Мора бити да је Дачић у Бриселу добио неке одговоре на тему „Ко ће у Србији бити калиф уместо калифа“ јер је дан након повратка из седишта ЕУ, приликом заједничке конференције за штампу са својим естонским колегом Свеном Миксером у Београду, деловао задовољно. А кад је у таквом стању он нам обично држи часове онога што он сматра да се зове „реал-политика“. По његовом поимању, тај Вам је појам синоним за практичност, односно спремност политичара да увек ради и говори оно што му одговара у датом тренутку, без икаквог осећаја одговорности за могуће последице, сопствени став или (не дај боже) етику. И то само зато што је увидео како увек може да оно што пропагира данас, најжешће нападне сутра или прекосутра, уздајући се у кратко сећање бирачког тела и дневно-политичке потребе партнера или противника.
Као и у чињеницу да је петим октобром у Србији укинут институт политичке одговорности и створена класа која може да уради све а да не одговара ни за ништа. Елита! Ту се, након свих петооктобарских перипетија, некако прикључио и Ивица Дачић.
Са тог аспекта он је, очигледно под утиском неких обећања у Бриселу, наступио на конференцији за штампу са господином Миксером. У једном тренутку, објашњавајући потребу Србије за неутралношћу, Дачић је рекао како Србија „има лоша искуства и за западом и са истоком“(1), при чему је дојаснио да под западним негативним искуством подразумева НАТО-бомбардовање, а да под источним не подразумева Кореју или Кину, већ Стаљина. Замислите само! Али, то није све. Као пример наше истинске неутралности он је истакао „да годишње имамо две вежбе са Русијом и Белорусијом, а 16 вежби са западним партнерима“(2). Шта сад кажете на утемељивача новог поимања реал-политике у нас, Ивицу Дачића?
Ако ово о броју вежби можемо приписати одличним односима које има са Хашимом Тачијем, па му је од њега прешла чувена шиптарска филозофија „шта маљи деца зна шта је два а шта шеснаест комата“, ово око Запада и Истока је нешто што честитом Србину вређа основно образовање, елементарну логику и свако историјско сећање. Да објаснимо и због чега.
СРПСКИ НАРОД ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА
Да подсетимо, само у прошлом, XX веку, Запад је четири пута жестоку ударао на Србе и Србију!
Први пут 1914. године када је то учинила тада водећа западна сила, Аустро-угарска царевина после лажне оптужбе о умешаности званичне Србије у атентат на престолонаследника Фердинанда. У том рату, да подсетимо г. Дачића, Србија је изгубила између 1,1 и 1,3 милиона људи, односно око 60 % своје мушке популације, а над цивилним становништвом, Дачићеви и Вучићеви садашњи пријатељи вршили су страховита зверства.
Други пут, то је учинила у том тренутку, такође, водећа западна сила, Хитлерова нацистичка Немачка, 1941. године, поново уз невиђена зверства према српском цивилном становништву, а три године касније 1944. наши наводни савезници, Енглези и Американци, чак 11 пута бомбардовали су Београд. Посебно памтимо тепих-бомбардовање првог и другог дана православног Васкрса када нам је сретан празник пожелело 600 тешких бомбардера. При томе, страдало је много више цивилних него војних објеката. И чак три пута више цивила него немачких војника (1.160 убијених и преко 5.000 рањених цивила). (3)
И тек онда долази НАТО као нешто чега се г. Дачић сећа и о чему се све зна осим броја жртава. Јер, још од њега умиремо и ко зна докле ћемо! То бомбардовање је или збир западне мржње према српском народу, или кривица режима коме је Дачић припадао, док није постао „реал-политичар“. Дачић би већ једном требало да изабере шта му је ближе, а не да буде час једно, час друго, како кад затреба.
Толико, о Западу. А сада да видимо тај Исток и, по Дачићу, негативно српско искуство с њим, оличено у Стаљину. Пре свега, заборавља то Дачић, Стаљин није имао спор са српским народом или српским комунистима, већ са Титом и његовим скретањем ка Западу! То што је Тито увукао у тај спор југословенске народе, па и Србе, друга је ствар. Но, шта је била практична последица тог спора? „Током марта 1948. године СССР је повукао све војне и цивилне стручњаке из Југославије, одбио преговоре о закључењу трговинског споразума и запретио економским санкцијама. Затим је СССР 27. марта 1948. упутио прво писмо упозорења од Стаљина и Молотова …“(4)
Дакле Стаљин је, чак и да поистоветимо Србију и Титову Југославију, упутио писмо а не бомбе! И Тито је њему писмено одговорио, па је започела преписка која се, истина, заоштравала али то је, уз понеку дипломатску клечку, било мање више све. Писмо, а не бомбе! То би, као декларативни левичар и Титов поштовалац, Дачић то морао да зна, уместо да прави несувисла поређења искустава српског народа са Западом и Истоком.
Истина, српски народ и комунисти у том периоду јесу страдали, али од Тита а не Стаљина! Од Голог отока, не од Гулага! Од Титовог страха, не од Русије! По званичним подацима, од укупно ухапшених 16.101 голооточана, чак њих 10.544 (или 65,58%) били су Срби и Црногорци.(5) На то треба додати бар трећину оних „неубележених“, „несталих“ и других. Дачић би требало да поштује ту цифру, и да не приписује Стаљину Титове злочине према српском народу, у име некакве квази-реал-политике и куповања бриселске подршке лажном равнотежом између стварних Западних злочина који се мере у милионама мртвих и некаквих Стаљинових грехова према српском народу, који не постоје. Ни Совјети, ни Руси нису нама, Србима, учинили никада ништа нажао. Ни друг Стаљин. Тито јесте. Отуда, то што је Стаљин био против њега не може бити негавно искуство српског народа.
Стога, Ивица Дачић нема право да прави лажне равнотеже греха по Титовом моделу. Није равноправно две и шеснаест војних вежби годишње. Нити су исто Степинац и поп Ђујић. Ни Чича Дража и Павелић нису исто, а још мање Хитлер и Стаљин.
Но, може ли ту свест да има онај ко је са Тачијем потписивао Бриселски споразум?
______________________________________
Одреднице:
(2) Исто
