Варају се сви који мисле да Бањалука и Блајбург немају баш никакве везе! Видјећете, имају, и те какве! Изненађујуће поистовјећивање ова два града од стране бискупа Комарице, колико год је увриједило Србе због поређење мјеста почињеног злочина са мјестом извршења казне, толико је и збунило и све остале. Питали су се какве реалне везе, у савременом или историјском, политичком или симболичком смислу, могу имати пријестоница Српске и погранично аустријско мјесто окупљања хрватских фашиста у бијегу из ослобођене Југославије 1945.
Бањалука и Блајбург – једина веза су усташе
Комарицина изјава им је изгледала бесмислена, а није постала ништа смисленија тиме што ју је потврдио претпостављени му надбискуп Пуљић и шеф централе ХДЗ-а Карамарко. Једина веза која се можда може успоставити јесу усташе, али им је ипак било незгодно да то дорекну. Усташе су у Бањалуци Србе или клали на лицу мјеста, или депортовали у логоре смрти, попут Јасеновца, а у Блајбургу је неколицина од тих усташа пресудама антифашистичких пријеких судова, стрељана. Истина је да су при томе трагично страдали и неки невини Хрвати, као што су страдали и невини Срби који су се чак борили у четничкој ослободилачкој војсци, али их је Тито као конкуренцију ставио на супротну страну. Срби, које су усташе побиле у Бањалуци и широј околини, били су сви невини. За примјер, владика Платон је одмах заклан, а сви православни свештеници, заједно са породицама, одведени су у логор. Усташе су, дакле, та загонетна веза између Бањалуке и Блајбурга. А изјава бискупа Комарице само је још један камичак који се уклапа у поновно екстремно десно скретање у Хрвата, над којим се згражава уједињена Европа. „Најмлађа чланица, која се заклињала у своје антибалканско митл-еуропејство, па тако!“
Одложена беатификација и трансфер афекта са РКЦ на СПЦ
Има ту још нешто, непосредније и конкретније, и није чудо што испад долази баш од једног бискупа и уз подршку једног кардинала римокатоличке цркве. Ради се о плими гњева хрватских католика што је, дјелотворном интервенцијом патријаршије СПЦ према Светој столици, на неодређено вријеме одложена беатификација Алојза Степинца. У Загребу је била навелико припремана као неупоредив повјесни вјерски, национални и државни тријумф, а онда је дошао хладан туш. Наравно, ништа од тога не би било да папи Фрањи није више стало да коначно буде угошћен у Београду, али Светом оцу, као Божијем намјеснику, нема приговора. Зато је извршен типичан трансфер афекта са Ватикана на Београд и Бањалуку као српско-православне центре. Бизарној поруци трија Комарица-Пуљић-Карамарко, претходило је закерање трија Карамарко-Колинда-Ковачић у Бриселу, поводом отварања евро-поглавља за Србију.
Читава прича има и своју „беиха“ димензију: локални католички корпус се евидентно поново окреће ка муслиманима као нужном злу. Неколико година Човићеве борбе за хрватску једнакоправност у Федерацији, коју је унутар БиХ стратешки подржавао и Додик, те дискретног лобирања Хрватске и Њемачке по кулоарима сједишта ЕУ, дало је мршав резултат. Све се свело на то да се Жељко Комшић више неће кандидовати као хрватски представник и бити биран бошњачким гласовима, те да ће западни Херцеговци задржати пола Мостара као своју националну пријестоницу. Напросто, Стејт департмент није дао да се дира у Вашингтонски споразум којим су се „беиха“ Хрвати на превару одрекли „Херцег-Босне“ као свог ентитета. Ипак, још много већу препреку представља неприкосновени ауторитет Ватикана. Римска курија једноставно неће да се спуштањем граница хрватског ентитета на обод западне Херцеговине католици повуку из средње Босне. „Босна Сребрена“ је вишевијековна тековина фрањевачког мисионарења ка Истоку и, према врху РКЦ, нема одступања. Цркве и самостани у централној Босни су сачувани и попуњени свећеницима и редовницима и чекаће боља времена да се врате вјерници који су у међувремену отишли да попуне испражњене српске куће у Лици или су се концентрасали у избјегличка насеља Шушково и Бобаново надомак Чапљине. „Која боља времена и када ће доћи“? упитаће се читалац, али Црква има друга мјерила времена и другачије схватање будућности.
Још једно одустајање од „Херцег-Босне“
У сваком случају, вашингтонско-ватикански консензус о Хрватима у БиХ скратио је перспективу Херцег-Босанаца бар за један овоземаљски људски вијек, а то подразумијева и престројавање унутар бошњачко-хрватске федерације и поновно везивање барјака шаховнице и полумјесеца. Како то изгледа у пракси, могло се видјети на недавној прослави „Стогодишњице признања ислама у Хрватској“. Била је заиста спектакуларно обиљежена бројним и вишедневним манифестацијама хрватско-муслиманског „братства и јединства“, уз присуство неоосманисте и панисламисте Тајипа Ердогана. На пригодном ванредном засједању сабора највиши хрватски званичници говорили су како су хрватски муслимани увијек били лојални држави Хрватској и досљедно бранили њене интересе. А пошто није било ограде, испада да то укључује и период НДХ када су муслимани били „хрватско цвијеће“ и сједили у Павелићевој квислиншкој влади, попуњавали усташке постројбе и партиципирали у злочинима над српским комшијама. Један баш такав муслимански усташа заклао је 41. већ поменутог бањалучког владику. У јесен 1993. када је отворен бошњачко-хрватски фронт у средњој Босни, највиђенији загребачки кроатофилни муслимани на челу са познатим гинеколом проф. др Асимом Курјаком ишли су у Бански двор на поклоњење врховнику који је слао топове на њихове у завичају.
Није више лако против Бошњака, са њима још теже
Ипак, актуелно најиндикативнија била је изјава хрватског премијера да „Хрвати и муслимани имају исте погледе на Босну и Херцеговину“. Такве хрватско-муслиманске хармоније гледишта о БиХ на самом терену сигурно нема, али херцеговачки Хрвати су увијек дисциплиновано слиједили политичке заокрете Загреба. То ће рећи да је у току престројавње на Месићеву пробосанску политичку линију, и то ко зна већ по који пут и до које прилике. Наставља се познато Туђманово возање по БиХ на два колосијека. Бобан, Прлић, Јелавић и др. били су главна херцег-босанска линија са сједиштем у Љубушком, а Кљујић, Бркић, Зубак и др. паралелна пробосанска у Сарајеву. Генерал Фрањо је, према ситуацији, пребацивао тежиште са једних на друге. А његово ниподаштавање муслимана дијелиле у обје линије, једни у смислу „лако ћемо против њих“, други у мислу „лако ћемо са њима“. Када је под притиском САД и Њемачке потписао бошњачко-хрватску федерацију, Туђман је говорио да „Хрвати имају еуропску задаћу да цивилизирају и култивирају Муслимане“, а од таквих понижења старом Изетбеговићу скакао је притисак. Био је својеврстан наставак третирања муслимана као „хрватског цвијећа“ ради њиховог укључивања у усташку политику геноцида над Србима. А тако је било и током Првог свјетског рата, почев од Принциповог атентата, када су Хрвати и муслимани, спонтано извели погром над Србима широм БиХ.
Отварање муслиманско-хрватског фронта у јесен 93. показало је да Хрватима ипак није „лако против муслимана“ , а послијератни суживот у заједничком ентитету да није „лако ни са њима“. Од тада, па до ономад „Херцег-Босанци“ су говорили „никад више са муслиманима, никад више против Срба“ али, судећи по изјавама у Загребу и Бањалуци, изгледа да ће поново бити баш обратно.
Комарицин или жонглерај хрватске политике
Бискуп Комарица је само гласник нових националних престројавања, а и сам је био актер варљиве хрватске политике у БиХ. Како говоре бројни свједоци, он је током рата учествовао у организацији замјене кућа и станова између Хрвата и Срба и испраћају католика из Бањалуке у Загреб и хрватско приморје. А послије рата све до данас пише протесте што се не враћају у РС. При томе се и не пита у шта би се вратили када су своје продали или замијенили. А и зашто би када су се ратном размјеном домогли много вреднијих некретнина у загребачким Житницама и у јадранским туристичким градовима Задру и Шибенику. Сам Комарица је читав рат провео у Бањалуци, био под заштитом локалне полиције и несметано дјеловао, често одлазио у иностранство и примао међународне мисије којима се жалио на власт, а послије рата је примио високо државно одликовање РС. Узгред речено, Хрвати који данас живе у Српској, у структурама власти имају гарантована три министра и потпредсједника владе, те потпредсједнике Републике и Народне Скупштине. Међу њима су били и Комарицини блиски рођаци. Слично њему, кардинал Пуљић је у Сарајеву славио јединствену БиХ, што су одушевљено поздрављали бошњачки медији, а онда одлазио у САД и пред америчким конгресом се жалио на бошњачку доминацију, па је у истим медијима разапињан. Да не би било сумње у описани распоред снага и односа, Ријасет ИЗ у Сарајеву је 24.5. подржао испад бискупа Комарице, а лидер „Херцег-Босне“ Драган Човић – осудио.
Оцјена Мирјане Касаповић
Многи нехрвати су склони да хрватску политику у БиХ са респектом описују као врхунац макијавелизма, језуитизма или слично. Мериторна проф. Мирјана Касаповић, са загребачког свеучилишта а родом из Босне, оцјењује је, међутим, сасвим другачије. „Двострука политика хрватске политичке елите у БиХ, која је, што латентно, што манифестно, обиљежила цијело раздобље од 1990, није хотимично лицемјерје усмјерено на заваравање противника, на обичну политичку лаж. То је политика која због вањских притисака и ограничења, као и због властите неспособности и недоумица, није јасно и досљедно арткулирала темељне политичке циљеве Хрвата прије рата, у току рата и након рата.“
