Сви знају да се Европљани диве својим стандардима цивилизованог живота у заједници. А ако погледаш на однос турске владе према опозиционој штампи, постаје те срамота због Савета Европе. Турска је члан тог Савета, односно, требало би да поштује Европску конвенцију о људским правима. Међутим – она то не поштује. Последњи случај је са новинама „Zaman“. Полиција је сузавцем изнурила демонстрацију подршке тим новинама, истерала сараднике на улицу, па је чак, тако кажу, поразбијала стакла у редакцији. Ако се није најежила, Европа се бар стресла. У Бриселу сада нека господа одржавају саветовање. Генерални секретар Савета Европе Тјурбјорн Јагланд, изјавио је да је узнемирен ситуацијом у вези са турским новинама „Заман“.
Прича се да се сада у Бриселу договарају шта да се ради са тим турским председником, који квари цивилизовано европско стадо. Међу онима који се договарају има различитих токова мисли – од најдрастичнијих, до сасвим умерених. Крајња господа захтева примерно кажњавање Ердогана који је згрешио и донео таква ограничења да ни један Турчин не може да шмугне на ону страну границе. Јер, као, у том случају ће Турци доћи у потпуну изолацију, јако ће осиромашити и схватиће сву порочност свог режима. Друга партија одговара крајњој господи да ће Ердоган имати довољно пара за армаду сплавова на надувавање, те ће на Европу да баци два милиона избеглица, од чега ће овој да буде још горе.
Најразумнији међу умереном господом предлажу најбољи начин избављења од непријатности. Уместо тога да се Ердогану прети кажњавањем, турски председник треба да се постепено учи европској новинској култури. А то је култура посебна, зато што међу новинарима има очајних људи који су спремни славе ради да оду са оне стране решетака, па чак и на пањ. Европа је одавно научила како да се према њима понаша.
На пример, Немачка, земља неограничене демократије. У њој постоји Савезна управа за послове штампе – Bundespresseamt (БПА). Молим да приметите: не некаква слободномислећа организација, већ савезна управа у којој постоји ауторитетни руководилац кога међу блиским и поштованим сарадницима, бира лично канцелар. Тај руководилац се не либи комуникације са главним уредницима немачких новина и телевизијских канала, он им у поверљивим разговорима саопштава које су теме данас актуелне и којим не треба да се одвлачи пажња читалаца. С филозофског гледишта тај човек представља главног чувара друштвеног морала Немачке.
На пример, у немачким медијима је почела бура због кризе са избеглицама. Шта ради руководилац БПА? Он се обраћа својим колегама и моли их да не муте воду и да критику поштоване Ангеле ограниче на паметне изјаве. Главни уредници, наравно, поштују то, зато што уколико се главни уредник било ког немачког издања посвађа са начелником БПА, то издање ће наићи на невероватне проблеме. Резултат тога је да је данас у немачким медијима наступио такав нормалан тон, да уопште не знаш чак шта да мислиш о кризи са избеглицама. Чак су и рубрику «Читаоци пишу» Немци скратили до разумне величине – објављују се само похвале влади.
И још један пример. Када је откривено да су Американци шпијунирали Ангелу Меркел ни једне новине у Немачкој нису писале да је неопходно да се прекине са америчком превлашћу у немачкој политици. Зашто? Ма баш је једноставно! Зато што постоји Савезна управа за послове штампе и опште схватање да слобода штампе представља условну категорију. Чак може да се каже и да је потпуно небитна. Немци одлично знају: не постоји демократија у којој би новинари писали све што им падне на памет. Медији – то је армија, а армија мора да има своје официре. И ти официри морају да прате да ли постоји ред, иначе, како је говорио један капетан из романа Јарослава Хашека о добром војнику Швејку «без официра, балвани једни, сви бисте се попели на дрвеће и седели тамо као мајмуни».
Зато је турском председнику најбоље дау Брисел пошаље специјалног опуномоћеника за рад са штампом, који би тамо похађао курс обуке. А када се врати у Анкару заменио би шамарање новинара напорним васпитачким и поучним послом. Па нисмо у средњем веку! Може да се блокира банкарски рачун, да се повећа најамна плата, да се наручи пар врелих чланчића, да се наговори собарица у хотелу да оптужи за напаствовање, ако ништа – да се објаве срамне фотографије – мало ли у слободном свету има начина да се они који служе медијима уразуме. Како се не би попели на дрвеће.
Тада ће се и генерални секретар Савета Европе умирити.
