Никада се није постављало питање шта ће Срби изабрати? Светосавци су одувек бирали живот. Не може се бити роб а сматрати живим. Не може се живот проводити као нешто и бити нико а при томе мислити да се живело. За Србе не постоји недоумица смрт или ропство, постати плен зверима или остати светосавац. Срби нису и неће дозволити да постиде своје претке тиме што ће посустати на тешком али једино исправном путу. Наставиће да воде рат за једини могући начин живота. То је онај једини рат за који вреди и који се мора свим срцем ратовати, што су Срби одувек и чинили.
Тај живот за који се боримо не изгледа бајковито, није ни мало лак. Многе управо његова тежина натера на посустајање. Одувек је било оних који ће рађе пружити руке лакшем путу и лагоднијем животу, кренувши тако странпутицом. Да нису изабрали праву страну и о каквој се варци радило схватиће тек онда када више не буду могли назад. То је управо данак њиховом мањку вере и немању храбрости. Само тада више немају права на избор, немају више куд. Човек свој пут може да бира само једном.
Оним правим може да ходи само док душу не прода, док не изда веру, претке, Отаџбину. Онда када учини издају последице су непоправљиве. Тада душа напушта такво запрљано тело, остављајући га на милост и немилост. Без душе није могуће ни покајање па је пут у понор неизбежан. Остаје само празно тело у коме се некад налазио човек задржавајући само његове обрисе. Такав створ може тада кривити друге за своју судбу, али не може побећи од истине да је пут сам изабрао. Звер коју је створио од себе желећи друге да уплаши сада га самог застрашује.
Такве звери сада неиспуњене, несрећне и незадовољне покушавају да пронађу давно изгубљену сламку спаса. Изгубивши једино што човека разликује од звери и чини заиста живим, они чине све да то сад негде другде пронађу. Видевши да се то не проналази окрећу се отимању. Лутајући тако између тражења и отимања не схватају да је нити могу пронаћи у материјалном нити у било чему отетом.
У свом сада већ паничном грабљењу гомилају материјално тражећи изгубљену испуњеност и срећу а све више тиме губећи шансу да је пронађу. Мртве ствари немају душу не могу надоместити духовни губитак, оне су само тренутни плен који ће једног дана или нестати или прећи у руке неког другог. Вера, истина, срећа, љубав нису мртве ствари које нас окружују, већ осећање које живи унутар човека који није изгубио душу и не може се ни отети ни купити.
Док се боре да пронађу свој разлог живота, упорно га тражећи у погрешном, делује им да ће празнина бити мања ако у њу натрпају све што виде. Зато не престају са грабљењем, отимањем, крађом, преваром. Уствари трпањем је само проширују, сво време правећи ту празнину све већом. На крају такав став и живот неизбежно води ка непотребним и неправедним ратовима. Такав грабилачки порив доноси свету нове и све веће страхоте. Упорно покушавајући да постану први а уствари немајући чиме да осете и схвате шта то уствари значи. Не могу да препознају и виде истину, да су одавно изгубили карту за живот победника. Сада могу постати само први међу изгубљенима и пораженима.
На свету постоје само две врсте рата – праведни и неправедни. Неправедни су управо они који воде западне звери без душе. Једини праведни су они који се воде за живот. То су сви они одбрамбени и ослободилачки ратови. Они који се воде да би људи задржали или повратили право на веру, слободу, мир, љубав, истину, правду. Праведни ратови имају једну недостижну предност – немогуће их је изгубити. Губе се једино сопственим одустајањем, ако више нема оних који желе правду.
Многи недовољно завире у своју душу па се уплаше жртве коју је врло често потребно положити у праведном рату. Тај страх их одвуче на погрешну страну и тада губе своју карту за спас. Тачно је да су овоземаљски ратови односили невине жртве, али оне су само тада показале пркос, своју чистоту душе и на тај начин наставиле да живе. Одлука да не упрљају своју част, не дозволе зверима да им отму душу, одвела их је пречицом у нов живот. А нама њиховим потомцима оставила могућност да живимо. Показали су примером да вера, част, Отаџбина немају цену јер они једино јесу живот.
Зато нећемо заборавити ни једну невину српску жртву, ни једну праведну и часну душу која и даље живи. Ми их сада не видимо али морамо да знамо да они нас виде и надају се да их нећемо изневерити. Знају они добро да нашим венама тече иста она чашћу узаврела крв, да смо саткани од истог материјала, и очекују да смо свесни и достојни тога.
Очекују од нас да смо овога пута и довољно искусни, као и мање наивни. Да нам нису потребна нова страдања да би се присетили старих. Да нам је прошлост довољно пута указала на пут, истину, пријатеље и непријатеље. Надају се да ће нас српски гробови, костурнице, капеле и споменици који леже широм српских земаља подсетити на оно што они заиста и јесу. А они нису мртва обележја или симболи смрти већ доказ живота српског народа. Доказ да су светосавци већи, јачи, живљи него што ико мисли или непријатељ очекује. Да ће тај народ јунака и хероја без обзира на страдања и неправду однети на крају ону најважнију, коначну победу. Победу живота, вере, истине, части.
Једна од тих припремних победа до коначне однета је и током Другог српско устанка у Овчарско-Кабларској клисури. Она је већа од обичне победе тиме што је нису однели јунаци попут Лазара, Обилића, Карађорђа, Синђелића већ они мање опевани али ништа мањи хероји. Они се нису могли одупрети оружјем или својим борбеним вештинама и тако отићи у славу битком или борбом коју би касније и песма забележила. Одупрли су се оним што су једино имали, српском душом, вером и чашћу испуњеним срцем.
Тих 500, 600 хероја су били уствари српска нејач, њихове мајке и старци преко 70 година. Они су без обзира на своју мању физичку снагу у себи имали ону много важнију, светосавску. Зато и нису посустали и од српства и себе одустали. Баш они су још један доказ херојске крви која тече српским венама а пећина Кађеница је споменик који сваком правом Србину јасно ставља до знања да би издајом вере и Отаџбине издали и све оне невино страдале који су животе давали верујући у мајку Србију и нас, тада још нерођене светосавце.
„Турци су открили збег, али не и тајни улаз у пећину. Ни обећањима, ни претњама нису успели да измаме нејач скривену у хладној стени. Острвљене Османлије су зато сакупиле мокру сламу и лишће и потпалили их пред процепима кроз које је у пећину улазио ваздух, покушавајући да димом истерају збег напоље. Нико није изашао. Жене нису желеле да буду осрамоћене пред децом, ни да им деца буду турско робље. У име части одабрале су смрт од тровања димом. На стени се и данас издалека виде црни трагови те ломаче.
– Пећина је због тога и добила име Кађеница. Никада није тачно утврђено колико људи је настрадало. Данас се процењује да се у велику дворану могло сместити од 500 до 600 људи. Анализа костију утврдила је да се међу настрадалима налазио велики број деце старости од једне до две године живота, деце старијих узраста и особа старијих од 70 година…“ (1)
Они су били праве српске крви, зато нису имали недоумица. Знали су да осрамоћени не би могли даље кроз живот, било им је познато да робови немају живот. Нажалост дозволили смо да овај страдални херојски чин српских јунака неоправдано запоставимо. Дозволили смо да нас тек тешка растрежњења настајала после буђења из лажног сна поново на њих подсете, и то два пута. Морамо да верујемо да нисмо изгубили српске корене, да нам је једна Кађеница довољна. Остаје нам нада да су растрежњења која смо доживели у прошлости довољна опомена за будућност.
„…Кађеница је освећена тек кад се видело да је Краљевина Југославија утопија и да Србија мора да се врати својим коренима. Кости настрадалих су сакупљене и смештене у два саркофага, између којих је направљена олтарска апсида, која је украшена сликаном представом Христовог распећа. Када су радови били готови, епископ Николај је свечано и уз присуство великог броја верника и представника државне власти осветио пећину 13. октобра 1940. у сам освит Другог светског рата – забележили су Делфина Рајић и Милош Тимотијевић.
Крај рата и промена власти и идеологије донели су нови заборав Кађеници и њеним мученицима. Трагедија је остала да живи само у усменом предању и у молитвеном подсећању монаха манастира Благовештења који су сваке године на Видовдан у пећинској цркви држали помен. Тек 1991. кад се распадала СФРЈ и кад је Србија поново кренула у потрагу за својим коренима избетониране су нове степенице…“ (1)
После свега требало би да знамо свој пут без обзира да ли су степенице избетониране или не. Срби више не смеју сневати туђе и лажне снове. Довољно је светосавцима споменика који указују на пут који морају пратити кроз живот. Више никад нећемо дозволити да нам други прстом показују пут и смејући се чекају нашу пропаст. Дозволимо ли да мученике који су нам кроз историју указивали на једини могући пут, поплочавајући га својим костима и заливајући га својом крвљу препустимо забораву, не можемо од живота очекивати шансу. Немаром према својим прецима, прошлости и истини заслужили би такав исти немар и заборав од живота. Били би препуштени управо ономе што смо потценили и заборавили. Постали би поново жртве беса разних звери. Морамо знати и то да овога пута не би били ни мученици, ни хероји, већ само жртве своје сопствене глупости.
Много пута до сада правили смо грешке не слушајући ни своје претке ни своју душу. Оно што нас је сваки пут подизало била је спасоносна нит вере, која је одувек тињала у нама па чак и онда када смо се понашали као највећи неверници. То је она нит коју нам је обезбедио свети Сава. Они који се ње држе знају да она само изгледа као нит али да је јача од свих челичних ланаца овога света. Они које вера не напушта никад неће постати дављеници овога света, или у мочварама запада заглављени јадници. Они достојни ће држећи се светосавља заувек остати прави Срби, поносни пример живота својој деци.
(1) http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:644882-Mucenici-odabrali-smrt-umesto-ropstva
