Питам се…
Имам ли права да сањам?
А ако имам, имам ли и права да остварим своје снове?
Сваки слободан човек сања. За нас кажу да смо слободни, предпостављам у складу са тим имамо права и да сањамо. Незаборавимо само да оне снове које не претварамо у стварност, оне које препустимо забораву, оне којима дозволимо да полако ишчезну или остану само као обриси у нашем сећању, боље да нисмо ни сањали. Оно што човек не досања оставља трајну празнину у његовом срцу, подсећајући га и показујући му његову немоћ и слабост да се суоћи са реалношћу коју му стварност намеће. Остаје вечно ускраћен за свој сан, заробљен у времену, дубоко празне душе. Такав човек је као дух без скелета, хода бесциљно тумарајући и тражећи свој сан. Не желећи да постанемо такви морамо своје снове остваривати.
Како сан претворити у јаву сем битком. Животном битком, која траје вековима. Кроз историју многи су водили такве битке и борили се за своје снове. Има оних који су у томе успели али и оних који нису, оних који су истрајали, као и оних који су одустали. Негде је постојала разлика. Иста она разлика која постоји и на правом ратном бојишту, када се сретну две војске и обе имају сан, сан да победе. Победиће једна, јер негде постоји разлика. Да би у том рату за своје снове победили потребно је уочити и препознати ту разлику. Ко je боље знао где је та разлика од оних који су водили и добијали такве битке па чак и оне за које су им говорили да су изгубљене.
„Битка се прво добија или губи у срцу а тек онда на бојишту!“
Рекао би, војвода Живојин Мишић. Један од оних који су у рату водили много таквих битака за које су му рекли да их је немогуће добити. Знамо да оно што важи за рат важи и за живот. Као што је пре бојишта важно добити битку у срцу, тако је за снове важно желети их свим срцем. Тада бољи живот неће остати само пусти сан, постаће део реалне садашњости, постаће јава. Морамо бити достојни потомци оних Срба који нису одустајали на прве препреке, оних Срба који никад не би дозволили да их тренутна слика стварности одвоји од њихових снова. Давно је наш Иво Андрић приметио и написао:
„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.“
Снови зато и постоје да нас подсете шта је сопствена корист Српског народа. Зато оне снове које смо искрено сањали можемо и морамо да остваримо. Не смемо дозволити да наша слабост која се огледа у томе да гледамо како нашом земљом корачају издајници, како распродају нашу земљу и понижавају искреног Србина а кроз њега и отаџбину, постану део наше свакодневнице. Смемо ли да гледамо немо како наша мајка домовина јеца чекајући оне синове који не сањају само, него и остварују своје снове. Оне синове који своју мајку никад не би пустили псима луталицама и који не једу из туђе руке док зубима растрзају своју мајку за још једну шаку хране. Мајка наша домовина чека праве државотворне Србе. Отаџбина, мајка наша плаче за правим синовима али их и стрпљиво чека знајући да је питање дана када ће се пробудити чеда њена и престати само да сањају. Како се осећа срце искреног Србина док чека да му отџбина буде поново слободна и своја, можда најбоље одсликавају рећи песме МОЈА ОТАЏБИНА:
МОЈА ОТАЏБИНА
Не плачем само с болом свога срца
Рад` земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.
Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.
У мени цвиле душе милиона –
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.
И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.
Алекса Шантић (1908)
Не смемо дозволити нашој души да цвили само зато што је лакше спавати и сањати, него отворити очи и искрено се помучити да би своје снове претворили у јаву. Србине, не спавај, сети се душа милиона који пре тебе нису спавали већ су стварали. Стварали Србију слободну и поносну, да би ми могли мирно да спавамо, сањамо али и мирно да стварамо. Србине не заборави да ће после тебе доћи потомци твоји и да и они имају права да мирно спавају, сањају и стварају за нових и нових душа милиона. Шта се десило са нама па не разликујемо сан од јаве, шта нас то толико спутава. Пробудимо се и отворимо очи своје. Погледајмо сунце у његовом пуном сјају и не дозволимо да га никад више скрију од нас. Оно припада нама колико и другима.
