Бихаћкој регији, Абдић са групом сарадника проглашава АУТОНОМНУ ПОКРАЈИНУ ЗАПАДНА БОСНА, како би као независни муслимански политички субјект, могао да посредује и утиче на успостављање мира у БиХ.
По наређењу из Сарајева, нападају припадници 5.корпуса присталице Абдића и почиње егзодус голоруког народа на територију РСК, те се и крајинске власти и УНХЦР суочавају са наглим приливом прогнаника. УНХЦР у неколико дана региструје преко 80000 избеглих, који се уз помоћ крајинских власти смештају у два велика кампа, самоорганизујући се за преживљавање. Припадници 5.корпуса убијају немилице преостале политичке противнике, и јасно показују да мирног повратка избеглима, неће бити.
Абдић, суочен са том стварности, формира НО АПЗБ (Народну одбрану АПЗБ), добијајући међународну подршку противника америчког ангажовања у исламском свету, а у једној северо афричкој држави (која је после разорена обојеном револуцијом) добива и финансијску подршку, и склапа међународни споразум са Републиком Српском и Републиком Српском Крајином, али и са Републиком Хрватском, да не ометају његову борбу против муслиманских екстремиста у Бихаћкој регији.
Самоорганизовање и убрзана обука припадника НО АПЗБ, резултирају њиховом успешном офанзивом и ослобађањем скоро целокупне територије Бихаћке регије, а екстремисти 5. корпуса су сабијени у град Бихаћ, неколико мањих градова и уски појас око њих.
Тек тада ОУН доноси одлуку, о проглашењу заштићене зоне Бихаћ, како би спречила сам пад града, уз истовремено бесомучну координирану кампању „објективних“ медија како „војска РС и РСК напада незаштићено становништво у бихаћкој регији“.
Сазнање да Абдић спрема проглашење федерације између АПЗБ и Р Српске, ремети планове НАТО о пресељењу својих трупа и база из Немачке, те се убрзано уз помоћ америчке MPRI спрема план за здружену војну агресију и на РСК и на АПЗБ, али и на Р Српску, како би се спречило успостављање дугорочног мира на просторима бивше заједничке државе!
О координацији планиране натоовско-хрватске војне агресије казују Брионски транскрипти, у којима се истичу војни задаци снага 5.корпуса А БиХ и ХВ, али и само суделовање „заборавног“ амбасадора Питера у том удруженом злочиначком подухвату!
После окупације територије АПЗБ, уследио је период многобројних злочина над припадницима НО АПЗБ за које нико није одговарао законски, а покварењаци из тзв. „међународне заједнице“ се не оглашавају, али зато активно учествују у лагању о „опасностима од српске агресије на заштићену зону Бихаћ“, све уз помоћ и успешне ратне профитерке Мунире Субашић, која већ две деценије злоупотребљава бол мајки, чији су синови и мужеви као војници 28.дивизије АБиХ кренули у оружани пробој из зоне Сребреница, о чему је њихов ратни командант поднео извештај главном штабу АБиХ, притом у њему не помињући никакав српски „геноцид у Сребреници“, али наглашавајући огромне људске губитке, при самом пробоју из обруча!
Истину о злоупотреби припадника УНПРОФОР на простору РСК и БиХ, неће спречити ни бројне пласиране лажне неистине, ни планиране пропагандно-медијске добро плаћене кампање, а понајмање Питерово „објективно“ сећање у хрватским медијима!
