Пет месeци након завршетка парламентарних избора, у Црној Гори се не смирују страсти иако је Ђукановић уз медијску (Информер, Пинк, Политика) и другу помоћ ”пријатеља” Вучића, преко такозваног ’’државног удара’’ успео да оствари тесну победу од само једног мандата на изборима.
Међутим, почетком 2017. Ђукановићев режим је упао у још један проблем након промене администрације у САД и доласка Трампа на власт. Звоно за узбуну је било одлагање ратификације протокола о приступању Црне Горе у америчком Сенату. Данима пре тога су режимски медији у Црној Гори најављивали ”судбоносни” дан за будућност Црне Горе Министар одбране Предраг Бошковић је на РТЦГ имао у једној емисији чак и ”помоћ” из Србије. Посланик Вучићеве СНС Зоран Драгишић се сложио да би ”било добро” за регион да ЦГ уђе у НАТО. Међутим, одлука о ратификацији протокола о приступању Црне Горе је без образложења скинута са дневног реда Сената. Није дат ни наговештај када ће ово ”судбоносно” питање за Црну Гору и регион доћи на дневни ред. Шеф републиканске већине Мич Меконел је изјавио да су све одлуке које нису у вези са именовањима нове администрације стављене у ”други план”.
Нервоза у Подгорици је појачана приближавањем локалних избора у Никшићу. Они су заказани за 12. март 2017. године. Четири године раније, владајућа ДПС је изгубила локалне изборе у другом граду по величини у Црној Гори. Већину у локалном парламенту је једва обезбедила тек куповањем опозиционог одборника. Опозиционе партије су се сада ујединиле, чак и оне које су имале сложене односе. Демос Миодрага Лекића и Демократски фронт Мандића и Медојевића су најавили заједничку изборну листу коју је требало да предводи нестраначки кандидат Миодраг Дака Давидовић. Њима је пришао и СНП. Остатак опозиције, Демократе, УРА и СДП, je такође са оптимизмом очекивао локалне изборе у Никшићу.
Ђукановић је веома нервозно реаговао на овакав развој спољних и унутрашњих прилика. Поистоветивши по ко зна који пут себе са Црном Гором он је почетком 2017. поново разрађивао ”руску” улогу у наводном државном удару. Опозиција се наводно „биједно, изнајмљенa од других иностраних политичких центара, ставила у функцију против Црне Горе и њене европске будућности“.
Затим је у Никшићу на седници ДПС – у фебруару 2017. Ђукановић директно оптужио Москву за наводни државни удар: ”То је био покушај који је генерисан од стране актуелне московске политике која желећи да оствари појачани утицај на Балкану жели да, заправо, намирује своје рачуне са западним партнерима или противницима”. Он се понудио да буде ни мање ни више, него саветодавац Запада на Балкану јер у Сенату САД изгледа не разумеју да Москва на овим просторима ”жели да, заправо, намирује своје рачуне са западним партнерима”.
У том контексту, тужилаштво је покренуо почетком 2017. године нову епизоду трагикомичне фарсе под називом државни удар.
Михаило Чађеновић, возач посланика и вође Нове српске демократије Андрије Мандића, ухапшен је 7. фебруара 2017. године по налогу Специјалног државног тужилаштва због сумњи да је припадник терористичке ”проруске” организације која је требала да изврши државни удар. Он се сумњичи да је наводно, службеним аутомобилом ДФ возио преводиоца Ананија Никића до Београда. Ту је Никић бившем српском обавештајацу Славку Никићу нудио да буде вођа терористиче групе. Састанку је присуствао и наводни припадник руске ФСБ (не каже се који). Сви претходно поменути су демантовали ове конфузне тврдње. Ипак, неколико дана касније, на захтев главног специјалног државног тужиоца Миливоја Катнића, Административни одбор Скупштине Црне Горе предложио је Скупштини ЦГ да укине имунитет посланицима Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу. Катнић је без икакавог правног доказа осумњичио посланике за стварање ”терористичке” организације.
Ђукановићева марионета на месту премијера Душко Марковић, који је прво посетио ”пријатеља” Вучића након доласка на ту функцију, покушао је да репродукује на нивоу кафанске анегдоте ове тврдње: ”Човек је дошао у нашу тајну службу и открио читав сценарио. Рекао нам је да га двојица Руса подржавају. Касније се испоставило да су (Едуард Широков и Владимир Попов) припадници војно-обавештајне службе Русије. Тужилаштво је покренуло истрагу како би потврдило ове наводе”, казао је Марковић америчком “Тајму”. Затим је на најгрубљи начин напао опозицију и СПЦ: ”Руски званичници су нам отворено претили. Њихове службе су биле у контакту с политичарима, СПЦ, НВО и неким медијима”.
Вучић је оваквим опасним и примитивним тезема дао легитимитет у фебруару 2017. примајући Марковића и говорећи на конференцији да је подгоричка власт за Србију ”партнер и пријатељ”. Он је изразио ”посебно задовољство” што је нови црногорски премијер Душко Марковић изабрао Србију за прву посету иностранству.
Посебно пада у очи што је Вучићева подршка ”партнерима и пријатељима” из црногорске власти дошла у тренутку када је целокупна опозиција на састанку од 14. фебруара 2017. одлучила да бојкотује не само парламент већ и изборе у Никшићу, због хапшења и претњи које власт упућује опозицији. Ђукановићу су тако вероватно отворена врата за победу у Никшићу, што је можда и био његов циљ приликом новог активирања фарсе зване државни удар. На такав закључак указује и препорука врховног тужиоца Црне Горе Станковића да се не одређује притвор Мандићу и Кнежевићу након објављивања бојкота. Међутим, победа у Никшићу за Ђукановића ће бити исто тако нелегитимна као и она на републичким изборима и само ће продубити кризу у Црној Гори која је, у суштини, почела непризнавањем победе опозиционог кандидата Миодрага Лекића на председничким изборима 2013. године.
Вучић, самозвани ”заштитник Срба у региону” који је више пута отворено и недипломатски давао изјаве о наводном државном удару у ЦГ (наравно потврђујући Ђукановићеве тврдње) је одбио да коментарише овакав развој догађаја у Црној Гори.
На директно питање приликом гостовања на РТС-у у емисији Упитник фебруара 2017. године о хапшењима у Црној Гори је одговорио да се се ”неће мешати” у унутрашње ствари Црне Горе. Дакле, српски премијер није у стању да чак ни форамално позове опозицију и власт на демократски дијалог ради изласка из дубоке политичке кризе у којој се нашла држава у којој живи око 30 % Срба.
Он је ћутао и када га је Миодраг Лекић један од лидера грађанске опозиције, јавно позвао да дође у Црну Гору и изнесе доказе о својим сазнањима изнетим у изјавама о наводном државном удару.
Посебно је упадљиво и то што је Вучић је ћутао иако је Ђукановићев режим најавио хапшење посланика вође Нове српске демократије Андрије Мандића, кога је само две недеље раније примио српски премијер уз пренемагања и заклињана да ће помоћи Србима у Црној Гори. (Исто је поновио и у претходном сурету са Мандићем крајем децембра 2016. године: ”Влада Србије ће помоћи Србима у Црној Гори” рекао је тада Алексанар Вучић) Дакле, када је требало одлучити између помоћи НАТО, русфобском и криминализованом режиму у Подгорици и подршке Србима у Црној Гори, Вучић се као и у време црногорских републичких избора 16. октобра 2016 године, одлучио за ово прво. Тако се сврстао на страну својих правих ”пријатеља” и ”партнера” у Подгорици.
